Rezoner: "Hostel" (Hostel), Eli Roth

Užas na astal, zaplet pod tepih

Dva američka studenta, i jedan islandski, dolaze u Evropu da bi duvali i orgijali. Kada čuju da u Slovačkoj ribe prosto šize za strancima, Pakston, Džoš i Oli odlaze u Bratislavu. Tamo, iz raja seksa i golih super cica, padaju u mračni srednjevekovni milje unutar propale fabrike, gde bogataši plaćaju ne bi li ljude seckali, pekli, kasapili - ko šta voli...

"Torture horror", ili "film strave i mučenja", provukao se, izgleda, u mejnstrim. Kako je u časopisu "Entertainment Weekly" lepo primetio Oven Glajberman (Owen Gleiberman), "sadizam je nekada bio jedan od elemenata horor filma. Sada je, manje-više, jedini element". Pomenuta redukcija ne bi morala biti po svaku cenu loša, kada bi "mučenje", stavljeno u prvi plan, imalo podjednak emotivni i estetski učinak kao što ga ima, recimo, strah od "otimača tela" ili strah od zombija. Nasilje je oduvek bilo tema & motiv horor filmova, od "Teksaškog masakra", preko "Braindeada", pa do melodramskih horor fantazija Darija Arđenta, i ovo današnje "masno i slasno" prikazivanje odsečenih delova tela nije, naravno, ništa novo. Problemi nastaju kada reditelj po svaku cenu hoće da vas šokira krvlju i lobanjama, a zaboravi na ono što je, valjda, svojim filmom od početka hteo - da ispriča dobru priču.

Moguće je tvrditi, naravno, kao Glajberman, da detaljan prikaz mučenja uvlači gledaoca u strašnu sliku patnje, tera ga da fizički saoseća sa žrtvom, i da se na taj način u filmu dolazi do katarze. Međutim, Glajbermanova teza je pala u raku čim sam u bioskopu odgledao film sa tri klinke (same su došle, nisam ih ja doveo), koje su se na gnusnim scenama, iako zgađene, glasno kikotale. Nezgoda je što se Eli Rot nije šalio, nego je sve shvatao mrtvo ozbiljno. I tu se krije razlika između meštra Arđenta, ili Tarantina (koji je producent "Hostela"), ili meštra Takaši Mikea (koji ima malu glumačko gostovanje u "Hostelu"), i njihovog štovatelja, Elija Rota.

Naime, kada vam Arđento servira neku neverovatnu slučajnost, on je svestan da vi niste dileja, i prikazuje koincidenciju u fabuli na duhovit, ironičan način, poigravajući se, što u gledaocu stvar osećaj udobnosti i poštene komunikacije sa autorom. Kada Eli Rot sa tri kamere snimi scenu u kojoj klinci demoliraju kola, samo zato da bi napravio interaktivan dodatak na DVD izdanju, a servira vam nelogične delove u priči koja pretenduje na realističnost, onda se vidi šta je reditelju zaista važno, i stvar počne da šlajfuje.

Recimo, Pakston se jedva spase iz odaja punih ludaka-sadista, dođe do auta, i taman da pobegne - čuje ženski vrisak. Od brojnih žrtava unutar zgrade (iz koje se, ne zaboravimo, spasao čistom srećom i na jedvite jade), Pakston baš pronađe Japanku Kanu, sa kojom se upoznao ranije u filmu - valjda je prepoznao po vrisku, šta li? On odluči da spase jadnu žensku, i vrati se u zgradu (iz koje se, ne zaboravimo...). I sad Pakston Kani, da bi je spasao, makazama preseče očni nerv, ne bi li je oslobodio oka što joj niz obraščić visi. Nuto jada što ta scena pokazuje kako mali Đokica zamišlja da čovek reaguje kad mu seku očni nerv, ali zar su posle toga Kana i Pakston baš morali da, vozeći se kolima, nalete, na sred ulice i sasvim slučajno, na dve Slovačke studentkinje koje su ih i odvukle do odaja? Pronicljivi gledaoci, tri klinke, pa čak i ja - svi smo shvatili da ta nemotivisana scena postoji samo da bi se Pakston, pogazivši kurve izdajničke, osvetio, te da bi pravda bila zadovoljena...

Kris Haberman (Chris Haberman) iz "Fangorie" oduševio se scenom u kojoj neki ludi Nemac muči Pakstona, prikači mu motornu testeru, pak se oklizne i sam sebe iseče. Haberman je tu video originalan omaž "Teksaškom masakru", ali je meni, moram priznati, pomenuta scena izgledala tako trapavo montirana, da sam jedva shvatio šta se desilo, i to što je ona "omaž" sigurno joj ne poklanja prolaznu ocenu. Kao da magična reč "omaž" može da opravda svaku glupost...

Takođe je nejasno i zašto glavni junaci odlaze baš u Slovačku: pored najbolje volje nisam uspeo da shvatim kakva je metafora u pitanju, ali stvar je komotno mogla da se odigra u Letoniji, Mađarskoj, Bosni ili Srbiji... Bez ikakvih posledica po značenje filma.

Jedini branilac zapleta u "Hostelu" je Aron Hilis (Aaron Hillis) iz "Premiera". On je, verovatno, bio srećan što film uopšte i ima zaplet, jer svejedno misli da je "torture horror", citiram, glupav podžanr.

Nama, koji tako ne mislimo, ostaje samo da se nadamo kako će reditelji, bar ovi koji pretenduju na mejnstrim, ako već žanr kojim se bave shvataju ozblijno (što je za svaku pohvalu), voditi malo računa i o priči, a ne samo o gurmanluku.

Autor: Ivan Velisavljević