RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Sparks - Mančester, Salford, 15. februar 2006.

 

ImageSparksi su bili moj drugi koncert u životu, u stvari, bio je to školski izlet davne 1974. sve do Liverpool Empire ne bi li ih video. Očito je i previše nostalgičnih tripova preovladalo da ih ponovo vidim nakon ovoliko vremena, uz izuzetak - oni su još uvek bend koji smatram relevantnim. U stvari, njihova poslednja dva albuma, Balls i Lil Beethoven, bili su sjajni, svaki na poseban način, a ono što sam čuo sa novog, Hello Young Lovers, očito je zvučalo obećavajuće.

 

I ovo je bio prilično dobar koncert. Nažalost, prvi deo koncerta - kompletna vožnja novog Hello Young Lovers albuma - bila je uništena kreveljenjem nekih pijanaca od kojih je jedan svako malo vikao "Ronnie" u svakoj pesmi, skroz nas razjarivši, s obzirom na to da je ovaj deo koncerta bio primereniji teatru, nego klasičnom rok koncertu. Dok je Russ pevao repetativne ali i komplikovane pesme, Ron je skakutao oko naslaganih kutija sa njegovim alter-egom projektovanim na platnu iza benda i pretvarao se da svira gigantske orgulje sa tog istog platna. Zaista cool vizuelni spektakl, sa članovima pratećeg benda bočno postavljenim sa obe strane čitave konstrukcije. I zaista nije bilo potrebno podsećati Rona kako se zove, bar ne od ovih morona, on sam je napisao na sintetizatoru "Ronald" i to na mestu gde je uobičajeno "Roland". Bilo je to izvrsnih pola sata, iako baš i nisam bio upoznat sa ovim novim pesmama.

 

ImageVrhunci su bili sam početak - Dick Around - superiorna OTT extravaganza! Metaphor sa smešnim "Chicks dig-dig-dig dig dig metaphors" refrenom i rokačinom Rock Rock Rock, koja nam je pružila retku priliku da vidimo Ron Maela kako svira električnu gitaru. I to ne samo nežnim prebiranjem u pozadini - završio je na samoj ivici bine, na kolenima, kao da je na audiciji za metal bend.

 

Druga polovina je već bila standardna rok predstava, uprkos tome što je nešto i (pre)ostalo od Russovog scenskog izraza u plesu oko bine sa sve striperskim blejezerom i belim pantalonama (nedostajao je samo slamnati štap), a neću spomenuti ništa o Ronovom ukočenom stajanju iza klavijatura, netremičnom zurenju u prostor ispred sebe, što je jedna od ikoničnih slika u istoriji roka. Ova polovina je bila uglavnom sastavljena od greatest hits pesama, sa vrhuncima kao sto su Bon Voyage, Amateur Hour i već čuvena vožnja kroz Number One Song In Heaven koja je sve podigla na noge. Moja jedina zamerka se odnosi na svakako lični favorit Never Turn Your Back To Mother Earth, koju je Russ otpevao fenomenalno, ali su bubnjevi zvučali tupo za ovakvo nežnu stvar. U stvari, bilo je sjajnih momenta, kao nakon vanserijske verzije "This Town Ain't Big Enough For Two Of Us" kada je cela sala aplaudirala i aplaudirala... Mora da je potrajalo čitav minut i po. Bio je to ljupki momenat, pravi znak poštovanja, i braća su stajala i prosto se upila jedan u drugog, kao nekoliko ostarelih ljubavnika. I zaista, nakon bisa koji je ponudio superiornu verziju The Rhythm Thief, tog veličanstvenog uvoda u poslednji albuma Lil Beethoven, Russ nije mogao da se uzdrži i ne pokaže svoja osećanja pre kraja. Zašto da ne, izgleda da je njihov trenutak ponovo ovde.

 

Autor: Keith Astbury, februar 2006.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement