Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Ekskluzivni razgovor Miće Vujičića sa Zoranom Modlijem koji je vodio za splitski nedeljnik "Feral Tribune" i Plastelin

 

Zakon akcije i reakcije

 

ImageBeogradska radio legenda Zoran Modli, pilot i instruktor letenja, jedan od prvih disk-džokeja bivše nam SFRJ, u svom sjaju svoje harizme i neverovatne energije, govori o novoj radio emisiji, o opčinjenosti novim tehnologijama, internetu, letenju, knjigama i vremeplovu kojim bi polovina Srba odletela u slavnu prošlost a polovina u obećanu budućnost...

 

Virtuelno izdanje "Leksikona YU mitologije", pod odrednicom disk-džokeji, iz pera Đorđa Matića, nudi ovakvo objašnjenje: "Sa pojavom pravih disko-klubova sedamdesetih godina, prvi di-džejevi postali su važne figure, pa je tako svaki centar imao po jednog, ili više važnih frikova sa pločama: u Zagrebu je to bio Ivan Balent-Tratinčica, u Sarajevu Želimir Altarac-Čičak, a u Beogradu "leteći disk-džokej" Zoran Modli. Uporedo sa disk-džokejskom i radio slavom koja je potom usledila, svestrani Zoran Modli, rođen u Beogradu 1948. godine, postao je pilot JAT-a i instruktor letenja. U istoriju radija ušle su njegove emisije "Ventilator" i "Modulacije", a puštajući po prvi put demo snimke danas već slavnih domaćih grupa u svojim programima, Modli je dobio značajno mesto i u muzičkim enciklopedijama. Pored aviona i muzike, ovaj čovek prepoznatljivog glasa koji se čuje u mnogobrojnim reklamama, čest je gost i televizijskih emisija koje donose vesti o novim tehnologijama. Živo gestikulirajući, govoreći bez zamuckivanja, igrajući se rečima, Zoran Modli pokazuje kolika je njegova opčinjenost trećim milenijumom i novim tehnologijama. Vežite se, polećemo...

 

Plastelin: Moram da počnem sa horor pitanjem koje se vraća kao zastrašujući refren. Da li je radio umro ili radio ipak još uvek živi?
Zoran Modli: - Sudbina radija je holivudski štanc-film o osuđeniku na smrt: taman mu vežu oči i posednu na električnu stolicu da bi ga spalili, kad stiže konjica u liku advokata s guvernerovim nalogom za pomilovanje. Zgodno, radio je življi nego ikada baš zbog životnog kredita koji njegovi žiranti po drugi put potpisuju u poslednji čas!

 

Mislilo se da će novi mediji, poput TV-a, baciti radio uređaje u korpu za smeće. A onda kao da je, na sreću, došlo do poremećaja u toj evoluciji. Kao da je savršeni medij zvani Internet oživeo radio. Da li grešim?
- Radio je doživeo dva pokušaja smaknuća. Za prvi je zaslužna televizija, ali ne ona iz pedesetih i šezdesetih, već televizija ranih osamdesetih, sa globalnom eskalacijom muzičkog videa. Pošto nije mogao da parira šljokicama, radio se odupro duhom i do tada neviđenim probojem u žanru kontakt-programa. Drugi pokušaj smaknuća izazvao je on sam pre nekoliko godina: toliko se razmnožio da je počeo da izjeda samog sebe! Ovo samouništenje i dalje traje, ali sada već sa više logike: na FM-u beznadežno bankrotiraju radio kastrati koji za sve to vreme nisu mrdnuli dalje od WinAmpovih plej lista. Slušaoci se okreću stanicama koje znaju kako se formatira i proizvodi radio program. Internet ne bih sipao u ovu FM salatu. Mnogo radio stanica ima audio streamove na Netu, prvenstveno namenjene odmetnicima od rodnog kraja. Ali pravi Internet radio je niskobudžetni radio specijalizovan do perverzije. Taj luksuz sebi ne mogu da priušte radio stanice sa odašiljačima i imperativom da zarade.

 

Vi ne odustajete. Već godinama pravite popularnu emisiju "Zair". Šta je zapravo "Zair"?
- "Zair" je akronim za "Zakon akcije i reakcije". Posle godina i godina u kojima sam se, zajedno sa slušaocima svojih nekadašnjih emisija, divio novotarijama kompjuterske revolucije, divljenja više nema. Ušli smo u svet virtuelne stvarnosti, pa je revolucija prošlost. No teme time nisu iscrpljene. "Zair" se bavi reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Tako sam olabavio stisak drugih (i dalje brojnih) emisija koje još uvek razglabaju o performansama Asysovih ploča, Kingstonovih memorija i Necovih DVD pisača. To su stvari za IT časopise, manje za radio.

 

Takođe mi se čini da ste poslednjih godina, otkako radite "Zair", u medijima promovisali ideju "jedan čovek jedan radio", ili, tačnije govoreći, često ponavljali da jedan čovek može da bude "ceo" radio. Kako Vi to "sami" pravite "Zair"?
- Moja emisija je primer tzv. Syndicated radio produkcije, koja podrazumeva program proizveden van radio stanice. Kao nepopravljivi mazohista, samog sebe sam upregao u ceo lanac proizvodnje: prepadam ljude s digitalnim voice recorderom u džepu, vodim telefonske razgovore, montiram priloge, džinglove, špice i PP, čitam odabrane tuđe tekstove, pišem svoje komentare, pravim kompletnu muzičku matricu emisije, vodim je u klasičnom DJ maniru, snimam, post-produciram, razmnožavam na CD-ove i šaljem ih radio stanicama koje hostuju moju emisiju. A prilozi vernih saradnika stižu mi u vidu podcasta ili kao audio attachmenti uz e-mail. Sve bi bilo teže izvodljivo da ne živimo u digitalnom svetu. Ovako, stvar se odvija bez imalo frke i moja dvosatna emisija porađa se jednom sedmično bez carskog reza! Uostalom, self-ops (sam svoj majstor) sistem počeo sam da usavršavam u ona analogna vremena, pre dvadeset pet godina, u Radio Beogradu kroz emisiju "Ventilator 202", nastavio kroz "Modulacije The Next Generation", da bih "Zair" totalno preselio u kućnu produkciju. Znam da bih zaribao onog trenutka kada bi tonac seo preko puta mene. Valjda je to DJ sindrom još iz vremena kada sam sa svojim disko karavanom putovao prostorima bivše Jugoslavije, šta ja znam.

 

Jedan od razloga zbog kojih ste srećni, kako rekoste u jednom intervjuu, jeste to što ste ostvarili vaš san da po staroj dobroj poslovici najzad uspete da sve svoje ponesete sa sobom...
- Davnašnja želja mi je bila da sve što mi u životu treba (ne računajući kadu, krevet i frižider) imam uvek uz sebe. Danas je to apsolutno moguće. Šestomesečni planetarni ciklusi usavršavanja različitih elektronskih uređaja koji se, zahvaljujući minijaturizaciji vitalnih sklopova, sve više stapaju u jedan univerzalni, vode me ka tom idealu. Već sada u torbi, ne većoj od akt-tašne, imam moćan prenosni računar, radio-studio, video-montažu, fotoaparat, mini DV kameru, neopisivo veliku biblioteku muzike, filmova i knjiga, Internet vezu, telefon... Uopšte ne moram da budem kod kuće da bih se svuda osećao kao kod kuće.

 

Vratimo se malo unazad. Vi ste ušli u anale eks-SFRJ disk-džokejstva. Da li je tačan podatak da ste Vi i David Albahari bili prvi disk džokeji u Beogradu?
- Moju gimnazijsku slavu kao voditelja školske razglasne stanice uvećala su povremena pojavljivanja na pravom radiju, u emisiji Nikole Karaklajića, "Sastanak u 9 i pet"! Bila je to prva domaća pop emisija u istoriji u koju je legendarni šahovski i radijski bard dovodio pred mikrofone Radio Beograda srednjoškolce koji su želeli i imali šta da kažu o pop muzici tog vremena. Emisiju su slušali apsolutno svi, a to je značilo samo jedno: čim otvoriš usta, postaneš slavan u lokalnoj zajednici. Ovakav impresivan "medijski CV" učinio je da godinu dana stariji David Albahari i ja postanemo prvi disk-džokeji kako zemunske gimnazije, tako i grada po kojem je gimnazija imala prefiks. Sredom uveče, u prepunoj školskoj sali, puštali smo, što sa ploča, što sa magnetofonskih traka, hitove koji su se vrteli na kultnom Radio Luksemburgu. Publika je to slušala na krajnje akademski način - mirno sedeći na stolicama. Predostrožnosti radi. Pod sale bio je toliko trošan, da je svaka dinamična reakcija mogla publiku za tren oka da preseli sa drugog na prvi sprat škole! David je kasnije otišao u književnike, a još kasnije u Kanadu. A ja? Mada sam, kao mlađi punoletnik, uveliko sticao novinarsko iskustvo u gradskoj rubrici dnevnika "Politika Ekspres", mikrofon mi nije davao mira. Zaključio sam da bih do profesionalnog angažmana na radiju najverovatnije došao uz pomoć Pozorišne akademije (danas Fakultet dramskih umetnosti), pa sam pokušao na njoj. Nakon prijema u uži izbor, udario sam u zid. I odustao. Moja sreća. Jer, ono što sam ja želeo da radim na radiju nije se učilo na Akademiji.

 

ImageUsledili su "Studio B" i radio "Beograd 202". Promovisali ste mnoge danas slavne bendove čije ste demo snimke Vi zapravo prvi puštali. Koga sve ima na tom demo spisku?
- Kada bih bio konsultant filmskoj ekipi koja snima biografski film o medijskom životu maloletnog Z.M, rekao bih: "Gospodo, ostanimo u osamdesetim!" Radio emisija "Ventilator 202" je moj najznačajniji potpis. Muzički, bila je ogledalo tri najvažnija porodilišta non-mainstream bendova tog doba: beogradskog, zagrebačkog i riječkog (nisam se preterano osvrtao na rok-dekadente iz Slovenije i new primitives iz Sarajeva, njih je dovoljno bilo na drugim medijima). Iz ta tri centra stizalo je najviše traka i audio kaseta sa demo snimcima adolescenata koje velike diskografske kuće ili nisu htele, ili nisu za njih znale. Moja ideja je bila da dožive tretman svetskih zvezda, a ne sažaljivi tretman "onih koji obećavaju". Tako je krenula "Demo top lista", kroz koju je prošlo nekoliko stotina bendova i individualaca. Do sredine osamdesetih bila je krunisana čak sa tri istoimena LP-ja! Neverovatna promocija za ono doba. I dan-danas najdraži su mi prvi radovi EKV (tada "Katarina II"), "Partibrejkersa", "Denis i Denis", "Rex Ilussivija", riječkog "Konjaka" i "Atlantskog poremećaja", pulskog "Gustapha", zagrebačkih "Karlovih Vari", "Dorijana Greja" i "Psihomodo Popa", beogradskih "Lakih pingvina", niških "Fleka", novosadske "La Strade". A to je samo dva posto zvučnog bogatstva od muzike koja je većinom nestala u haosu nadolazeće decenije. Da se vratim na pitanje: da, bilo je tu kasnije slavnih bendova. Ali, ni među njima većine više nema, samo je na nebu ostao zlatni trag iza njihovih kometa. Deo nekadašnje dece čak nije ni stigao da ostari. Mnogi više ne postoje u uobičajenom agregatnom stanju: ponekad, čitajući draga imena sa omotnica "Ventilatorovih" demo-ploča, imam utisak da čitam, znate već... one "vesti iz zemlje" sa zadnjih stranica dnevnih novina. Bože, čak i onda su mnogi od njih bili dvostruko mlađi od mene!

 

Fascinantan mi je podatak da je još daleke 1983. godine u Vašoj emisiji "zaškripio" prvi kompjuterski program. To je tačan podatak?
- Da, podatak je i škripav i tačan. Te pozne jeseni na FM-u se po prvi put začulo cvrčanje i pištanje jednog kompjuterskog programa. Bila je to kratka i korisna rutina za vlasnike "spectruma" nazvana "Paginator". Njen autor bio je Dejan Ristanović, najmlađi saradnik pokojne "Galaksije", koji se, samo nekoliko godina ranije, proslavio kao "vunderkind Rubikove kocke".

 

Kako objašnjavate to vaše neprolazno interesovanje za nove tehnologije?
- Mi smo deca u velikoj prodavnici igračaka. Kroz životne profesije biramo svoje Barbike i olovne vojnike. Život u FM svetu vodio me je ka ljudima s kojima sam iskušavao tehnološke granice radija. Rana računarska revolucija omogućila mi je da prenosim čak i sliku preko radija, zahvaljujuci desetinama i desetinama kompjuterskih programa koji su se sa studijskih traka i kaseta učitavali u "spektrume", "komodore" i "galaksije" slušalaca mojih emisija! Sve manje sam bio muzički promoter, a sve više radio-haker. To je odredilo sadržaj svega što sam kasnije radio i što danas radim na radiju. Oduvek su mi se dopadale all-in-one spravice. Zovem ih svemuslužima. Jeftini gadget koji snima zvuk, sliku, video, pušta muziku, ima FM prijemnik, čita kartice i služi kao prenosni hard disk za mene je nezamislivo vredniji od savršenih i pojedinačno skupih uređaja, specijalizovanih samo za jednu od takvih akcija. Mrzim savršenstvo, volim univerzalnost. Loša navika za savremenika 21. veka.

 

Pored radija i muzike, tu je i Vaša treća ljubav, možda najveća, letenje... Kako ste uopšte odlučili da postanete pilot?
- Rekonstruišući biografiju svog oca. Bio je sa mojom majkom samo prvih nekoliko godina mog života, a onda otišao u drugi i daleki grad. Tamo je i umro, ali sam se potrudio da ga pronađem i upoznam u poslednji čas. Zaključio sam da je pilotski deo njegove mladosti bio uzbudljiv, a ostatak života posvećen konstruisanju aviona krajnje romantičan. Morao sam da uđem u tu priču, iako sam u to vreme bio na vrhuncu disk-džokejske slave. Nisam se pokajao.

 

Vi ste spajali ljubavi, pa ste vodili radio emisije iz aviona...
- To je dokaz da radijski studio možete da ugurate svuda - i u džep, i u avion! Avijacija, osim što od vas kao pilota traži utreniranu psihomotoriku, od vas kao ličnosti očekuje tehnološko vaspitanje i radoznalost. Ako baš hoćete, iscrpna storija o svemu tome leži i na mom sajtu www.modli.co.yu, pa bocnite!

 

Gde trenutno letite?
- Kapetan sam u privatnoj aviokompaniji "Prince aviation". Letimo malim džetovima po Evromediteranu, Bliskom istoku i severnoj Africi. Sjajan obrt nakon dvadeset godina provedenih u JAT Airwaysu, od kojih je većina bila na boingu 727.

 

Jeste li nekada imali opasan let, rizičan, da ste pomislili gotovo je...
- Ja sam dosadan pilot koji nema šta uzbudljivo da ispriča iz svoje karijere i srećan sam zbog toga. Smatram da je to i za mene i za moje putnike najbolje, dokaz da savremeni avioni nisu kante, nego sofisticirane i pouzdane naprave. I dokaz, valjda, da ni ja nisam loš pilot.

 

Napisali ste sedam bestselera o letenju. Čuo sam da pišete novu knjigu. Hoćete li mi otkriti o čemu se radi?
- Da, čim je napišem. Ne drži me mesto, pa nikako da zagrejem stolicu. Znam samo da bi morala da objedini sve ono što sam do sada objavio i namenio pilotima. Jednom rečju, kompilacija, ma koliko to ličilo na liniju manjeg otpora. Šta kažete na naslov "Svet iz kokpita"?

 

Super je, ali, kad već pitate, ja volim vašu knjigu "Profesija stjuardesa"...
- Većina mojih macho-kolega zaboravlja da su stjuardese, između ostalog, nečije devojke, supruge i kćeri, ali pre svega profesionalci. Poslovično tabloidan odnos prema stjuardesama naterao me je da podsetim ljude da ih kompanije ne zapošljavaju zato da bi bile kelnerice u avionu, već zato vam spasu život kada stvari krenu naopako. Zato vas molim da ne prepričavate loše viceve o njima. Nisu one "leteći sisari", već anđeli-čuvari!

 

Vi letite - užasnih devedesetih nema letenja. Vi volite nove tehnologije - mi smo užasnih devedesetih odsečeni od sveta. Na radiju - narodnjaci! Kako ste izdržali te ružne Miloševićeve godine?
- Narodnjaci nisu loši. Loši su turbo-narodnjaci, kao što su loše i turbo-države. Međutim, niko ne može da vas odseče od sveta i niko ne može da vam oduzme slobodu ako to sami ne dopustite. Postoji činjenično stanje i stanje duha. Duh filtrira lošu stvarnost i onda je popijete kao prečišćenu vodu, bez olova i kamenca. Nemam harizmu vođe, licemerje političara i znanje analitičara, te nisam mogao biti elitni deo mase. Sav svoj mentalni kapital uložio sam u mikro-kosmos sačinjen od porodice koju volim, ljudi bez kojih ne mogu i poruka za preneti dalje. Ni jednog trenutka nisam prestao da letim (makar i virtuelno), satelitska antena na krovu bila je imetak vredan zlata, a najlepše trenutke na radiju doživeo sam baš tada. Zato se devedesetih sećam sa ljubavlju, ne sa mržnjom, inače bi to bile prokockane godine. Ne možete vratiti vreme koje ste proveli klinički mrtvi.

 

Oduvek mi se činilo da piloti, ljudi koji svakodnevno premeravaju oblake i bezgranične površine, moraju nacionalizam, netoleranciju, granice i druge prizemne stvari smatrati glupostima i da im mora biti muka od tog spuštanja na jednu opet prizemnu, ljigavu pistu. Možda je to samo bio moj san. Uče li te visine, u kojima provodite dosta vremena, čoveka da stvari gleda iz većeg i šireg ugla?
- Piloti nisu anđeli i niko nije postao bolji čovek zato što je pilot. Pre će biti da taj kauzalitet teče obratnom logikom. Avijacija je način života, kao i u rokenrolu. Evidentno, sa hiljadu metara visine vidite ljude, sa dve automobile, sa tri kuće i trgove, sa šest hiljada metara planine, a sa dvanaest hiljada metara dobar komad planete. Učini vam se tada da je svet jedna privlačno uređena kutija u kojoj je uživanje stanovati. Jasno vam je da je to samo prijatna iluzija, ali ste do tada već naučili da ljudske gadosti i hirove tretirate na isti način kao i kumulonimbuse, oluje, zemljotrese i poplave - kao prirodnu kataklizmu. Čovek je produkt prirode, pa je i njegova destrukcija prirodna nepogoda, ma šta vi o tome mislili. Tu nepogodu ne možete satrti, ali se morate s njom uhvatiti u koštac, kad naiđe.

 

Objašnjavajući trenutno duševno stanje u Srbiji, rekli ste da ne koristite izraz "devalvacija", već izraz "radijacija". Zanimljivo!
- Jednostavno, ne verujem u devalvaciju. Verujem u radijaciju. Zračenje je osnova za razmenu nematerijalnog među ljudima. Zato pažljivo odmeravam razliku između pozitivne i negativne radijacije osoba koje srećem. Ako je razlika veća od nule, prošle su prijemni! Samo, da znate, nema ih mnogo... Životna matematika je čudna stvar.

 

Šta je zapravo najveći problem Srbije i ako ga odgonetnemo, kako ga rešiti?
- Problem sam odgonetnuo, ali ga ne mogu rešiti. Srbima nedostaje vremeplov, ali još nije patentiran. Kada se to dogodi, polovina će odleteti u slavnu prošlost, a druga polovina u obećanu budućnost. Srećni jedni, srećni drugi. A ja bih, pošto selektivno zaboravljam, prošlost ostavio na miru, dok budućnost ne bih čačkao. Znajući šta mi se sve dešavalo, uopšte ne nameravam da saznam šta će mi se još dogoditi.

 

Autor: Mića Vujičić


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement