Retro: Scott Walker - The Climate Of Hunting (Virgin, 1983/2006)

Spreman sam na jako veliku opkladu da se u Virginovim strukturama i sama ideja o re-izdanju Walkerovog albuma iz 1983. smatrala kao direktan fijuk rukavice u lice. Mislim da u istoriji rok muzike ne postoji veća disproporcija između komercijalnog fijaska (glasine su da je to naj-ne-prodavanija ploča u Virgin katalogu) i kreativnog uticaja na čitave generacije pre svega umetnika, pa tek onda i konzumenata. Čak se svojevremeno i svuda prisutni (iskreniji bi rekli dokono napadni) Bono Vox izjasnio da je to ploča koja je na njega najviše uticala. Bowie, Sylvian, Talk Talk, Massimo Savić, Tindersticks, Billy MacKenzie, Julian Cope, Mark Almond i kohorta drugih izabrali su suptilniji način i strpljivo tkali deo Walkerovog legata u sopstveni rad i tako nas nadahnuli i mentalno zažarili, za razliku od mesijanskog Irca čija sama pojava izaziva, ne samo razjareno izrugivanje već i lokalnu kompeticiju u izmišljanju pagansko-jeretičkih psovki. Walker je, zatim, imao još jedan brilijantan album (Tilt) i gomilu vesti koje su samo nakitile već legendarni status zvezde u samoegzilu. Odbijanje učešća u plemenito fantastičnom 4AD serijalu This Mortal Coil (zajedno sa Davidom Sylvianom), nikada realizovana saradnja sa Davidom Sylvianom (namenio mu je svoj manifest Ride koji je na kraju snimio za Everything and Nothing kompilaciju), saradnja sa Nickom Caveom, Ute Lemper, Orbitalom, Pulpom pa čak i sa Goranom Bregovićem, kulminirala je najboljom vešću u nekoliko poslednjih godina (ako izuzmemo nastup Lune na Exitu), a to je potpis i pristup za posustalu i pomalo dezorijentisanu 4AD - inače moju omiljenu etiketu, da budem potpuno iskren!

Najava albuma Drift (za koji sam već čuo toliko dobrog da razmišljam da se hibernišem do maja...), uspeh box seta Five Easy Pieces (narušen, doduše, tehničkom greškom i neispravnošću jednog diska) uz očekivanja koja dostižu zvezdane razmere, verovatno su namamile poslanike Virginovog HQ na pokušaj da izvade stvar i ovoga puta keširaju na onome što traži put ka svakoj boljoj kolekciji. Uz to, Virgin nam je tokom 80-ih podario mnogo, mnogo dobroga (Pil, Japan, OMD, Simple Minds, Human League, XTC, Skids, Captain Beefheart... imam utisak da je spisak beskonačan, a bojim se da ne propustim nekoga) tako da sa velikim ushićenjem podržavam ovaj potez i želim da se prodaja ovog albuma vine barem do desetog dela onoga što su u pretprodaji dobili unesrećeni Arctic Monkeys.

Već rešen da komfornu poziciju rezidenta top lista zameni za kreativni nespokoj i paradoksalno lični komformizam, Walker je iznajmio kućicu na selu, a zatim se krajnje "poletno" posvetio snimanju albuma, uz poveću sumu Bransonovog novca. Primarna ideja albuma je bila zasnovana na Liederu - nemačkoj formi komponovanja, koja je podjednaku pažnju posvećivala harmoniji između reči, muzike i samog kompozitora. Možda je čudno reći, ali Franz Schubert je u to vreme bio nit vodilja u Walkerovom komponovanju. Izolacionalizam je ubrzo dosegao razmere paranoje koje su išle do te mere da je Scott sam fotokopirao tekstove u jednom primerku, ne dozvoljavajući bilo kome da ih vidi, a i sami muzičari su bili zbunjeni načinom na koji se album snimao. Walker je kompletno izolovan isprobavao raznu vokalnu muziku, ni sa kim se nije konsultovao, tako da, sem njega, niko nije ni znao kako sve treba da zvuči, a vrhunac je nastao kada je rešio da obradi "Blanket Roll Blues", koju je napisao Tennessee Williams. Jednom prilikom je Scott video film u kome je Marlon Brando pevao tu pesmu i, naravno, nije se sećao naziva filma, te su angažovali momka iz Virgina koji je čitava četiri dana gledao filmove sa Marlonom Brandom i na kraju pronašao željenih tri minuta u filmu "Fugitive Kind" (Mark Knopfler je gostovao u ovoj pesmi i legenda kaže da je skoro ispustio gitaru fasciniran Walkerovim glasom). To što polovini pesama nije ni dao ime nije za Walkera bilo ništo jako bitno. Uostalom, sam je rekao da reči nastaju tokom izlaganja i izlaženja melodija i da je jedini kriterijum da su pevljive i kompatibilne sa muzikom. Sad, to baš i ne ide sa samo/opisom da su njegove ploče više borba u spiritualnom smislu i dostojevski stilom, ali to je Scott Walker.

Album je sjajno izbalansiran između čvrste ritam sekcije, anđeoski raspevanog Walkera, akustike i elektronike (svojstvene 80-im) i još uvek zvuči kao da je deset godina ispred vremena. Da budem još pompezniji, "Sleepwalkers Woman" zvuči kao himna spevana na nebesima, idealna za slušanje u svakoj prilici. Meni svakojake slike promiču pri slušanju ove pesme, a koncentrični krugovi emocija iz stomaka se šire i čine mogućim sve što oko vidi i ruka može da dohvati. Da, verovatno je i Franz Schubert zaslužan za ovu pesmu. Nikakve veze sa rok muzikom, a i što bi. Scott Walker iza sebe ima obožavaoce koji sa podjednakim žarom slušaju "No Regrets", "Sun Ain't Gonna Shine Anymore", obrade Jacques Brela, Bregovićevu "Man From Reno", pa do mračno poroznog Tilta. Climate Of Hunting je svojevremeno predstavljao rebus i ukrao mnoge sate Walkerovcima u želji da sastave puzzle, sve dok nisu ukapirali da zadanog lika i slike jednostavno nema. Scott Noel Engel, kako je Walkerovo pravo ime, jednostavno je uradio ono što je davno rečeno. Ko pita, greši; ko odgovara, greši. Mislim da sam to već negde i napisao, ali ne mari. Što bi rekla haiku ribarka Sanja Miletović: "Bijela tišina, crni pas u snijegu, tragovi stopa..." Jednom rečju - remek delo! Bono to ne razume, ali ako i jedan U2 fan to kupi zahvaljući njemu, hvala mu.

Autor: Mileta Okiljević, baltazar zauberquelle, mart 2006.