Otisak: Fenomen "vampirskog filma" ili

Kako upokojiti vampira?

Aristokratskao bledilo i urođena elegancija krvopija koje danju spavaju u svojim kovčezima, a noću glođu vratove i sišu krv jednih udavača, bar kako ih je okarakterisao engleski pisac Brem Stoker ("Drakula"), oduvek su opčinjavali najširi krug čitalaca, a kasnije i filmofila. Vampiri su bili popularni bilo da se to interesovanje tumačilo kao čisto frojdovska zamena teza ili kao još jedan ventil za frustracije dokonog urbanog čoveka.

Otkako je Brem Stoker, inspirisan putopisom iz Transilvanije i likom tamošnjeg tiranina Vlada Cepeša, uz sveprisutne motive narodnih verovanja i predanja, te opštih mesta germanske i slovenske mitologije, i mnogo mašte, napisao roman o čudovišnom grofu sa Karpata koje se naseljava usred Londona, i kao otelotvorenje đavola, besomučno ubija njegove stanovnike, priča je u mnogobrojnim varijacijama pretočena u više od 150 filmova. Neki od ovih ostvarenja direktni su izvodi romana, dok je većina njegovo sasvim apstraktno tumačenje. Mnogi od njih svakako nisu sačuvali sve motive romana, a praktično nijedan do kraja nije isterao motiv o (borhesovskoj) usamljenosti čudovišta. Svi su međuti imali osnovnu okosnicu priče i lik krvopije.

Ekspresionistički omaž gotici: Od samih početaka filma, vampirizam je bio motiv koji se zaokupljao sineaste. Vampiri su se na platnu pojavili, bezmalo, sa "ulaskom voza u stanicu" ili "polivenim polivačem", odnosno, kada je filmska predstava pre bila snimljena kratka pozorišna igra nego film u obliku kakav mi poznajemo danas.

Pravi bum "vampirski film" je doživeo u doba ekspresionizma u Nemačkoj. U potrazi za eufemizmima za poraz u Prvom svetskom ratu, nemački autori su posegnuli za stilskim pravilima koja su bila utemeljena u likovnom i literarnom ekspresionizmu. U Nemačkoj se zato ponovo pojavila gotička književnost i takozvani "vampisrki romani", a vampirizam je postao modni detalj. Tako se, na primer, glumica Teda Bara (anagram od "arabijska smrt") po elitnim klubovima pojavljivala sa porculanskim očnjacima. Takođe su, pored krvopija, na platnu ponovo oživeli i fantomi u operi, doktor Džekil i mister Hajd, satane, grbavci, te čitava bulumenta nakaznih i zastrašujućih likova, koji svi nose društveno-kritički stav autora, koji je publika prihvatila.

Prvi pravi vampir na platnu, a možda i najvažniji, pojavio se 1922. godine. Bio je to film "Nosferatu - simfonija užasa", nemačkog reditelja Fridriha Vilhelma Murnaua. Film je rađen po scenariju Henrika Galena, prema literarnom predlošku Breama Stokera. Prva ekranizacija "Drakule" donela je gledaocima šok i jezu, koja je često proisticala i iz situacija koje gledalac svakodnevno doživljava. Tu stravu, međutim, ne sugeriše sama pojava vampira, već način na koji je nagovešteno zlo, pa pejzaži, dekor i likovi dobijaju uznemirujuć izgled. Treperenje svetla, igre tamnih i svetlih površina i odblesci prate vampira Nosferatua, koji se žrtvi, paralisanoj stahom, približava usporenim kretanjima. Često se žrtva i gledalac postavljaju u istu perspekrivu, što doprinosi da se nelagodnost prinese na publiku.

Nakazni Nosferatu, kojeg tumači Maks Šrek, sa zlokobnim izrazom lica i kandžama koje na senkama dobijaju zastrašujuće oblike, postao je zaštitni znak i u izvesnom smislu paradigma za sve potonje vampire. Međutim, retko koji će vampir, nakon Šrekovog grofa Orloka, uspeti da dočara užas.

Danac Karl Teodor Drajer je 1932. godine, u francusko-nemačkoj produkciji, snimio "Vampira", hipnotičko-fantastičnu verziju priče "Kamila" Jozefa Šeridana Le Fana. Zbog eliptične naracije i preklapanja fantazije i realnosti, ova horor priča je pre zbunila gledaoca nego što ga je uplašila. Ipak, horor štimung je nadomešten inventivnim ekspresionističkim rekvizitima, igrama svetla i senke, te neuobičajenim uglovima kamere. Nažalost, nakon svetlih momenata u nemačkom ekspresionizmu, vampirski film više nikada neće biti jezovit, ali će se motiv vampirizma razvijati u katkad neočekivanim pravcima.

Dekadenca aristokratske krvopije: Za uvreženo poistovećivanje vampira sa uglađenim aristokratom imamo da zahvalimo Holivudu. U potrazi za egzotikom koja će zaiteresovati publiku, Tod Brauning je 1931. godine za svoj film "Drakula" angažovao Belu Lugošija mađarskog emigranta sa jakim akcentom. Ovaj, tada već pomalo anahron elemenat je u najvećoj meri doprineo da u celoj predratnoj deceniji aristokratsko bledilo i hipnotički prodorni pogledi, pod kojima se slamaju krhka srca udavača na platnu i u publici, budu zaštitni znaci krvopija. Ubrzo će Lugoši, koji je pre filmskog Drakule, 1927. godine isti lik oživeo na Brodveju, postati zvezda i ponoviti ga još nebrojeno puta. Lugoši je umro 1956. godine (sahranjen je u svom ogrtaču, koji je kao kostim koristio u svim svojim filmovima), ali je još za njegovog života nastupila dekadenca "aristokratkog tipa vampira".

Nakon Drugog svetskog rata, zapadni svet je pod utiskom ratnih razaranja i užasa narastajućeg komunizma, ponovo izrodio čudovišne krvopije. Zbog jeftine produkcije, u Holivudu su se tada pojavili brojni filmovi koji su iskrivili vampirsku mitologiju. Tako je, na primer, film "Drakulina kuća" iz 1945. godine, pokušao da na tragu nemačkog ekspresionizma evocirala nakaznost i frustracije, i pored legendarne krvopije okupio vukodlaka i dr Džekila i mister Hajda. Kristofer Li, kao Lugošijev nastavljač, krajem pedesetih je u Velikoj Britaniji još donekle uspeo da održi nivo i aristokrati-vampiru donekle povrati poljuljani status. Međutim, publika novog vremena više nije bila zainteresovana za mutave imigrante koji nasrću na integritet jedrih američkih devojaka. Američka publika, koja je listom živela po predgrađima, jednostavno više nije mogla da se poistoveti sa žrtvama, što je doprinelo da se "evropski", pomalo uštogljeni vampiri rasplinu pod reflektorima iz studija Novog Holivuda.

Ipak, jedna od najvažnijih tekovina ovog perioda je da je sa Lugošijevom krvopijom, "vampisrki film" prvi put dobio i eksplicitnu erotsku crtu, koja će kasnije, pomalo deformisana, zaigrati na kartu "frojdovske zamene teza". To će šezdesetih godina prošlog veka žanr odvući na ivicu pornografije.

Kolac u srce Holivuda: Šezdesetih godina došlo je do naznačajnijeg preokreta u Holivudu, jer je dugo održavana veštačka klima "sreće u predgrađu", kojom su bile zadojene posleratne generacije Amerikanaca, popustila pred gotovo revolucionarnim kretanjima u društvu. To je izazvalo drastične promene i u "vampirskom filmu" i 1967. godine "zlo se prošilo svetom" nakon urnebesne storije o neustrašivim vampiroubicama Romana Polanskog. Nakon njegovog "Bala vampira", usledili su krajnje alternativni, sf "Planet of Blood" (1966), hipi "Deatmaster" (1972), te "Blackula" iz 1972. godine, kada se kao vampir ulicama Los Anđelesa šunjao Viljam Maršal, prvi i dugo vremena jedini tamnoputi vampir.

Tek 1979. godine "Nosferatu" Vernera Hercoga, ponovo nas vraća Bremu Stokeru i tradicionalnom motivu vampirizma. Glavne uloge u rimejku Muranuovog filma igrali su Klaus Kinski i Izabel Ađani, dok je lik bledunjavog i mentalno labilnog Džonatana Harkera tumačio Bruno Ganc. Iako se film odlikuje vanrednim, i tada već pomalo zaboravljenim gotičkim rekvizitima, publika, navikla na zlokobne očnjake modernh krvopija, nije mogla da prihvati grofa Drakulu sa preraslim sekutićima.

"Drakula" Džona Badama iz 1979. godine, sa Frenkom Langelom u glavnoj ulozi, neuspeo je pokušaj da se stari motiv vampira-aristokrate strpa u moderan okoliš. Filmu nije pomoglo ni to što je Drakulinog takmaca i progonitelja igrao niko drugi do Lorens Olivije. Kao odgovor na taj debakl još iste godine pojavila se simpatična parodija Stena Dragotija "Ljubav na prvi ujed". Džordž Hamilton je oživeo vampira-zavodnika, kojeg su komunisti uz pretnju Nađom Komaneči, izbacili iz porodičnog dvorca u Rumuniji sa sve poslugom i slepim miševima.

Osamdesetih godina "vampirski film" je otišao korak dalje i stari motivi su fragmentarno oživeli u drugim žanrovima. Za razliku od šezdesetih, kada je krvopijska bulumenta u svim oblicima preplavila bioskope i ovaj žanr odvela u ćorsokak, 1983. se sa filmom "Glad za krvlju" Tonija Skota ponovo se vraća sveprisutan neogotički štimung. Autor više nema potrebe da kombinuje arhaične motive Brema Stokera, već su njegovi vampiri svojevrsni putnici kroz vreme koji svraćaju na žurke i begenišu žrtve. Nakon okuženog broda koji u Englesku donosi Drakulu, prvi put se u ovom ne baš vrhunskom Skotovom ostvarenju vampirizam eksplicitno poistovećuje sa bolesti koja se prenosi krvlju i prerasta u bolest zavisnosti. Ovu tezu posebno razvija Ketrin Biglou u filmu "Blizina tame" iz 1987. godine, gde vampirizam leče veterinari. Međutim, njen film odlazi i korak dalje, pa su njene krvopije potpuna suprotnost uvreženom očekivanju. Radi se o grupi motoraša, izopštenika iz društva koji čine razbojništva kako bi prikrili zločine i ubistva radi hranjenja.

Godine 1992. Frensis Ford Kopola snima vernu ekranizaciju "Drakule" Brema Stokera, obogaćenu sa nešto svojih erotskih fantazija, a romantični Drakula Gerija Oldmena tek je podsećanje na elegantnog gospodina sa govornom manom. Nakon dve godine isto to je sa romanom En Rajs učinio Nil Džordan. "Intervju sa vampirom" je u Džordanovoj slobodnoj interpretaciji uspeo da izgubi glavni lajtmotiv novela En Rajs, a to je usamljenost čudovišta. Njeni vampiri su anahrona i time usamljena bića, koja svoj život produžuju tako što stvaraju sledbenike od kojih uče da se prilagode novom vremenu. Sve to je kod Džordana ostalo u senci frustriranog deteta-ubice, koje monstruozno kolje i spletkari. I ove sumljive izlete u vampirsku mitologiju ovenčala je parodija u vidu filma Mela Bruksa "Mrtav i voljen" iz 1995. godine.

Takođe valja pomenuti i usporenu vampirsku porodičnu dramu Majkla Almereide "Nađa" (Piter Fonda igra dr Drakulu fon Helsinga) iz 1994. godine, u kojem brat i sestra vampiri tragaju za lekom protiv bolesti. Rađen u crno-beloj tehnici, a u ključu Dejvida Linča (koji je producirao film), "Nađa" nema potrebu da zastraši, već više flertuje sa besmrtnosti i motivima vampirskog filma.

"Zavisnost" (1995), uznemirujuća priču o vampirima silovateljima, nastao je po noveli En Rajs (napisala je čitav vampirski serijal knjiga, počev od najpoznatije "Intervju sa vampirom"), a iz glave majstora ekstremnog biheviorizma Abela Ferare. Glavni akter filma je studentkinja filozofije (Lili Tejlor) koju napada vampirica (Anabela Skjora), a celo vampirsko zamešateljstvo propraćeno je suvislim filozofskim komentarima mentora Kristofera Vokena. Ovo ostvarenje, kao i većina Ferarinih filmova, više je sociološka analiza jednog fenomena, nego potreba da se u ključu "vampirskog filma" kaže nešto novo u žanru horora. Ferara nema potrebu da zaplaši gledaoce, već da svoju omiljenu temu nasilja sagleda iz drugog ugla.

Drakulin alterego: Drakulin legendarni progonitelj dr van Helsing još je kod Brema Stokera imao dijaboličnu crtu lika koji igra na ivici između dobra i zla. Izučavalac ezoterije, alhemije i drugih egzotičnih nauka, ovo je lik koji se ne libi da upokoji vampira na najbrutalnije moguće načine, počev od zabijanja koca u srce. Taj nemilosrdni vampiroubica, uglavnom frustriran i sam malo čudan i opasan naučnik, uvek za petama čudovištu, koje poznaje kao svoj džep, javlja se kao njegov alterego. Naoružan glogovim kocima i belim lukom, on pokazuje sve elemente autodestruktivnosti, pa je na kraju filma, kada je vampir upokojen, i sam izgubio veliki deo sebe. Upravo ovaj detalj u njegovoj ambivalentnoj ličnosti poslužio je Džonu Karpenteru da napravi omaž van Helsingu, i to likom neustrašivog doktora Lumisa, kojeg je u "Noći veštica" (1978) tumačio Donald Plezens.

U bulumenti svih onih uspešnih i manje uspešnih van Helsinga, posebno se istakao neustrašivi i pomalo hiroviti ekspert za vampire u tumačenju ser Entonija Hopkinsa ("Drakula Brema Stokera", 1992). On je oštroumni hedonista, vazda u oblaku dima cigarete, uvek spreman za dobar zalogaj i kapljicu. Njegov razigrani van Helsing posmatra gospođicu Minu sa jednakom požudom kao i Drakula, ali ga njenih zuba spašava njegova racionalnost. Hopkinsov van Helsing zastrašujuće dobro poznaje zlo, kao da je nekada zakoračio sa one strane, a sada, potpuno priveden dobru, ima još hrabrosti da flertuje sa otelotvorenjem užasa.

To se svakako ne može reći i za već pominjane vampiroubice Romana Polanskog, koji su sve samo ne očekivani van Helsinzi. "Premudri" profesor Abronsius i njegov romantični učenik Albert, fantastičan su tandem idiota iz horor-parodije "Bal vampira" (film je zapravo naslovljen "The Fearless Vampire Killers or: Pardon me, But Your Teeth Are In My Neck") koji kreću put egzotičnih Slovonskih zemalja (!), kako bi uništili familiju vampira. Naravno, ništa neće ići kao po loju, a vrhunac idiotizma Polanski je sačuvao za veliko finale, kada na kraju filma narator izusti antologijsku rečenicu: "I tako se zlo proširilo svetom". Dakle, da su ovi nesrećnici sedeli s mirom i teoretisali, umesto što su uzeli kolac u ruke, sve bi bilo u redu.

U devedesetim godinama prošlog veka na bioskopska platna stigao je sasvim novi soj vampiroubica, koji eksplicitno ističu van Helsingovu podvojenost. Radi se o Blejdu, originalnom junaku stripova, koji je oživeo u liku i delu Veslija Snajpsa. Blejd je i sam vampir, ali i njihov najveći neprijatelj, koji je raskrstio sa dekorom gotike, sa sve zamkovima, slepim miševima i "decom noći". Iako je i u "Blejdu" (1999) prisutna, stara vampirska mitologija je modernizovana, obogaćena visokom tehnologijom: savremenim dizajnom primitivnog koca i genetičkim inžinjeringom umesto dobrog starog belog luka. I vampiroubica je vanserijski. Iako je samostrel i venac luka zamenio šurikenima i srebrnim mecima, on i dalje nosi van Helsingov gen. Međutim, za razliku od engleskog džentlmena prikazanog u verziji Frensisa Forda Kopole, dok dokusuruje vampire, Blejd ni jednoga trenutka ne pokazije sentimentalnost.

Autor: Marica Puškaš