RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Depeche Mode - Laszlo Papp Sportarena, Budapest, 21. mart 2006.

 

ImageNa olimpijskim igrama u Melburnu, 1956. godine, jedan od najvećih boksera svih vremena Laslo Pap osvojio je treću uzastopnu zlatnu medalju. Pedeset godina kasnije, u areni koja nosi njegovo ime očekuju se ništa manje legende. U ovu utakmicu krećem sasvim slučajno, sa klupe za rezervne igrače. Dok sam se bavio odmaranjem i pisanjem dnevnika za Plastelin, Mileta je išao da gleda The Cure. Srećom jedna njegova još tada napravljena rezervacija se pokazala kao višak, te tako eto mene međ srećnicima u autobusu koji vodi u susret dešavanju koje se godinama priželjkuje.

 

Da preskočim sve klasične putne peripetije kojima smo mi iz trećerazrednih državotvornih entiteta izloženi. Uglavnom, nije bilo problema izdržati ni noćnu vožnju, ni blejanje od ranog jutra u Pešti, ni... Uostalom, razlog zbog koga smo bili tamo dovoljan je motiv da nam ništa, ama baš ništa nije smetalo.

 

Ulazimo u arenu nekih sat vremena pre najavljenog početka koncerta. Priznajem, očekivali smo gužvu, ali nje nije bilo. Na samom ulazu prva dobra vest - može se uneti fotoaparat (za razliku od nekih beogradskih koncerata). U tom trenutku u hali se nalazi nekoliko hijada ljudi i sa takvim brojem deluje sablasno prazno jer zvanično, za koncerte, prima 20.000 ljudi.

 

ImageTačno u 20h na scenu izlaze Bravery kao predgrupa. Pola sata svirke, ne previše ubedljive (doduše ne ni loše ali više se očekivalo) ali ok. Hala još uvek poluprazna, publika prilično mrtva (u stvari, nisam siguran da su uopšte bili svesni ko je predgrupa), ali krenulo je da se lagano popunjava. Nisu smorili, to je najbitnije. Uz to, naslutili smo obrise scenografije i konstatovali da je zvuk savršen. Potom još pola sata slobodnog prostora... i onda kreće.

 

Nezahvalno je pisati o nečemu što suštinski predstavlja spiritualno iskustvo. Ma kolika bila inspiracija za pisanje ovog teksta, šta god napisao neće biti adekvatno doživljaju koji je bio jedinstven i, nažalost, slutim - neponovljiv.

 

ImagePrvo nekoliko reči o scenografiji. Samo saznanje da je ona delo Antoana Corbijna (vidi tekst o njegovom radu u jednom od prošlih brojeva Plastelina) dovoljno je intrigiralo. Scenom dominira ogromna kugla koja nas bombarduje porukama Sex/Pain/Love/Angel (fascinantan opis DMa u samo četiri reči), space okruženje klavijatura, rasveta koja iz klasike prelazi u stroboskop ili pravi svetlosnu krunu iznad Fletcherove glave, a iza benda se nalazi video zid sa šest nesimetrično raspoređenih ekrana koji ili projektuju neku sopstvenu priču, ili donose detalje sa scene ili publike (u tehničkoj podršci su bile barem dve kamere plus režiser koji je radio sve online)...

 

Sam početak koncerta bio je dovoljan za kompletno ludilo. Uzdignute ruke, horsko pevanje... Već posle nekoliko stvari imao sam osećaj da i kada bi se koncert završio u tom trenutku, ne bi bilo krivo i osećao bih se jednako ispunjenim. Čudno je to, ali stoji da je tako. Negde na pola koncerta (koji je predstavljao klasičan miks stvari sa novog albuma sa nekim, ali ne baš svim, najvećim hitovima) odlučio sam da se povučem iz prvih redova i da odem u pozadinu. Bilo je dovoljno blizu da se vidi i oseti, sada ćemo malo dalje gde se isto toliko dobro vidi ali gde će biti više uživanja.

 

ImageU međuvremenu hala se poprilično napunila, ali to znači nekih 15.000 ljudi. Negde odmah iza miksete već je bilo dovoljno prostora da se može opušteno uživati, a uživancija je i suština svega ovoga.

 

Poslednjih nekoliko numera dovodi do usijanja. Behind the Wheel, World in my Eyes, Personal Jesus, Enjoy the Silence... Posebna je u poslednje dve numere bila igra svetla... Jedno od retkih mesta gde kraljevska kruna iznad glave stoji baš tamo gde treba... Logičan kraj oficijelnog dela. Bis se, naravno, podrazumeva. Prvi obeležavaju Just Can't Get Enough i Everything Counts. (Kakvo je to samo putovanje u prošlost bilo.) O ludilu koje je nastalo u tim trenutcima izlišno je pričati. Ipak, rešio sam da se oduprem opštem ludilu. Izvadio sam svoj aparatić, prebacio na movie mode, digao ruke gore i dok nisam potrošio karticu trajalo je tako. Za ovakve trenutke zaborav ne postoji. Tokom drugog bisa izveli su Never Let Me Down Again i Goodnight Lovers. Ovde ću malo preskočiti lične utiske jer bi ipak bili isuviše lični. Ta Never Let Me Down Again i sve što se toga tiče...

 

Posle dva sata dolazi kraj. Nekako smo otpuzali do autobusa. Tamo nije bilo mesta priči. Svi smo bili u svojim utiscima i nije bilo mesta da ih bilo ko kvari. Možda su se oni razlikovali, ali svako od nas je sijao umorom i zadovoljstvom. A za takvo zadovoljstvo taj i toliki umor je zanemarljiv.

 

ImageZa kraj tek nekoliko opservacija. Verujem, nažalost, da DM nikada neće doći u ove krajeve. Sam utisak organizacije, scene, profesionalizma... A i da dođu, gde bi došli? Baš ostaje opori utisak posle svega toga. Opet, ostaje i utisak da je ovo možda poslednja DM turneja. Nekako ima mnogo simbolike koja ukazuje na to. Činjenica je da su oni tokom ovih četvrt veka rada već prešli kroz svoj kreativni zenit (sad što je to toliko visoko, da ni sada, kada su malo niže od vrha, to još uvek izgleda mnogo visoko). Ipak, možda je sve to lični doživljaj. Mnogima od nas ovaj koncert je simbolično delovao kao zatvaranje nekih krugova. To je ipak krajnje privatna i lična priča. Moglo bi se i o tome, ali čemu... DM turneja još traje (negde u junu su ponovo u Pešti). Valjalo bi ih pogledati ako imate prilike. Onda ćete već sami dopisati ovaj tekst. U sebi. Kako i valja i dolikuje.

 

Goodnight lovers, never let me down again.

 

Branislav Nikolić, mart 2006.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement