Bunker: Ljubica Pupezin, književnost i politika

Ars Etika (po koji put?)

Pisac je odgovoran kao umetnik. On čvrsto stoji iza onoga što je napisao, on veruje u svoju umetnost, on je, i ovo nije patetika, voli. On je brani, on sa njom doručkuje i izbegava kasne obroke. On ju je vaspitao, preneo joj svoj DNK i pustio je da odraste. Neće je presvlačiti prema poslednjoj modi ili joj udarati takt prema pravilima koja ne trpi. On je neće ogovarati, neće je proizvoditi da bi uzeo kredit za belu tehniku, neće je ošamariti pred svima. Neće joj se posvećivati ponekad subotom kad je vreme lepo zato što ona za njega nije povremeno korisna rekreacija već neumoljiva reakcija na svet, život, smrt. Ako ga bude koštala, platiće. On je neće upotrebiti kao sredstvo, već će je priznati kao cilj. Ako je pravi pisac. A drugačiji, uostalom, i ne postoje, "da pesnici osrednji budu, ne daju bogovi to, ni ljudi", pisao je Horacije u prvom veku pre nove ere.

Onoliko koliko učestvuje u životu jedne književnosti i to ne samo objavljivanjem svojih dela, pisac proširuje polje sopstvene odgovornosti. Kao ni kada je pisac, tako ni kada je tumač, sudija, prevratnik ili, pak, kritičar njegov odnos prema umetnosti ne sme da pokvari bilo kakva vrsta kompromisa, naročito ne najveći od njih - novac (plata je nešto drugo i nema veze sa "tim" novcima, plata je neophodna i trebalo bi je što pre uvesti¬). Još više bi ovo trebalo da važi za teoretičare, istoričare i, pre svega, za "čiste" kritičare književnosti, a, među njima, posebno za one koji slove za autoritete. Njima se veruje, oni imaju moć da, u književnom smislu, nešto ka nečemu preusmere, oni teorijski utemeljuju jednu literaturu i to poverenje ne smeju da pronevere. Oni imaju odgovornost prema celoj jednoj profesiji. Lekar bi trebalo da leči svakog ko je ušao u ordinaciju zato što mu je bila potrebna pomoć. Da li će ga neko osuditi ako operiše upaljeno slepo crevo ubici? Upravo suprotno, osudili bi ga ukoliko to ne učini. Za takvog bi lekara rekli da blati svoje ime, a ukoliko bi ih po kvadratnom kilometru bilo više, reklo bi se da blate celu jednu profesiju. Za kritičara književnosti važi suprotna vrsta profesionalne odgovornosti u čijoj je suštini oštra selekcija, uvek iznova uspostavljana borba za kvalitet protiv kvantiteta. Volja umetnosti plete se oko ili preko, a nikako ispod visoko armiranih, isključivo umetničkih kriterijuma, koji moraju da budu jedini predmet proučavanja književnih naučnika. Ukoliko autoritet, iz kojeg god razloga, lošu knjigu unapredi u dobru, u roman godine, u najčitaniji komad u knjižari, u nagrađen proizvod, on će tim jednim udarcem književnost ugruvati više nego što bi to učinila gomila diletanata bubeckajući je godinama.

U Zlatnoj Eri Materije kada u šaci nije samo onaj ko ima dovoljno novca, u vladavini demokratije koja sa sobom donosi i neizbežni teror većine nad manjinom, nastaje nimalo pogodan ambijent za uspostavljanje i održavanje vrednosti. "I eto, kad ćiftinstvo to nam duše ko rđa prevuče, zar ima još nade za dela dostojna kedrova ulja i glatki da čempres ih čuva?", pitao se Horacije razmišljajući o razlici između Rimljana kojima je novac postao opsesija i Grka kojima je muza bila sklona upravo zato "jer njih osim slave ne privlači ništa". No, i o tim Grcima nalazimo nešto zapisanog i to kod, prema književnosti, a naročito prema književnicima, zlonamernog, Platona. Kao "ćiftu" prikazao je on Ijona, rapsoda i tumača Homerovih stihova: "Jer moram veliku pažnju da obraćam na njih (na publiku u pozorištu, prim. aut.): ako ih nagnam u plač, onda ću se ja sam na kraju smejati jer ću primiti novac; a dovedem li ih dotle da se oni meni smeju, onda ću na kraju ja plakati jer ću novac izgubiti". Ja namerno navodim primere iz davnine, iz antike, iz doba te zlatne klasike, e da bi još jednom postalo jasno da se ova današnja vremena u kojima nad duhovnim materijalno preteže džinovskom snagom ne razlikuju previše od prošlih pa zato stalno isticanje "teških vremena koja su, eto, baš nas morala da zadese" nije i ne može da bude izgovor. I Pekićeva Zlatna Era Materije ne odnosi se, uostalom, na pojedine delove već na celu ljudsku istoriju.

Srbija je zemlja koja malo ulaže u kulturu, a pošto kultura nije profitabilna, to je neophodno učiniti pogotovo u vremenima uspostavljanja tržišta. I dok se još za organe uprave i izvršitelje koji su na budžetu neko i trgne na nacionalnom nivou, umetnost tavori u poslednjoj tački programa političkih stranaka i ispred zatvorenih vrata ministarstava. Danas nije moguće živeti od slave, to jest moguće je samo ako se slava naplati što je, ako za tim postoji želja slavnoga, u redu u svim segmentima osim u terminološkom - nije slava to što se jede, nije to sada, niti je bila ikada. Nisu je jeli ni Platon ni Horacije jer im je mahanje moralom sa elitističkih visina omogućila udobna materijalna situiranost. Zašto bi umetnici trebalo da budu jedini koji su gadljivi na platu? Naravno, onaj ko misli da slikar ne treba da dobije novac za svoju sliku, muzičar za svoju kompoziciju ili pisac za svoju knjigu, samo iskazuje stepen sopstvene retardacije. O ovome se pitanju, zapravo, i ne bi smelo da raspravlja koliko se ono zaista podrazumeva! Umesto toga, čini se da je pravo pitanje gde je granica - šta se nikada ne sme uraditi za novac? Ova je odluka uvek individualna i nikad bez posledica. Kada je o kritičarima reč ne osuđujem nijednog od njih koji je da bi o lošoj knjizi govorio lepo uzeo novac, ali osuđujem ako je to učinio tajno, ako se ponesen lakoćom njenog postojanja pravdao hipokrizijom. Bilo bi manje nedoumica ukoliko bi kritičar dolazeći na književno veče dovoljno vidno istakao na reveru, rukavu, šeširu, tek svejedno gde, nešto kao oznaku "iznajmljen termin". Nema laži, nema prevare, postupak je pravno dopustiv i nimalo virtuelan što je naročito važno jer ne širi eksplozivnu i implozivnu ars-šizofreniju. Tako ne bi bio problem odvojiti ono što se radi po diktatu novca od onoga što se radi profesionalno za novac. Važna granica bi bila uspostavljena, a opasan i zavodljiv teren obmane izbegnut. A kako razdvojiti kritičara sa znanjem i integritetom od pretežno tržišnog kritičara kojem manjak pameti i talenta omogućuje hodanje u cipelama od obrazovog đona po putu usko lokalizovanog uspeha? To, ipak, nikad nije bilo teško.

Jedan prijatelj pisac uputio mi je nedavno nekoliko novogodišnjih želja od kojih sam zapamtila samo jednu: "Neka novac ne troši tebe već ti njega". Rečito u svakom pogledu.

Novac je samo jedna vrsta kompromisa, a svi su kompromisi narkotici, naročito oni potmuli koji lagano i dugo i sa strašnim posledicama menjaju čoveka, a sve pod anatomskom maskom "sopstvenog mišljenja". Na to je mislio Horacije kad je pisao da pravi kritičar ne sme da kaže: "Što da svog druga vređam zbog nekih sitnica?", a "sitnice", veli na to Horacije, "baš postaju kobne". Čini mi se da je ovo i prvi zapis o tome kako nastaje lobi.

Druga vrsta piščeve odgovornosti povezana je sa jačinom koju njegova reč ima u javnom životu, dakle, mimo književnosti. Što mu je javna reč jača, odgovornost mu je veća. A stepen jačine njegove reči zavisi, i tu je sad caka, upravo od toga koliko je dobar pisac. Delimično zbog predrasude da su svi pisci naročiti mudraci (neki jesu, neki nisu), a delimično i zato što većina pisaca ima potrebu da iskazuje svoje političko mišljenje ili čak i da se aktivno bavi politikom, tek, kada su vremena na ivici političke histerije, svi očekuju da pisac "digne svoj glas". Pisac ima svoje mentalne sledbenike i, mada u mnogo manjoj meri nego što bi to mogao da bude neki glumac, on je za neke, moguće, i vrsta idola. Zbog tih svojih sledbenika, za čije je mišljenje faktički odgovoran, pisac jednostavno mora da vodi računa o tome šta priča i na čiju stranu staje što postaje neizbežno ukoliko se politički aktivira. Ako hoće da mu se veruje, a hoće, on ne bi smeo da bude prevrtljivog mišljenja. Prema Aristotelu jedan će lik biti umetnički uspeo ukoliko je dosledan, pa čak i u svojoj nedoslednosti. Isto bi se pravilo moglo da primeni i na čoveka, pa i onog koji je po profesiji pisac, ukoliko hoće da bude "životno" uspeo. Dosledan, ali ne i dogmatičan.

Ali, čini mi se ipak preterano i naivno misliti da su pisci nekakva svest ili savest društva. Biti talentovan ne znači istovremeno biti i intelektualno superioran, a, s druge strane, biti intelektualno superioran ne znači biti i etički besprekoran, taj je spoj INDIVIDUALNA karakteristika, a ne opšta crta. Zato, u ovom kontekstu, poštovanje zaslužuju samo neki, a ne svi pisci.

Primer iz mog iskustva: hiljadu devetsto devedeset i osme godine studenti Filološkog fakulteta, a među njima i ja, organizovali su bojkot nastave zbog sumanutih poteza novog dekana, radikala Radmila Marojevića. Podrazumevalo mi se tada, a sada ne znam zašto sam tako glat to podrazumevala, da će profesori koji i danas čine veliki deo srpskog književnog establišmenta, bilo da je reč o piscima ili o kritičarima, dakle, da će oni biti bez rezerve glasno, jasno i hrabro protiv nepravde. Nije bilo tako. Tada sam bila tako STVARNO razočarana, naročito nekima od njih, onima, naravno, od kojih to nikako nisam očekivala, razočarana do besa, tako kao što, verujem, više ne mogu da budem. A sve zbog toga što sam mislila da su oni koji vole književnost neka posebna vrsta ljudi. Sada samo mogu da im se zahvalim za još jednu iluziju manje i to mislim bez ironije. Tada sam shvatila, ne samo teorijski, već i praktično, a to je ono kada vam nešto STVARNO dođe do mozga - da je nužda mesto prepoznavanja i da svaka odluka jeste i treba da bude samo individulna bez obzira na to kolika joj usamljenost pretila.

Onog momenta, međutim, kada se angažuje politički, kao stranačka ličnost, visoki državni funkcioner, kao politički savetnik ili, možda, tribun - pisac postaje - političar. Ozbiljnost ove njegove odgovornosti prevazilazi okvire i umetničke odgovornosti (pri tom se mora imati u vidu da je reč o suštinski različitim vrstama odgovornosti) i one gorespomenute - odgovornosti za nečije mišljenje ili stav. On postaje direkto odgovoran za nečiji život. Ako ga ugrozi na bilo koji način sudiće mu se kao političaru koji neće moći da se sakrije iza reči svog lika. Neka ne misli da će mu politička greška biti oproštena zato što je pisac. Ah, opet sam se zanela... Naravno da se kod nas takve stvari praštaju, ne vidim da je ikome, bio on pisac ili ne, pala dlaka, to jest, kruna s glave zato što je bio politički moron realno opasnog dejstva.

Ali opet, da li dobar pisac može biti loš političar? Da li dobar pisac ima uopšte potrebu da se politikom bavi kao političar? Da li dobar pisac može da izabare i zastupa stranu čija je politika pogubna? Ili se ja ipak još uvek nisam oslobodila one iluzije? Ovaj niz pitanja mogao bi se zaključiti jednim koje se tiče vrednovanja književnosti: da li dobrog pisca koji je politički moron (uzmimo da je to moguće) treba profesionalno razrešiti? Sme li piščev život da utiče na čitanje njegovog dela?

Recimo da su odgovori: dont miks grendmaders end frogs.

Problem se drugačije uspostavlja kada je reč o samoj književnosti, o delu samome, strukturi koja u izvesnoj tački svog postajanja prevazilazi pisca. Imajući u vidu da prava književnost pripada vremenu u kojem nastaje zato što je, kao i svaka umetnost, na ovaj ili onaj način intencionalna te traži svoje čitaoce i računa na njih pa zato ne može i neće da bude pisana na jeziku drugačijem od njihovog, postavlja se pitanje da li ona mora, imperativno mora, da bude politički subverzivna u politički netolerantnim vremenima? Potreba da se stavi prst u okoštalo oko zvanične idelogije čini se da je zaista večita volja jednog dela književnosti, ali i izazov, skoro privlačni suicid, za njene pisce. Jer intencija takve književnosti koja proziva, osuđuje, raskrinkava ili koja se ruga uvek je u tome da izazove. Kaže se, ta je izreka, čini mi se potekla sa ovih područija, a ako nije, čudi me, da pisac nije pisac ukoliko bar jednu noć nije proveo u zatvoru. Neki inostrani pisci koji su nedavno posetili Srbiju smatrali su ovdašnje kolege pravim srećnicima što su radili u uslovima predratne, ratne i poratne stihije, kada se život živi na ivici tamo gde je zapravo smešten jedan veliki magacin umetničke inspiracije. Pretpostavljam da su istu sreću imali i pisci-disidenti, koji su stvarali u još inspirativnijem obruču komunističkog prstena. Možda će sada nastati problem za naše savremene pisce koji imaju tu "nesreću" da stvaraju u demokratskom društvenom uređenju koje obiluje tolerancijom, naročito prema dvostruko nebitnom - duhovnom i neprofitabilnom - sektoru srpske literature. I šta sad? Hoće li biti buntovne književnosti u sanjivim vremenima?

Književnost je uvek izraz zeitgeist-a bilo implicitno bilo eksplicitno. Još jednom, reč je ovde o pravoj, velikoj književnosti, koja poseduje onu netrpeljivost umetnosti prema svim vrstama zabrana dogmatskog mišljenja od onih političke i religizone prirode do duboko ljudskih koje se ispoljavaju u tabuima različitih vremena ili socijalnih grupa. Prema tome neka dela mogu biti i jesu izrazito politički angažovana i u tom smislu politički subverzivna, druga su, međutim, subverzivna na drugačiji način. Ali to da li je, na primer, neko u svom delu zaobišao miloševićevski teror, a neko, pak, nije, ne sme da bude kriterijum vrednovanja i ovo je možda najvažniji momenat onoga što je još na početku teksta označeno kao odgovornost prema umetnosti. Platonu je bilo moguće da napadne književnost onda kada ju je procenjivao prema njoj neimanentnim pravilima, sa stanovišta državnog morala i čiste didaktičnosti. Kao odgovor njemu nastala je prva istoriji poznata odbrana književnosti, kasnije će ih biti još, a stigla je od Aristotela. Odbrana je bila zasnovana na načelima čisto književnim i kao takva jedino moguća. Književnost tako nije bila proterana kao društveno štetna za šta se zalagao Platon već je ozvaničena kao izvor znanja, emocionalnog i duhovnog uzdizanja. Da ne bi postala sredstvo manipulacije književnost se ne sme procenjivati sa stanovišta zvanične politike, religiji, psihologije, filozofije ili kakve druge oblasti čija se suština razlikuje od njene sopstvene. Ona jedina ima ekskluzivno pravo da prihvata sud samo svoje partije.

Jedno je književno delo, dakle, uspelo pre svega ukoliko je uspelo umetnički. Ovo opšte mesto trebalo bi ipak držati u glavi da se ne bi desilo da, poneseni "istorijom", dela jednog autora odbacimo zato što je bio državni komesar ili predsednik represivnog režima, ili zato što nije digao svoj glas protiv politike zločina. Ili ako u svojoj knjizi zastupa politička stanovišta sa kojima se ne slažemo.

Mada, ne pada dobra književnost daleko od dobrog pisca koji najčešće ume da odabere pravi stranu ili, tačnije, prava strana bira njega.

"Severni bunker", broj 12, jun 2004.