RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Ola Fløttum (White Birch)

 

Vazduh, Dah, Ljubav...

 

ImageU skoro nesnosnoj navali novih bendova, nekoliko imena me je ščepalo u blagotni vrtlog. Zahvalan sam na tome samo zbog činjenice da čovek ne može živeti u isto vreme više od jednog života, a opet tu su i stvari koja se zovu svakodnevne obaveze i sve što ide uz njih. U poslednjih petnaestak godina sećam se da su me samo dva albuma toliko opila da jednostavno nisam imao šanse da se oduprem. Prvi je bio Afghan Whigs i "Gentleman", a zatim kao grom iz vedra neba norveški The White Birch albumom "Star Is Just A Sun". Ushićenje je bilo toliko da sam album nosio uz sebe u svakoj prilici, elektronskim pismima obasipao prijatelje linkovima, preporukama i još štošta... Nakon toga sam otkrio i Portrait Of David, solo album Ola Fløttuma i tu više nije bilo kraja. Nije uopšte na odmet podsetiti da su White Birch band sa Glitterhouse etikete, čiji se umetnici svako malo pojave u Beogradu i to možda privuče još nečiju pažnju. Moram da priznam da me je upravo i Glitterhouse veza, tj. oduševljenje čitavog njihovog personala i samoproglašenje za album godine u njihovoj produkciji i dovela do njih. Par downloadinga, grozničavo naručivanje albuma, a zatim samoizolacija i stvaranje ličnog utopijskog sveta sa "Star Is Just A Sun"... Nekada treba jako malo da svet ne bude najgori od svih mogućih. Kratkotrajna nada da ću Olu videti zajedno sa Salvatore u Banatskom Novom Selu i Beogradu raspršena je činjenicom da ih je napustio pre te turneje. Eh... Tako sam promašio i Crime & The City Solution i Loop, ali ne žalim. Takve stvari se kasnije obavezno jave na najneočekivanijim mestima u istom dvorištu. Strpljiv - spasen... Mislim da nije uopšte neophodno spomenuti koliku mi čast i ispunjenje čini razgovor sa Olom. Pogotovo nakon novog albuma, o kome će biti reči u sledećem broju...

 

Plastelin: Ola, reci nam kako je The White Birch nastao i ko je za to najogovorniji. Siguran sam da si ti imao ključnu ulogu, ali šta je bio razlog da baš muziku izabereš kao sredstvo izražavanja?
Ola Fløttum: - Da, ja sam sa Hansom Christianom osnovao bend 1996. i ubrzo smo nakon poznanstva sa Ulfom kompletirali postavu. Hans Christian je sa mnom zajedno već pre toga svirao u jednom bendu, poprilično oštrijim od The White Birch, ali smo želeli da čitavu stvar spustimo na nežniji i ličniji nivo. Dakle, sva trojica smo svirali pre toga u mnogim bendovima, no niko od nas nikada ništa nije realizovao kao ploču. Imali smo takođe i četvrtog člana, Frodea, koji je bio za bubnjevima, sve dok se nismo ipak ustalili kao trio. A muzika? Pretpostavljam zbog činjenice da sam se time bavio već godinama. Bilo je prilično lako to uraditi, znali smo ljude sa scene, a i bilo je jako zabavno.

 

ImageMožeš li mi reći ko je sada u postavi, jedan moj prijatelj vas je gledao nedavno u Minhenu i na slikama je dama za klavijaturama?
- Trojica nas je u bendu, Hans Christian, Ulf i Ola (ja), a imamo još dvoje ljudi za koncerte - Lindu i Mariusa. Baš pred koncert u Minhenu Mariusu je javljeno o bolesti u porodici, zato nas je bilo samo četvoro na bini.

 

Šta se dešava sa prva dva albuma ("Self Portrayal" i "People Now Human Beings"), da li će u nekim reizdanjima biti ponuđeni publici, i šta misliš sada o njima?
- Prvi album "Self Portrayal" neće biti uskoro reizdat, koliko ja znam. Ceo tiraž se sastojao od nekoliko stotina ručno napravljenih primeraka (omot je isto rađen po principu ručnog rada, svaki zasebno) i rasprodat je oko 1997. ili tu negde. Snimili smo ga u našoj prvoj godini rada kao bend. Samo smo iznajmili studijsku opremu, aktivirali komande i počeli da snimamo. Da, još se sećam da smo greškom izbrisali ceo materijal snimljen tog dana. Tada smo poželili da sledeći album snimimo bez nekog predugog čekanja. Drugi album "People Now Human Beings" je izašao 1998. i trenutno je ponovo realizovan kroz Glitterhouse. Može se nabaviti samo kroz njihov mail order servis i na našim koncertima i nema ga u slobodnoj prodaji. To je bilo i prvo iskustvo sa Helge Stenom koji je nakon toga producirao i sve naše albume (naravno sem već pomenutog prvog). "Self Portrayal" je više rock album, možda nešto kao Sonic Youth, dok je "People Now Human Beings" malo više industrial i pomalo desperantan i mračan, u svakom slučaju je bio drugačiji.

 

Stigli smo do "Star Is Just a Sun". Da li i ti misliš da je to zaista specijalan i divan album. Kako na njega gledaš iz ove perspektive, kako je sve to ispalo tako briljantno?
- Jeste, zaista je izuzetan! Najviše zato što je to jako ličan album, moj jako ličan album. Osećam da smo tim albumom uspeli sve ka čemu smo težili, a nismo uspevali, a to je bila ambicija da budemo svoji, a ne samo kopija drugih bendova. Zaista jako volim način na koji smo sve postavili, kao neku vrstu putovanja, od samog početka pa do kraja. Volim način na koji su pesme ogoljenje, način na koji otkrivaju unutrašnju strukturu bez skrivanja iza niza bespotrebnih slojeva. Bilo je pomalo i zastrašujuće, znali smo da pesme imaju potencijal da budu jako, jako dobre, ali smo se i plašili da se sve ne razbije u paramparčad. Na svu sreću i ljudi misle da je ispalo sasvim dovoljno dobro.

 

Ti si imao i paralelne projekte, Portrait Of David zvuči kao bliski rođak The White Birch, dok se Salvatore kreće u sasvim drugačijim vodama. Kako to da si im prišao, a opet zašto si se onda i razišao sa njima?
- Napustio sam Salvatore jer jednostavno nisam imao vremena za oba benda, a moja posvećenost bendu zahteva mnogo, mnogo vremena... Ali 1998. pokretanje Salvatorea je bilo više nego zabavno, mnogo improvizacije i slično. Portrait Of David je kompletno moj solo projekt i teško je da ga na bilo koji način odvojim od sebe. Uostalom, nešto se nosim mišlju da bih mogao da uradim i novi solo album u neko skorije vreme.

 

Koja je to lakoća sa kojom dostižeš tako veličanstvenu lepotu i melanholičnu ambijentalnost u muzici. Još samo dva imena mi padaju na pamet kada se setim The White Birch, a to su This Mortal Coil i kasni Talk Talk, tj. rani Mark Hollis...?
- Hvala ti, zaista se radujem da ceniš i voliš to što radim. Pre rada na "Star Is Just A Sun" sam znao za This Mortal Coil, sjajan "bend'" i moguće da ima nekih sličnosti. Ali Talk Talk sam, iskreno rečeno, otkrio tek nakon što sam u gomili recenzija video da nas ljudi upoređuju. I sada je Talk Talk jedan od mojih omiljenih bendova. Neverovatna je to muzika. Mislim da me inspiriše svakodnevni život. Sve što se dešava oko mene, nas, i, naravno, sva drugačija muzika koju slušamo. Uvek je tako da muzika nastane prvo, tek onda lirika, i mogu ti reći da nas ponese atmosfera muzike koju kreiramo u prvoj fazi stvaranja pesama da uobličimo u ono što se pojavi kao krajnji ishod.

 

ImageZašto toliki razmak između dve ploče?
- Bilo nam je potrebno vreme da budemo zadovoljni i albumom i pesmama. Uvek napišem više pesama nego što objavimo. Želimo samo da sve ispadne najbolje moguće, probamo različite pristupe pesmama, to ume da traje i dok se to desilo ovoga puta, tri godine su već bile iza nas...

 

"Come Up For Air" ima za nijansu optimističkiji naslov, nije li to istina? Zvuk odaje malo više svetline, ali je podjednako impresivan! Šta si tačno želeo da postigneš ovom pločom?
- Iskreno, pokušali smo zaista da napravimo malo svetliju ploču, ali da ne izgubimo dubinu i intimu koju smo želeli da ostavimo kao integralni deo ploče. A odvojeno od toga želeli smo i da nastavimo sa zvukom koji smo otkrili za vreme snimanja "Star Is Just A Sun".

 

Malo o videu Seer Believer (http://thewhitebirch.one.no/thewhitebirch.html ). On govori o tebi, od rođenja pa do danas. Da li to znači da si ti The White Birch ili je to jednostavno koincidencija i činjenica da si eksponiran kao frontmen ispred benda?
- Video je baziran na filmskom materijalu iz mog života, ali The White Birch smo naravno nas trojica. Bilo je najprirodnije da napravimo video iz mog života, režiser je video materijale koje je moj otac snimao kroz moje detinjstvo i on je rešio da ceo svoj video bazira na toj ideji.

 

Uvek sam želeo da znam mnogo o ljudima iz mojih omiljenih bendova, kakva je muzika koju slušaju, imaju li omiljenog autora/bend danas, postoji li ploča koja im je promenila život?
- Volim i slušam jako puno različite muzike. Smog, Anour Brahem, Satie, Nick Drake, Miles Davis, Godspeed You Black Emperor, Stereolab, Arvo Pärt, Kate Bush, Sonic Youth, Antony & The Johnsons, Swans, Beethoven, Jan Johansson, Kraftwerk, Pink Floyd, Talk Talk, Rachel´s, Neil Young, Radiohead, Sufjan Stevens, My Bloody Valentine, Steve Reich, Ane Brun, Nick Cave, Radka Toneff da nabrojim samo neke.. :-) Mnogo različitih albuma me je vremenom menjalo i uticalo na mene u različitim fazama života. Nekoliko prvih koje ipak moram da spomenem su Kate Bush ("The Kick Inside") i The Cure ("Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me..") Bila je to prilično violentna muzika za moje tinejdžersko srce u tom vremenu...

 

Šta čitas? Omiljeni autor? Tvoje pesme imaju jaku vizuelnu komponentu, u najširem mogućem kontekstu i tako utešnu intimu. Koji su ti omiljeni filmovi, režiseri? Moram da ti priznam da mi neke The White Birch pesme zvuče kao soundtrack...
- U Norveškoj ima jako puno sjajnih pisaca. Kjell Askildsen je jedan od njih. Mnogo ga volim. David Lynch, Wim Wenders, Stanley Kubrick, Jim Jarmush su odreda sjajni režiseri. Ne znam zašto, ali "Grk Zorba" je uvek bio poseban film za mene. Kada ga gledam, osećam kao da se vraćam kući.

 

Opiši mi vašu relaciju sa Glitterhouse. Igrom slučaja imam tamo neke kontakte i znam da su na etiketi mislili da ste sa "Star Is Just A Sun" dotakli zvezde, toliko je bilo njihovo oduševljenje albumom. U Norveškoj ste na Racing Junior. Koliko je umetnička sloboda važna za vas?
- U stvari, Glitterhouse je naša jedina etiketa trenutno. Racing Junior samo distribuira naše ploče u Norveškoj. Glitterhouse su zaljubljenici u muziku i lako je raditi sa njima, jer imaju neverovatan respekt za muziku i same muzičare. Nema baš svako u muzičkoj industriji takav pristup... I da, umetnička sloboda je veoma važna za nas. Uvek želimo da završimo album po sopstvenim merilima i ne želimo da zadovoljimo nikoga sem nas. Mislim da je to najpošteniji način da se iskreira nešto što bi i drugi cenili.

 

ImageMnogi Glitterhouse bendovi su svirali u Beogradu, čak i neki norveški. Pretpostavljam da ne biste odbili takvu ponudu. Gde ste sve do sada svirali?
- Voleo bih da sviramo u Beogradu, nikada nisam bio tamo. Svirali smo po mnogim mestima u Evropi. Kasnije u maju, počinjemo drugi deo zimske turneje, i to u Italiji, što je, računam, najbliže tvojoj zemlji. Možda svratimo sledeći put, ko zna... To bi zaista bilo sjajno!

 

Kakvi su planovi nakon promocije albuma. Video je već u rotaciji, kao što rekoh!!
- Planovi su da se uradi sledeća evropska turneja i turneja po Norveškoj. Nadam se da ćemo raditi i neke festivale tokom leta, a već sam počeo sa pisanjem pesama za sledeći album i nastaviću s tim. A vrlo brzo će album biti izdan u USA i Japanu, pa treba malo poraditi na tome...

 

Sad, nadam se da neko od promotera čita ovo. The White Birch na nekoj od bini, recimo, Exit festivala. Jedan od njihovih najimpresivnijih zvučnih manifesta zove se Danube Movies, nastao fascinacijom Dunavom na članove benda dok su ga gledali sa neke bečke terase. A pogled sa Tvrđave je mnogo lepši i spokojno boji dušu... bio bi to savršen spoj... Uveren sam da bi melanholija skakutala i zaplitala vazduh iznad vode. Pozdravljam sve organizatore i nudim diskove na pozajmicu. U dobroj veri...

 

Mileta Okiljević - baltazar zauberquelle, mart 2006.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement