Floria Sigismondi - Immune (Gestalten Verlag - 2005)

"Immune" je druga knjiga fotografija koju na svoj osebujan način potpisuje Floria Sigismondi i još jedan dokaz da je njen izraz vredan svačije pažnje. S obzirom na to da su ovakve knjige neverovatno i za svačiji pojam iracionalno skupe, savetujem da se sve u vezi sa knjigom prepusti magičnim alatima "google + image" i dobićete približan rezultat onome što možete da držite u rukama i nosate naokolo po prirodi, žurkama ili šta ja znam. Naravno, knjiga je knjiga - ali radi sopstvenog nadahnuća ponekad je i ovakav način sasvim poželjan za dalju životnu inspiraciju. Čisto sumnjam da će ikada i na bilo koji način stići do naših knjižara.

Za Floriu Sigismondi sam prvi put čuo u drugoj polovini devedesetih nakon nekoliko odgledanih spotova Marilyn Mansona i Davida Bowiea i moram da priznam da sam je zamenio sa Sam(uel)om Bayerom, čovekom koji je uradio čuveni Smells Like Teen Spirit (Nirvana) i spotove Garbage i The Cranberries. Delovali su mi slično, sa (polu)religioznim i svetogrdnim konotacijama koje niko od Antona Corbijna ne ume bolje da predstavi i postavi, a i sve je pre više ličilo na niz fotografija nego na uobičajeni promo spot. Ipak, sve mi je nekako uzmicalo od Bayerovog povremenog vizuelnog egzibicionizma i nakon kratkog čeprkanja i stremljenja ka istraživanju da u njenim spotovima ima ipak nečega više, stvari su počele da se nižu i same razjašnjavaju. Floria je rodjena u Italiji od roditelja operskih pevača, koji su po jednom liku iz opere Tosca kćeri i dali ime. Mnogo godina kasnije Floria je zatvorila krug i svoju kćer upravo nazvala Tosca. Kao što je na Antona Corbijna uticao otac sveštenik, tako je i polufantazmagorična Sigismondi familija svojim uverenjima uticala na pomenutu umetnicu. Otac ateista, majka spremna da se priključi opaticama i sestra skulptorka gotovo su ustrojili Floriu da se zainteresuje za umetnost na najrazličitije načine, prvo školski, zatim zanatski (modni fotograf), da bi na kraju prelomila i počela da radi spotove i fotografije. Da, zaboravio sam da kažem da je Floria kao mala sa porodicom otišla u Kanadu, gde je do skoro i bila stacionirana. Nagrade koje je do tada u Kanadi dobijala su uticale da joj klijentela budu imena kao sto su već pomenuti Manson, Bowie, ali i Tricky, Björk, Barry Adamson, Leonard Cohen, The Cure, Sigur Ros... Dakle, već je stekla interkontinenatalnu popularnost.

1999. je izdala svoju prvu knjigu "Redemption" isto za Gestalten Verlag, i postigla veliki uspeh, a 2005. je sa knjigom "Immune" samo potvrdila svoj status. Sadržaj knjige se sastoji od seta fotografija sa snimanja video spotova kao i novijih sessiona i Floria ne samo da zaokružuje za nju apsolvirane teme, već i otvara nove. Ili bar stare otvara na nove načine. Briga za savremeno društvo, poziciju pojedinca i porodice u njemu - što s obzirom na to da je postala majka samo pojačava primarni impuls - idu preko fotografija koje nisu pitome i prijatne za stomak, iako su za oči dosta atraktivne. Intenzitet boja, samo pojačava nelagodnost, mučninu a nekad i pre-dimenzioniranu defektnost. Spomenuću samo čuveni spot za Sigur Ros - Untitled, nagrađen i nebrojeno puta pokazivan. Tamo gde je bend svojom po defaultu levitirajućom poetikom tražio da se uznese, Floria ga je prikovala za pod. Krajnje klaustrofobično, kao reakcija na 11. septembar, naglasila je strah i čak paranoju u pokušaju da se dođe do vazduha (tumačite kako hoćete) i sasvim promenila kontekst pesme. Znam da bend i nije baš bio najsrećniji, ali je tražio Floriu i dobio ju je. Nije ni čudo da se s obzirom na to kako je protutnjao MTV-em i ostalim stanicama, saradnja nije nastavila. Dakle, žena koja stoprocentnom vizijom drži na umu sve što radi, sa dovoljno autoriteta i integriteta da natera velike zvezde/umetnike da je (po)slušaju. U "Immune" se pojavljuju i Leonard Cohen i Robert Smith i sama Floria (na jednoj od fotografija u poodmakloj trudnoći), a sa druge strane gotovo groteskne kreature, i bez obzira na to koliko nekome delovale abstrahovane od stvarnosti - za Floriu je to jedina realnost koju intenzivno preživljava i promoviše. Što nekome izgleda kao blagoslov, nekome je prokletstvo i o tome jednostavno, kao i o ukusima, ne treba trošiti životno vreme. Kroz lupu sveta sazdanog od horrora, već spomenutih (polu)religioznih konotacija, deformisanih ili nadograđenih tela (žena sa četiri dojke u njenom kontekstu ne znači defekt, već duplo zadovoljstvo) i velikih zvezda postavljenih u polu/nadrealne ambijente - nekad i u sasvim uobičajene i poluruinirane, koje svojim koloritom boji u maltene vanzemaljske pejzaže, Floria je etablirala sebe i svoju umetničku viziju toliko raspoznatljivo da može sebi da dozvoli slobodu kao i Michel Gondry ili Anton Corbijn i razmišlja o nečem odvažnijem i možda pretencioznijem. Pravljenju filmova. Za nju će to biti sigurno još jedna od novih ljubavi, a za sve nas izvor novih uzbuđenja. Krajnji razlog njenog delovanja jeste neki bolji i slobodniji svet, ma kako to čudno izgledalo ako se oslonite na njene fotografije i vizije.

Mileta Okiljević, mart 2006