Bunker: Jasmina Bogićev

Snovi dečaka Nikole ili u međuvremenu

Pre petnaestak godina Nikola Velimirov je usnio tako slikovit san da dugo vremena nije uspevao da ga se oslobodi. Jedino što mu je, posle silnih pokušaja nespavanja, spavanja u stojećem, poluležećem i sedećem položaju, spavanja sa jednim otvorenim okom, ili sa dva poluotvorena, itd., preostalo, je da na hartiju prenese slike snova, koje su mu lebdele pred očima. Nakon višečasovnog crtanja (hrpa papira nekom bi poslužile za pravljene crtanih filmova), odložio je crteže u fasciklu i otišao po rezultate testiranja u san. Nakon prve prespavane noći bez košmara i bez opterećujućih snova, bio je vidno opušten i raspoložen, što mu je ulivalo nadu u lepše sutra. I dok je on u sobi skakutao od sreće i pevušio, crteži su se u fascikli transformisali u priču, i to u priču u kontinuitetu, te su događaji iz snova još iste te večeri ponovo počeli da ga proganjaju, ali ovoga puta koristeći sasvim drugačiju formu. San o priči postala je priča o snovima, drugim rečima, njegova sveobuhvatna (mentalno-fizičko-biološko-psihološka) opsesija. Tako je neprekidno nailazio na jedan te isti san i to ne samo u snovima, kako se i očekivalo, nego i u knjigama, romanima, pričama, bajkama, esejima, stripovima, novelama: u svemu čega se dotakao pojavila bi se neka sekvenca, koja ga je neumoljivo podsećala na određenu situaciju iz sna i nije mu davala mira. Vrlo brzo bivao je uvučen u njenu priču bez umeća da se iz nje iskobelja. Nije mogao ili nije želeo da joj se odupre. Samim tim, život mu je, hteo on to da prizna ili ne, postao čvrsto vezan za literaturu, pa je pored običnog, vodio i paralelni život u knjigama.

"Snovi koje sanjam su toliko realni, toliko stvarni, da ne postoji nikakva razlika između sna i jave, jer sam ih doživeo na potpuno isti način. Kao da se radi o nečemu toliko stvarnom da ne poveruješ ili o toliko nerealnom da moraš da poveruješ ili šta ti ja znam već kakvom, čak su u budnom stanju slike koje grade misli daleko oskudnije u poređenju sa bogatstvom slika stvorenih u mom snu. U svakom slučaju, nemoguće je da se povuče crta između onoga što sam doživeo i onoga što sam sanjao da sam doživeo ili sam doživeo ono što sam sanjao. Uostalom, razumeš o čemu ti govorim?", požalio se mlađoj sestri.

Te je nastavio: "Sanjao sam prelepu devojčicu, duge ravne, plave kose i krupnih plavih očiju, koje su me potajno pratile iz daljine. Najpre sam osetio njeno tiho prisustvo u kutku sna iza pregrade od stakla koja nas je delila. Pošto sam je ugledao, sve mi je ličilo na bajku 'Alisa u zemlji čuda'. Ona se nalazila s druge strane ogledala u želji da se iz sveta mašte vrati u svet stvarnosti.

"Oslobodi me", zahtevala je da joj pomognem, ali nisam znao kako.

Zamišljao sam sebe kako, poput snažnog i nepobedivog Ahila, odsečnim udarcem mača razbijam ogromno neprobojno ogledalo. Na moju veliku žalost, kao što to znaš i sama, ja nisam Ahil. Potom sam zamislio da sam Boldrik. S radošću sam uzviknuo: "I have a cunning plan! Odlično osmišljen plan za bekstvo." A iskreno, nisam imao ništa. Vešto sam prikrivao sopstvenu nesposobnost, kupovao vreme, koje je neumoljivo promicalo. Neiskorišćeni minuti odlazili su u nepovrat. Kako se stvar otegla, devojčica je postajala sve nervoznija. Izvadila je iz torbice svoje omiljeno okruglo roze ogledalce da iskoristi vreme dok čeka i uvežba scenu iz bajke 'Snežana i sedam patuljaka' kada zla veštica ispituje čarobno ogledalo ko je najlepši na svetu, ali je, umesto sebe ili čarobnjaka, u ogledalu ugledala prirodu: najpre je videla šumu, ptice kako proleću iznad drveća, šarene leptiriće kako lete oko pupoljaka, vevericu koja gricka majušni žir, nakon toga je kao kroz maglu primetila između drveća šumsku stazicu koja se uvija i krivuda, a zatim i mene kako hodam po njoj."

"Video si sebe u snu?", začudila se, to nije bila uobičajena pojava.

"Zamisli, jesam. Bio sam sav hepi što je vidim, te sam ubrzao korak. A onda se dogodilo nešto najstrašnije. "Zahvaljujući" neopreznosti i nesmotrenosti, ispustila je ogledalce. Scena se raspala na hiljade delića, ništa nije ostalo od nje. Crnilo ekrana. Taj trenutak delovao je na nju kao neka vrsta otrežnjenja. Istog časa je shvatila da, ne samo da nisam moćni Ahil, nego nisam ni njen izabranik, a kamoli njen oslobodilac, tzv. princ na belom konju, koji je trebalo po svim zakonima i pravilima koja važe u bajkama da je izbavi iz nevolje. Jednostavno, razotkrila je prevaru. Pokušao sam da popravim stvar, kao vlasnik sna probao sam da utičem na događaje, ali se razbijeno ogledalce nije moglo popraviti."

"Ovo mi užasno liči na crtani film kada je Duško Dugouško zalutao u šumu i gde ga je uhvatila veštica iz bajke 'Ivica i Marica' u nameri da ga skuva za ručak. Tada je zalutali princ iz 'Uspavane lepotice' došao da spase princezu, sećaš li se:
"Šefe, koji ti je vrag?"
"Gde je uspavana princeza? Ja sam lepi princ iz bajke. Došao sam da svojim strasnim poljupcem skinem zle čini koje su je uspavale."
"Ali ovo je bajka o Ivici i Marici, nema ovde princeze," odgovorio je Duško.

Tako je i tebe tvoja devojčica, čim je shvatila da je pogrešila, napustila rečima: "Ivica? Ivica? Ivica? ... te je odšetala u drugu bajku ili priču, ostavivši te samog na milost i nemilost zloj veštici, tj. meni," zaključila je Nevena prkosno se osmehujući.
"Misliš?", zapitao ju je razočarano.

Neveni se mnogo dopalo da ponavlja reči, te je nastavila u nedogled:
"Ivica? Ivica? Ivica? ... ", koristeši pri tom razne tonalitete i stavljajući iznad reči uvek različite oznake za akcente. Malo `, malo ^ i tako redom.

Onda se odjednom, sasvim neočekivano, iz pravca kupatila začuo strahovit prasak (Ivica više nije bio Ivica već ..ica!). Pohitali su što su brže mogli da vide šta se dogodilo, kada je ispred njih iz ogledala, umesto prelepe devojčice, iskočilo jedno ogromno, strašno namrgođeno i nimalo gostoprimljivo ? ...
!, uzviknuo je Nikola i odskočio u mestu.
, zakukala je Nevena.
, rekao je i zlurado se osmehnuo.
?, upitala je Nevena.
!, odgovorio je Nikola sav zadihan i zbunjen, te je počeo užasnuto da se povlači unazad.

Situacija je toliko bila uzavrela, da je pretilo da preraste u ozbiljan incident ovog puta, možda, i širih razmera.
, umalo nije zaplakala.
, urlao je iz sveg glasa kao da će ga silina zvuka osloboditi straha od nepoznatog. Uostalom, nekako je morao da reaguje. Nije smeo da tako snažne emocije potiskuje u sebe. To bi kad-tad dovelo do unutrašnjeg poremećaja i do fuzije. Ili je u pitanju fisija. Nešto od toga sigurno jeste, a to svakako ne sluti na dobro. Jer po rečima čuvenog srpskog filozofa, Ramba Amadeusa, "ako ne reaguješ ni verbalno ni fizički, može da ti se odrazi na nervnoj bazi, psihički."

Zato je nastavio da urla. ...

(Odlomak iz knjige u nastajanju Jasmine Bogićev "HistEOrije", što bi u prevodi značilo - histerije, historije)

Photo: Reuters