Intervju: Akis Boyatzis, projekat Sigmatropic

Čvrsta nit između čoveka i kompjutera
(rad sa drugim ljudima je neuhvatljiv luksuz)

Uz svu pošast , globalizaciju i davanje podstreka razvijanju teorija zavera i sličnog, internet i dostupnost informacija su samo naškodili onima koji su ga žalosno planirali za sveobuhvatnu kontrolu. Iako sam bio zabrinut prvim sumornim trenucima i impresijama, sada sa zadovoljstvom mogu da kažem da mi je sve ovo donelo veliku radost. Opet, zatrpanost informacijama preti da neutrališe vrednosti ili, jednostavno, i uz sve moguće tehnike auto-meta-mega-trenaža čovek ne može da rascepi sebe i svoje vreme na više mesta. Sugestija svake vrste je zato dobra, te sam se zato odlučio za manje poznate, van svakog hajpa ljude, ali mnogo veće vrednosti od mega-selera koji služe mediokritetima kao što su brendirani diktatori ukusa ili nebitno koji već napujdani za stilske vežbe pljuvanja. Ako ovaj način nekome posluži kao inspiracija da sam istražuje - sjajno, a ako ne... aktiviraće se već u nekom trenutku. Nekako... nadam se da je ovo početak serije...

Sigmatropic je grčki, sada već - bend, ali u zbilji - projekat Akisa Boyatzisa, koji je svoju muzičku karijeru započeo sa new wave/om u bendovima kao što su Captain Nefos i Libido Blume. Krajem 80-ih odlazi u SAD i sa lokalnim muzičarima osniva kratkotrajnu formaciju HUM, a po povratku u Grčku reaktivira Captain Nefos, osniva Deka Metra Dendra da bi napokon 1997. godine osnovao Sigmatropic i kompletno promenio muzički izraz, koristeći pre svega elektroniku. Prvi album "Random Walk" i bend, koji je nastupio uživo, dovoljno su uzburkali javnost da se za sledeći album angažuje Coti K (radio i sa Tuxedo Moon, Anastasia...). Sledeći album "Sixteen Haiku And Other Stories" je, jednostavno rečeno, bio uglazbljavanje poezije grčkog nobelovca George Seferisa (Georgios Seferiadis), i sa distance gledano, prva (grčka) verzija je samo bio uvod u zvezdanu internacionalnu konstelaciju, ovoga puta produciranu od strane samog Boyatzisa i Antonisa Livieratosa. Akis je kao goste za ploču pozvao legende poput Roberta Wyatta, Leea Ranalda (Sonic Youth) i već etablirane Cat Power, Carlu Torgerson (The Walkabouts), Stevea Wynna, Marka Eitzela, Johna Granta (The Czars), Howea Gelba, Laetitiu Sadler (Stereolab) etc. Rezultat je bio sjajan i usledile su pozitvne recenzije i reakcije širom sveta. Boyatzis je nakon toga nastavio sa koncertnim promocijama redovno sa pojedinim gostima sa internacionalnog projekta, a posebno se intenzivirala saradnja sa Carlom Torgerson iz The Walkabouts sa kojom je Akis više nego sarađivao na njenom prvom solo albumu "Saint Stranger". Nakon toga je došlo do nekoliko personalnih promena u bendu, koji je intenzivirao svoje koncertne aktivnosti, svirajući uz bendove kao što su Sonic Youth, Nick Cave and the Bad Seeds, etc. Dolaskom Annae Karakalou postava se ustalila. Akis je pristao na kraće predstavljanje za srpsku publiku, koja mu je tako blizu, a istovremeno i tako daleko. Blizu s obzirom na muzičare koji su gostovali kod nas i na njegovoj ploči, a daleko, jer većina prisutnih na tim koncertima nema pojma uopšte o ovom projektu. Nadam se barem do ovog trenutka.

Plastelin: Akis, na koji način se sećaš dana sa Captain Nefos i Libido Blume?
Akis: - Ponekad pričam sa prijateljima o starim vremenima, vraćam se u zanimljive stvari koje su se dešavale, ali bojim se da je to sve. Nisam slušao muziku koju smo tada pravili već dugo, dugo vremena...

Zašto si napustio Grčku i otišao u SAD i šta se dešavalo po povratku?
- Odlučio sam da odem u Ameriku i započnem karijeru kao naučni istraživač. Proveo sam tamo dve godine i koristio svaku priliku da sviram i pravim muziku sa izvrsnim muzičarima srednjeg zapada. Kada sam se vratio u grčku, bio sam u vojsci godinu dana, a onda se vratio u Kanadu na šest meseci. Nakon konačnog povratka u zemlju trebalo mi je više od godinu dana da uspostavim zdrave muzičke veze u svojoj zemlji.

Kako je uopšte došlo do ideje o Sigmatropic i šta te je navelo da promeniš svoj muzički izraz?
- U to vreme, očajnički sam pokušao da muzički korespondiram sa mašinama, a razlog je bio taj što mi je rad sa drugim ljudima bio neuhvatljiv luksuz. Trebalo mi je vremena da uhvatim čvrstu nit između ljudskog elementa i kompjutera. Na neki način, shvatio sam da čovek zaista može biti inspirisan kompjuterom, ili suprotno - da kompjuter može da odreaguje na ljudski priključak.

Šta te je inspirisalo da se priključiš na poeziju George Seferisa, kakva je bila prva ideja o tome ?
- Slike koje njegovi stihovi stvaraju kod čitaoca, ponekada mračne, ali uvek sa otvorenim optimističkim mogućnostima, ponekada čak na granici igre. Slučajno sam došao do nekih poema ("Topla Voda - Water Warm" i "Ovo Ljudsko Telo - This Human Body") ranih devedesetih i "dodao" muziku na njih. Ali ih i nisam tada objavio. Na to sam pomislio kada sam video "Sixteen haiku poems" (šesnaest haiku poema) i odlučio da budem uključen u sve njih. Tako je nastala ideja prvog (grčkog) albuma.

Kakva je bila uloga Coti K kao producenta, mislim na grčku verziju ?
- Coti je veoma doprineo produkciji albuma, takođe estetici čitavog projekta.

Kako si došao na ideju da čitav projekat internacionalizuješ ?
- To se desilo nakon razgovora sa Hytch-Hyke etiketom, koja izdaje naše ploče u Grčkoj i pomislili smo da je zaista sjajna ideja da se album ponovo realizuje sa gostima iz Britanije i Amerike.

Tehnički, kako si izveo saradnju sa svom ovom kombinacijom muzičara ?
- U nekoliko slučajeva kao sa Carlom Torgerson i Steveom Wynnom materijal je sniman u Grčkoj. Ipak u većini slučajeva - e-mailom ili klasičnom poštom. Dobijali su prevedenu liriku i snimljen materijal u sirovom miksu, plus instrumentalna verzija i onda su radili na svojim vokalima, oslanjajući se na navedeno.

Šta je bio kriterijum za biranje saradnika, da li si imao nekog posebno u glavi? Veoma me interesuje Robert Wyatt, on je svakako legenda, kako si se njega setio?
- Ja Roberta Wyatta znam još od Soft Machine dana. On i još gomila ljudi iz tog doba su i dalje moji heroji. A nisam ni u najluđim danima mogao da zamislim njega sa mnom na istom projektu, isto važi i za Carlu, Stevea Wynna, Howea Gelba...

Da li si zadovoljan reakcijama na sve to i kako je prošla promocija sa gostima? Ono što može da se nađe govori sve u superlativima.
- Imali smo sjajne kritike i u Grčkoj i u inostranstvu. Imali smo veoma dugu seriju koncerata u našoj zemlji sa specijalnim gostima. Nesumnjivo je to bilo izuzetno iskustvo za svakog od nas kao muzičare. Naravno da još uvek imamo planove da posetimo neke delove Evrope, nadam se već ove godine.

Svirate veoma intenzivno, delili ste binu sa imenima kao sto su Cave, Sonic Youth... Kakvi su sada planovi benda nakon Haiku, personalnih promena...?
- Bend je skoro završio snimanje sledećeg albuma (izaći će u septembru) za grčko i britansko tržište. U međuvremenu je i planiran CD singl za maj. Imali smo pažljivo izlaganje sa zaista sjajnim fidbekom u poslednje dve godine. Posebno su nam koncerti sa Nickom Caveom i Rockwave festival (sa Sonic Youth i Moby) pružili mnogo. Svirali smo na bini pred hiljadama ljudi i to je bilo fenomenalno iskustvo.

A kakvi su tvoji lični planovi? Kolaboracija sa Carlom Torgerson je njoj donela nove, pomalo i folk motive iz tvoje zemlje, čuo sam da je rekla da već sprema novi akustični album sa tobom ?
- Da, Carla je bila u oktobru prošle godine ponovo u Atini i snimila nekoliko pesama za novi album, koji će izaći na jesen. Planira da se sa The Walkaboutsima vrati u Grčku za koncert ili dva u maju.

A za sada, neki nagoveštaji za koncerte Sigmatropic van Grčke...
- Kao što rekoh - spremni smo, ali konkretno još ništa nije sigurno u ovom momentu...

Kakvo je tvoje mišljenje o globalizaciji muzičke scene? Sjajno je to što se preko interneta može doći do grčkih, islandskih, norveških ili čeških bendova. Slao sam, na primer, linkove za oficijelni download srpskih bendova, ljudi su oduševljeni; mnoge grupe iz tih dosad "nepokrivenih" zemalja su, po mom mišljenju, mnogo bolje, kreativnije i duhovnije od većine hajpova koje gura muzička industrija. Je li to po tebi dobro ili loše ?
- Sjajno pitanje koje me začikava sve vreme. Tehnička sredstva omogućavaju ljudima da razmenjuju muzičke sadržaje sa kontinenta na kontinent. U isto vreme naše uho je naučeno (ili bolje reći iskorišćeno) da raspoznaje sve vrste zvukova i harmonskih zanimljivosti. U širokom spektru koji konačno na dohvat ruku nudi sve raspoložive žanrove unutar svih mogućih formi izražavanja tržištu na sve moguće prihvatljive načine. Sada je lakše nego ikad promovisati neku opskurnu muziku širom sveta i to za bendove iz zemalja koje do sada nisu imale neku veću ulogu u stvaranju tradicije rock'n'rolla ili bilo koje druge vrste muzike. To je definitivno dobro stvar. Takođe, ovim načinom muzičari iz Afrike susreću se i eksperimentišu sa producentima iz Evrope ili Amerike i na spontan način prave najraznovrsniju muziku sa svim vrstama kvaliteta. Samo po sebi to je sjajna stvar. Opet, bojim se da će se preteranim ekspozicijama doći do gubljenja identiteta. Tradicija će postati nešto što više nećemo raspoznavati, bar na uobičajeni način. I to me plaši.

Ovaj tvoj rad sa Seferisovim delom me nagoni da te pitam šta čitas sada i šta uopšte od literature preferiraš?
- Uživam u savremenoj literaturi. Upravo sam završio Paul Austerovu "The Book Of Illusions". Takođe čitam non-fikciju (eseje, studije...) kao "Guns, Germas and Steels" izvanrednu knjigu o podvalama u ljudskoj kulturi Jareda Diamonda ili recimo "An Intimate History of Humanity" od Theodore Zeldina.

Muzika? Video sam neke preporuke na tvom web sajtu.
- Pearl Harrold Budda i Brian Eno je MORANJE za sva vremena. Uopšte, svi radovi koje potpisuje Eno me inspirišu. Album koji me inspiriše ovog momenta je Illinoise Sufjana Stevensa. A ne mogu da sačekam i dobijem kopiju novog Cat Power albuma...

Mileta Okiljević, februar, 2006.