Jovan Gvero: Dribling na vlažnom terenu

Španovanje glave

Martovski događaji nekako uvek idu u paru, ali se kasnije ispostavi da je samo jedan od njih dominantan. Kada bih, recimo, ovih dana morao da se odlučim šta je ovog ožujka jače: minuti šutnje i smutnje ili Slobina sahrana, Vendersovo ili Lu Ridovo gostovanje, ptičiji grip ili poplave i klizišta, dolazak Mirka Ilića ili Darija Arđenta, pucanje "grobara" ili brilijantne Topdžije... sigurno bih napravio neku grešku. Zato ću je, namerno, odmah priznati te pokušati da sebi (a i šire) pojasnim značaj, dimenzije i tajming posete Lu Rida. A bilo nam je lepo?

Učešćem na Porno festivalu u Bitef teatru nekako sam dozvolio sebi - i dragim sestrama Bogavac - da se iskreno narugam bednicima oko sebe koji se kriju iza kravata i društveno povjesnih maski kojim se budala pretvara u čoveka sistema. Sistem! Minut urlika za sistem. (Može li se to svakog dana?) Negde na tom tragu čovek mora da razmišlja o sebi u ovom vremenu, prostoru i koordinatama u kojima će se dalje kretati. U životu posle boga ili u umetnosti posle umetnosti ili u obitavanju posle toliko umiranja, prosto mora da se zastane i izvade ruke iz džepova. Baš tad nude nam se i provlače Vendersove fotografije bez ljudi, ljudi koji trče za kućama koje se kreću zajedno sa brdima, noćne sahrane, a prljava voda nadolazi sa sve kalom iz vekovnih septičkih jama. Naišli smo na prokleto veliku rupu i sad mi je teško da smirim pomahnitali auto. A koliko je tih rupa? Moram da se popnem na krov moje nepostojeće kuće i da sa sobom povedem nekog. Možda ću sinu izgledati smešno, kao Šagalov deda, ali moram na krov. Neka i on (Quentin) slika ljude na krovu. Šta drugo? Ma, neka radi šta hoće! Moram na krov, ugušiću se od smrada.

Baš sa tog krova krećem na koncert Lu Rida koji se godinama kloni lošeg društva i pazi da ne sklizne sa njujorškog pločnika u ostatak sveta. To je jedini plato na kom se hoda čistih cipela. Ali, eto, on je pristao da dođe u blato i ponudi nam sapun! Lewis Allen Reed, Brooklyn, New York. Znao sam da će to biti jubilarna matura mnogih generacija. Klonio bih se svih suvišnih nota koje su obično propratni sadržaj takvih događaja. Kao, čitao sam na netu da će biti ovako... Bilo je nekih predloga da se baš tu dogode i neka drugačija zbitija. Zamisli da je nekom palo na pamet da u holu Centra Sava izloži preminulog bivšeg predsednika baš na dan koncerta Lu Rida. Kao, oni su generacijski bliski! Koliko je ovaj bio skeptik toliko je ovaj rahmetli bio cinik! Kako je uopšte moguće o tako dve različite osobe misliti u istoj prostoriji. Zahvalan sam što se ovaj koncert ne ometa. Deki ostao bez karte. Žalim, rekao sam mu još tjekom FEST-a: Drži se čvrstog gradiva! Neće da sluša. Nije moguće izbeći susrete sa gomilom dragih i onih drugih faca. Moja zanosna zemljakinja nailazi baš u pogrešnom trenutku. Znam da baštini temaljan oral i anal i da bi se lako dogovorili, ali ne ovoga puta. Skraćujem pozdrav na minimalac i dramim zauzetost. Šteta, uvertira na parkingu bila bi prava mera. Ali! Izlazim da se zategnem kad skontam da smo svi nepušači i da je neophodna asistencija neznanih. Čuda su moguća. Izvesna devojka daje mi upaljač na kome piše: Boračka organizacija opštine Prjedor. Imam dobru temperaturu mada je ''Gavran'' iznad nas! Who am I? Lu Rid pomalo nezgrapno hoda, ali se dobro snalazi u maraku. Komunicira tek koliko je potrebno da se prisutni osete primećenim. Ovo je čas novog i manje poznatog gradiva: "Magic and Loss", "Ecstasy", "The Raven"... Bez patetike gledam ljude koji su došli da čuju sebe i ne čuju se. Njima nema pomoći! Oni više ne čuju. Takve frekvencije su za njih distorzija. Izvrsno, više nije potrebno da gledam ljude oko sebe. Samo da slušam. Ako je moja čuka tačna oko 104 minuta ''savršenog'' zvuka, čak je i to moguće u S(tr)ava Centru. Nešto za sve ovog časa; "The day John Kennedy died". Razmisli i o tome. Naravno, nije zvuk savršen već je koncept dobro upakovan. Bis je za alkose još jedna šansa. Da je bilo više bilo bi mnogo, a da je bilo manje... Vraćam se za Novi Sad uz elegantno odbijanje žureva na Neimaru, Brdu i u Cvijićevoj. Nisam ništa spoznao, ali moram na krov! Klizim kao kuće bespravno napravljene na padini. Danas sam uzeo ozbiljan kredit koji ću dugo vraćati. Tako se obično svi zaduže i žive na račun sopstvenog hira. Nema više podele po porodičnom stablu. Čak i kad se pod lipom gužva plišano srce. Želim da moje greške nerviraju sve dok Vavilon gori!

Ovih dana duvaju uragani, pomračenje je, a mart je okopnio gomile bele nemani pa sad smeće leti naokolo. Idem na krov da potvrdim izdržljivost. Vođa je diplomirao i ume da smiri biljke. Sad mogu mirno da posmatram granje do prvih listova, a onda ću u šetnju. Ko sam ja? Čovek koji se odlučio za ožujski događaj, a vi birajte. Možda neko dođe na krov...