Rezoner: Ivan Velisavljević

Forward Fest

Dovod: Zgodna stvar za početak filmske rubrike u ili na Plastelinu je prikaz Festa, iz bar dva razloga: jedan je aktuelnost teme, a drugi je mogućnost da čitaoci odmah saznaju šta mogu očekivati od mojih tekstova o filmu. Drugim rečima, neki će iz cuga početi da me mrze, ali... Biće to razlog više da čitaju i dalje, gutaju knedle i smišljaju kako me kasape, potezima kakvih se ne bi postideo nijedan od brojnih psihopata iz crne hronike dnevnih novina...

On-line forma nije baš pogodna za sveobuhvatni prikaz Festa, ali, uz dužno poštovanje prema vrlini sažetosti, i prema očnim nervima svakog od nas "nerdova", osvrnuću se na neke od najzanimljivijih trenutaka ovog veselog festivala.

"Kroz program": Brošuru "Kroz program", u kojoj se nalaze osnovni podaci o filmovima predviđenim za prikazivanje na Festu, uzeo sam u Filmskom centru Srbije, što će reći, na samom izvoru srpske kinematografije, nekoliko dana pre početka festivala. Sadržaj ove meko povezane sveske čitao sam u vozu Beograd-Minhen, i ono što sam pročitao bilo je živopisnije od sremačkog krajolika kroz koji smo tandrkali, kao i od konduktera kog sam potplatio sa 100 dinara, da mi ne bi pisao kartu. Praktično, iz pomenute brošure se, pažljivom čitaocu, do tančina otkrivalo kakav će biti 34. Beogradski međunarodni filmski festival: čista zabava.

Najpre, uvod Miroljuba Vučkovića za program "tokovi" (malo slovo nije ovde greška, a videćemo i zašto)... "U žiži opredeljenja autora filmova na programima FESTa 2006. je život porodice - ono što prethodi, ono što je posledica harmonije, ili što je uzrok raspada porodice". Možda sam malo gluplji, ali osim "uzroka raspada porodice" - ništa drugo nisam razumeo. Šta, i čemu, "prethodi"? Šta znači "ono što prethodi"? Ovo, ono, mislim, prethodi, apstrakcija, filozofija, sine, velike teme porodice, kako ne kontaš... A tek "posledica harmonije"? Ok, imamo harmoniju, valjda porodice, mirnu situaciju, tako reći: idilu, i sad, šta može biti posledica takvog jednog "tabloa"? Dosadni filmovi? Pastorale? Snimci porodičnih izleta? Adolescenti koji se bune protiv srećnog života i hoće "da im se nešto desi"? Uh, to možda i ne bi bilo loše, ako bi adolescenti poubijali svoje roditelje, pa onda prešli na komšiluk, ali se bojim da bi, od svega na svetu, samo pojačali, recimo, "Nirvanu". Pa ko od nas nije imao trinaest godina? Eh, zlatno vreme...

Zatim se u brošuri nižu "sinopsisi" filmova, nalik na one kratke najave u TV programima koje žele da vas pridobiju da dva sata provedete uz "mali ekran tv prijemnika", i ne propustite magareće reklame za sve što vam ne treba u životu. Ti "sinopsisi" su zaista dobar primer kvalitetnog novinarstva, jezgrovitosti, upućenosti, a najviše - nepismenosti i buncanja, koji se teško mogu pravdati štamparskim greškama.

"Okruženi strahom i represijom, ekipa CBS-a ide dalje" možda se i može pravdati korektorskim previdom (ako je "ekipa", onda mora biti "okružena", je l' tako?), ali "Blejk, protagonista, umetnik je koji preispituje sebe i koga je uspeh otuđio" ne može nikako pobeći od stilske traljavosti. Da li je "uspeh otuđio" samog Blejka, ili to Blejk ispituje nekog drugog "kog je uspeh otuđio"?

Ali, dobro, ja sam cepidlaka i preuveličavam sitne propuste... Neka bude. Preći ću preko izostavljanja zareza, ili preko stavljanja zareza na pogrešno mesto, neodvojenih apozicija, grešaka u slaganju roda, broja i padeža, i preći na sam tekst, odnosno, na kratke najave koje bi trebalo da nas "zagreju" za filmove na Festu.

Evo, recimo, poslednja rečenica najave za film Terija Gilijama "Opustošena zemlja" (Tideland) glasi: "Tamo ona [Dželiza-Rouz, devojčica - prim.aut.] upoznaje Del i njenog brata, mentalno zaostalog mladića koji nosi ronilačko odelo i Spido gaćice i tvrdi da lovi ajkulu čudovište". Majko moja, kakva je to nebuloza?! Da li sam pročitao zaplet filma, ili nimalo smešnu halucinaciju nekog na artanima? Kakve veze imaju Spido gaćice sa pričom filma Tideland? (Kasnije ću otkriti da imaju - film je zaista loša halucinacija čoveka navučenog na bajate lekove.)

Sećate li se "Nirvane"? Da? Odlično. Evo opet nesrećnog Kurta Čobana (aman, kad će ga se okaniti?!) u najavi za film Gasa Van Santa "Poslednji dani" (Last Days): "On mrmlja, ide s jednog kraja zemlje na drugi, gubi svest i vraća je [kako li to radi? - prim.aut.], vežba gitaru i krije se od svih (...) Mi ga pratimo dok se krije u drvenoj kući, kao begunac od sopstvenog života".

Šta, trebalo bi da gledam pogubljenog čoveka kako 97 minuta mrmlja i onesvešćuje se u drvenoj kući, negde Bogu iza tregera? Samo zato što je njegovo mrmljanje inspirisano Kurtom Kobejnom? Neka, hvala, "nije Mirko budala".

U filmu "Aporia", kaže brošura, sve se vrti oko glumca Ćulibrka [da nije Ogulin, Oglo, Ćulibrk? - prim. aut.], koji je smrtno oboleo. I sad, na snimanju filma "se dogodi da je poslednja scena na besmislen način, [ZAREZ?! - prim. aut.] nestala iz scenarija". Ćulibrk dolazi na genijalnu ideju: on će u poslednjoj sceni "odglumiti" svoju smrt.

Sve mi je jasno... Biće da je "Aporia" film o propasti naše kinematografije, jer u tom filmu, bar po brošuri, niko pre snimanja nije pročitao ceo scenario: čak ni scenarista, čak ni reditelj, čak ni, avaj, glumac Ćulibrk! Niko, dakle, ne zna kakva je poslednja, čitaj: najvažnija scena u fimu, niko nema primerak scenarija, glumci određuju šta će se snimati... Ili je "Aporia" film o dnu srpske kinematografije (nakon gledanja, shvatio sam da srpska kinematografija i nema dno), ili, izvinite, ovaj "sinopsis" vređa moju inteligenciju.

No, uprkos povređenom ponosu i profesionalnoj časti, nastavljam dalje, kao svaki pravi "licimur".

Vreme je za "Ćudljivi oblak" Tsai Ming-Lianga. "Mlada žena se vraća iz Francuske i otkriva da je šetalište ispred glavne železničke stanice u Taipeiju uništeno i da više ne može da nađe prodavca satova Hsiao-Kanga". A, oprostite, što će joj prodavac satova? - Nemamo kad, ovo je sažeti prikaz, slučaj dalje... "Čitav grad je pogođen nestašicom vode i ona [voda ili mlada žena - prim.aut.] mora ili da je krade na radnom mestu ili da pije sok od lubenice".

Znači, ceo film je SF parodija u kom prodavac satova i mlada žena predvode vojsku u ratu oko lubenica, kano što se u "Pobesnelom Maksu 2" priča vrti oko nafte? Ne, batice, rano si počeo da se nadaš... "Jednog dana sasvim slučajno naleće na Hsiao-Kanga u praku [dobro, ovo je štamparska greška - prim.aut.]. Sledi nežna romansa..." Bla, bla, bla... "Ono što ona ne zna jeste da Hsiao-Kang glumi u porno filmovima koji se snimaju u istoj zgradi".

Vau! A ovamo, kao, prodaješ satove, bludniče nijedan! Sigurno se prostituišeš za lubenice, stari grešniče, Hsiao-Kanže!

Daj da se uozbiljim... Zar cela ova najava ne zvuči kao kompletna glupost? Ne? Ok, tražili ste...

"Kratko putovanje u raj" (A Little Trip to Heaven): "Holt, istražitelj osiguranja, putuje u Hejstings, na severu Minesote, da potvrdi smrt ozloglašenog prevaranta Kelvina Andersona, koji je navodno poginuo u saobraćajnoj nesreći. Policija je uverena da se radi o Kelvinovom telu, ali on nije siguran [ko, mrtvi Kelvin? - prim.aut.]. Telo je izgorelo i identifikacija nije moguća".

I šta, tu je kraj filma? Doš'o Holt u policiju, dobar dan, dobar dan, je l' ovo Kelvinov leš, ne znam, ništa onda, doviđenja, gledali ste petominutnu studentsku vežbu "Tri lika za stolom".

Poslednja rečenica najave za film Patrisa Šeroa "Gabrijela" (Gabrielle) glasi: "Započinje ispitivanje bez kraja i konca".

Ne znam da li je ovo samokritika selektora Festa zbog toga što je izabrao pomenuti naporan, brbljivi Šeroov film pun umetničarenja, ali zašto biste, za ime boga, pozivali publiku da vidi film u kom je nešto "bez kraja i konca"? "Dragi gledaoci, dragi Festomani, potrošite svoje vreme na film u kom se ne zna ni krsni kraj, u kom će vas dva lika daviti svojim stalnim prisustvom na platnu, a priča će se otezati, bez kraja i konca..."

Sve lepše od lepšeg... Čuj ovo: "Hauard Spens je nekad igrao junake vesterna. Sada su mu ostale samo sporedne uloge, alkohol, droga i mlade žene [oho-ho, biće seksa! - prim.aut.]. Ali [eh, šteta - prim.aut.], saznaje da ima dete, i kreće u potragu. Pronalazi ženu koju je nekada voleo i mladog pevača kome otac više nije potreban. Juri ga [koga sad, pevača ili glumca? - prim. aut.] i lovac na ucene, jer je pobegao sa snimanja filma".

Mene su, hvala im, naučili da čitam još u osnovnoj školi, i ja sam, iz poslednje rečenice ovog "sinopsisa" za "Kad prošlost zakuca" (Don't Kome Knocking) Vima Vendersa, zaključio da je lovac na ucene pobegao sa snimanja filma i zbog toga juri ostarelog glumca, te da je priča u "Kad prošlost zakuca" konfuzna i zamorna, da su likovi međusobno loše povezani i neodređeni, ono, asptraktni (pevač kom otac više nije potreban - šta li to znači, zaboga? Kako pevač hoće da svog oca smesti u starački dom, eda bi, tako mlad, mogao "pjevati dok suze mu ne izgore?"), i da je, sve u svemu, Vim Venders i dalje istrošeni čičica koji više nema šta da kaže, i koji nikome, sem, valjda, beogradskom Festu, nije potreban... I, naravno, nakon filma sam shvatio da se nisam prevario u proceni, što samo govori o uputnosti i kvalitetu brošure "Kroz program".

Festivali, novinari i besplatna kafa: U stvari, najbolnija stvar na Festu nije bila u trapavo napisanim brošurama, katalozima i biltenima, pa čak ni na neizdrživim projekcijama filmova. Najteže je bilo neposredno nakon još jednog od neukusno loših filmova, to jest, prilikom slušanja "neobaveznog ćaskanja" ispred sala, ili prilikom gledanja TV priloga o Festu, ili čitanja prikaza filmova u novinama, ili u Art Cafeu, gde su se okupljali novinari... Najgore je bilo kada vam neko kaže da mu je maločas odgledani film bio "odličan", pa čak i "sjajan", a vi ste sve vreme projekcije drhtali od količine gluposti i dosade koja vas je zapljuskivala sa platna, i onda, kad "izrazite svoje nezadovoljstvo", dočeka vas smireni pogled i večiti alibi neznalica: "o ukusima ne vredi raspravljati", sve zavisi od, pazi sad, senzibiliteta. Ma nemoj? A ovi što gledaju po tri filma dnevno, čitaju sve knjige o filmu do kojih dođu, bave se estetikom i filmskom kritikom, istorijom i teorijom filma, i trude se da pronađu neke "kriterijume", pored senzibliteta, da u sebi razviju "pet osobina dobrog kritičara", da uoče razliku između "suda čula" i "suda ukusa", ovi što znaju napamet "Bulevar sumraka" i "Tragače", i to scenu po scenu, i pride znaju da objasne šta svaka ta scena "znači", ovi što bi za film prodali "kuću i imanje", oni su tek tako protraćili vreme, jer ionako sve zavisi od toga da li ti se "film sviđa" ili ti se "film ne dopada"?

Ne bih ja imao problem sa takvim diletantskim stavovima da sam ih čuo od "obične publike" koja ima puno pravo na "dopadanje". Ne, ja sam sve to čuo od onih koji "Fest hvale, a vole festivale", od onih koji o Festu i filmu govore na televiziji i pišu po novinama, od svetskih ljudi koji se naputovaše po Kanu, Berlinu i Veneciji, koji su "u toku", ili od onih koji su "intelektualci u opštem smislu", nisu "filmski profesionalci", ali vole da iznesu, brate, svoje mišljenje o filmu. Kakvi su uopšte to "profesionalci" koji se u ovoj zemlji bave filmom?

Priznajem da sam grešan što iskreno prezirem sve te likove koji za filmove nemaju nikakve druge izraze osim otrcanih, malograđanskih frazetina kakve su "božanstveno" ili "divno", koji pravo iz berlinske medveđe vreve, gde su bili upućivani u "tokove savremenog filma", dolaze u red za besplatnu kafu na šanku Sava centra, i priznajem da sam grešan što "najdubljem prezirem prosečnost, jer ništa ne zna o majstorstvu, i stoga vodi glup i lagodan život" (T. Man).

Da li se tokom svih ovih godina dogodilo nekakvo povampirenje mediokritetstva, pa smo svi mi koji mislimo da se vrednosti prosečnih ne mogu smatrati validnim, ne smeju se braniti, i ni u kom slučaju se ne smeju postavljati za dominantne, da li smo mi, sa našim zahtevima za majstorstvom i veštinom, za rediteljskom ličnošću i dobro ispričanim pričama, mi koji verujemo da samo jedan kadar iz najgoreg Hičkokovog filma vredi više od pola "ostvarenja" prikazanih na Festu, postali neka izopačena i retka vrsta?

Tokovi, pirati i publika: Naziv jednog od "segmenata programa", "tokovi", u brošuri o Festu napisan je malim početnim slovom. Ukoliko nije kakva vizuelna doskočica, u stilu: lepše je da nazivi budu malim slovima, jer je nekome tako, iz čista mira, palo na pamet, malo početno slovo za nazive programa je vrlo indikativno. Tim pre što je najčešće opravdanje za slabu posetu bioskopima, a samim tim i Festu, "pogubno delovanje pirata", koji štancuju sve "nove" bioskopske hitove na svojim jeftinim DVD i DIVX drangulijama. Ali pogledajmo za trenutak u oči istini i navodnicima... Nisu krivi pirati. Mi, draga moja, kasnimo. Ako niste znali, većina filmova koji se kod nas vode kao novi već su negde izašli na oficijalnim DVD izdanjima, a vreme između bioskopske premijere u Americi (jer se, žao mi je, uglavnom radi o američkim, holivudskim "hitovima") i objavljivanja zvaničnog, dakle: zakonitog DVD izdanja, sve više se skraćuje, kako je mogao pročitati svaki revnosni čitalac bilo kog od najpoznatijih svetskih filmskih magazina. Tema "DVD vs Bioskop" se već nekoliko meseci provlači po svim relevantnijim filmskim časopisima, i tu dolazimo do poente: ko će da zabrani mom kalifornijskom prijatelju da mi u Americi kupi, ili nareže DVD, na primer, Džarmušovog "Broken Flowers", i pošalje mi ga poštom, ili, gle čuda!, internetom?

Ne znam da li ste čuli, ali internet je moćna i velociferična đavolijada, i prenosi informacije brže nego što u srpske bioskope stižu novi filmovi. Izgleda mi da se kod nas, bar "među filmskim svetom", nije čulo za internet zato što svi sede po nekakvim soc-realističkim Savetima, Sednicama i Upravnim Odborima, kreirajući svoju fiktivnu sliku srpske kinematografije. Na kraju krajeva, zašto bi, objasnite mi, prosečan gledalac sedeo u bioskopu, trošio vreme na odlazak, na gacanje po snegu, na vraćanje kući, da bi gledao film koji je izašao prošle godine, o kom već svi sve znaju, koji je svaki "regular" Slovenac mogao da, u bioskopu, vidi mnogo pre nas, i koji se, da zlo bude veće, pojavio i na DVD-ju? Umesto da zaista ideš u korak sa "tokovima", odeš na internet i skineš masu novih filmova sa zakašnjenjem od dva-tri meseca, trebalo bi da pljuneš tri puta veći novac i gledaš bajate filmove samo zbog "čarobnog" iskustva gledanja filma "na velikom platnu"? Daj, budimo realni... Nikome film više nije toliko važan, sem, možda, nekolicini zaluđenika (poput mene). A mi ne možemo da napunimo ni moju dnevnu sobu, a kamoli Sava centar, a verovatno ne bismo ni išli na šećerlemske kvariše-zubiše poput, recimo, "Walk the Line".

Druga istina o Festu tiče se publike. Da je Fest uvek bio pomalo (i poviše) snobovska pomodarija - odavno se zna, a čak piše i u nekim fakultetskim udžbenicima. Ljudi koji tokom godine ni ne privire u bioskope, koji ne znaju gde im je najbliži DVD klub, pa čak se mnogo ne trude ni da gledaju divx-ove, najednom nagrnu na Fest, najednom počnu da raspravljaju o svim filmskim veštinama o kojima nemaju pojma, ćaskaju i smeše se raspoloženo ("eno je voditeljka sa RTS-a, jao , snimaju nas, ne gledaj u kameru"), zadovoljni što su gledali "sjajan" islandski ili iranski film. Naravno, svi smo mi pametni, i znate da mi ne bi palo na um da "kulturno diskriminišem" Iran ili Tajvan (naprotiv, a u slučaju SAD-a je takav, unapred negativan stav, u javnosti mnogo češći), već se radi o snobovskoj potrebi da se gleda nešto radikalno drugačije, o beogradskoj iluziji da si "elita", ali, avaj, "radikalno drugačije" stvari se, ne, ne, derane, ne prikazuju na Festu. Tamo ih traže samo neupućeni, koji bi da se nazovu "filmofilima" za deset dana cigaretluka na itisonu prostorije u kojoj je, XIV kongresom Saveza komunista, počeo raspad Jugoslavije (slovenački delegati su, tada, gledali "na dole", u zemlju, jer su znali da će, samo ako se otresu tog ogavnog itisona, za nekoliko godina moći da uspešno gledaju "na gore", u platno sa novim holivudskim hitom, mnogo pre nego što taj isti hit stigne kod komšija iz Beograda).

Nisam započeo ovu tiradu zato da bih grdio "snobove", već da bih štogod zaključio... A zaključak je da takva publika Festa više nije dovoljna da napuni dvorane, da učini Fest značajnim festivalom, kao što nije dovoljna da izgura priču kako je program Festa "odličan". A nije dovoljna makar i zato što ima onih kojima je odavno sve jasno, i koji na takvo podvaljivanje naprosto neće pristati. Oni koji iskreno vole film i imaju izgrađen "ukus", a znam ih dosta, ili ne idu na Fest, ili su zgroženi filmovima koji se tamo prikazuju. Obične građane ne interesuje, a snobova nema dovoljno... Pa šta da se radi, drugarice i drugovi?

Pasus o ukidanju (i kraj): Nazovite me ekstremistom, ili čovekom krajnosti, ali nisam od onih koji predlažu kratkotrajna i brza "rešenja", zalažu se za izmenu "kodova" Festa, traže neku promenu Saveta, promenu selektora, koji optužuju ovoga ili onoga, ili međunarodnu zaveru koja je uništila beogradski Fest da bi promovisala festival u Sarajevu, jok ja, samo stojim sa strane i "sve me to ne zanima..." Ali ne mogu da se ne zapitam kakvi sve to ljudi pišu, objavljuju, snimaju emisije i filmove, prave festivale, daju novac jer sede po Odborima, slove za kritičare, novinare, pesnike, ministre, direktore, vozače viljuškara, kuvare i industrijske pedagoge? Znam kad je došla, ali kada će sa bine da se skloni nekompetentnost, prosečnost, nezainteresovanost, neznanje i glupost (kao suprotnost od mudrosti)? Ne znam za vas, ali ja sam nešto shvatio i neću da dozvolim da me lažu kojekakvi, a ja da gledam naivno kao sanska koza... Neću da mi neki novi Balašević napiše "Krivi smo mi što smo se sklanjali".

Sa druge strane, i ja sam poreski obveznik, zašto da se moj novac rasipa na bezvezne festivale i negledljive filmove? I zato nam treba otvoreno reći: ovo je budalasta zemlja, život vam kreiraju polukompetentni i poluobrazovani, mediokritetstvo cveta na sve strane, a vi navalili k'o mutavi, film pa film, uporno rasipate pare na nešto što vam ne treba...

Stoga predlažem da se Fest jednostavno ukine, jer nam ništa nije falilo i bez Festivala autorskog filma, nismo ni osetili, tako reći, jer ne možemo da budemo u toku, ne možemo da se nosimo sa brzinom kulturnog sveta, imamo prečih životnih problema, kako promeniti vodovodne cevi, kako zameniti dotrajale tramvajske šine, šta učiniti sa dotrajalim fabrikama i provincijskim gradovima koji nestaju u svojoj sirotinji, a film, film ionako više nikoga zaista ne interesuje, osim malobrojnih čudaka koji će uvek moći da pronađu svoje "francuske veze" i "američke prijatelje", spremne da im "pokretne slike", kao kakvu drogu, doture preko granice, a moći će, ako im se posreći, i da u istu tuđinu, jednoga dana, "emigriraju", i uistinu pritisnu "forward". Ako vam to ne predstavlja problem, onda samo izvolite: televizija, novine, reklame i Fest željno čekaju na vaš uzbuđeni pogled...

Photo: www.fest.org.yu