Lun, kralj mraka

Pišem priče za decu. Prva je naslovljena "Lovac na mesečevu svetlost". Naravno, naslov nije moj, pa se mučim sa pričom. Kao, Lun, kralj mraka. Šta je uzrok ovom izazovu? "Kreativni centar" radi odlične knjige za decu, ali se i kod njih pojavljuju knjige Brane Crnčevića i ostalih likova od kojih bi trebalo sklanjati decu, pa sam smislio da strip crtač Milović i ja pokušamo da odgovorimo izazovu pravljenja knjiga za decu. No, priče za decu su jednako zahtevne kao i bilo koje druge priče, samo što je naš odnos prema deci još obazriviji, imajući u vidu okolnosti i naše vizije o njihovim potrebama. Nisam siguran da sam tu baš sasvim na pravom tragu. Ponekad se jako stidim pred decom, sve mislim da sam i ja krivac što oni imaju frku. I baš dok razmišljam o dečaku koji u gradu u kom je nestalo struje kreće da pronađe mesec i pomogne sugrađanima, setim se jednog zanimljivog događaja. Naime, Dule iz Beograda već dugo živi i radi u Njuorku (blago njemu, i tome slično) i to kao barmen. Sad svi mogu da pomisle: sudopera ili muvanje olinjalih riba na zadimljenom šanku, međutim - ne. Dule je normalno skontao barmenski posao, ozbiljno, i nagajbi napravio opitni centar u kojem, je l' te, vedžba, a drugari koji dolaze su pokusni zamorčići. I tako Dule vedžba, drugari se nalivaju i procenjuju njegovo umeće i on procenjuje njihove degustatorske osobine. Baš mi je žao što nisam tamo da mu pomognem jer je poznato da imam sofisticirano grlo kao i unutarnje organe. Kako je Dule već potvrđeno dobar u svom poslu, otud i mnogobrojna gostovanja, narudžbine i specifične prilike u kojim on, tako da kažem, nastupa. Eto, recimo, sad učestvuje u natječaju za, recimo, "smirnof votku", koja za novu sezonu priprema promotivnu turneju i traži od poznatih barmena da naprave nekoliko vrsta koktela. Naručilac posla tj. Smirnof zadaje boje i, naravno, jedan od obaveznih sastojaka je njihova votka, a ostalo je improvizacija. Možete (si) misliti sad tog napora i izazova: probati sve te votke sa silnim egzotičnim dodacima i destilatima! I, hteo ili ne, razmišljam o sličnostima i razlikama naših poslova. Dule je dobio ponudu i, u slučaju dobrog i inspirativnog rešenja, imaće turneju, mogu (si) misliti: Ibica, Tokio, Nica, Kan, blabla, uz normalnu količinu zelembaća. Moj posao niko nije naručio i potpuno je neizvestan ishod (kao kineska muzika), kako izdavački tako i finansijski, ali je svakako poriv izazova negde isti. Zato je moj olimpijski duh "važnog sudjelovanja" toliko glup, beskoristan i seljački da je prosto simpatičan. Razlika je, naravno, u tome što u mom slučaju nema stranih zamorčića već žrtva sopstvene nakane mogu biti samo ja, ali u slučaju dobrog ishoda - to mogu biti i deca. Ali to je već ozbiljna priča: Decooooooo!

Autor je književnik iz Novog Sada