RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Nick Cave & Warren Elis - The Proposition (Mute, 2006)

 

ImageNapokon. Posle više godina Nick Cave su udostojio da široko otvori prozor i ubaci nam beskompromisno svoju viziju svetlosti/mraka. Mislim da sam dužan da otkrijem da je Nick Cave bio i ostao moja najveća muzička opsesija i fascinacija i teško da želim da kažem bilo šta izrazito loše o njegovom muzičkom radu (sem ako nije u pitanju Nocturama), ali smo zaista još od vremena iz Your Funeral, My Trial uz veličanstvene komade, dobijali i poneki podmetnuti filer na ploči. Dobro, ne znamo šta Cave misli o tome, ali tako deluje. Uglavnom sa godinama broj članova Bad Seedsa je rastao, kvalitet je polako opadao - uprkos gomili sjajnih pesama, čija je genijalnost vremenom samo dobijala na značaju. Problem je bio što nije bilo ALBUMA. Veličanstveni primer je poslednji album - bespotrebno rasčerečen na dve strane sa nekoliko neverovatnih pesama (Easy Money i posebno O Children), ali i prepun nekih ličnih Caveovih iracionalnosti samo njemu znanim i svojstvenim. Sve u svemu, i dalje ispred mnogih, ali da ne gulimo tako lako kolena pred carevim novim odelom. Uz uvek prisutnog i ključnog Micka Harveyja, fokus se sa godinama pomerao sa Blixe Bargelda na violinistu/gitaristu Warrena Elisa iz sjajnih Dirty Three. Nevolja je bila samo u tome, što ni Cave ni Elis nisu umeli da odrede meru Elisovog delovanja, pa su neke pesme postale očigledno Elisovo bojno polje i vremenska trka sa ostalim članovima benda. Uz to, Caveovo birokratsko opredeljenje prema muzici (iznajmio ofis i piše pesme od 09-17h), petoro dece i žena super model i ugovor po kome mora svake godine da objavi album za Mute (da, deo Mute đavolje prodaje Sonyju - ali kako bi Diamanda Galas, Liars, Barry Adamson i ostali objavljivali albume da nije Cavea, DM, Erasure, eh, sada i Goldfrapp) nisu baš nudili neki poseban razlog da se na Cavea ne gleda tek sa pola oka. I onda - puf. Sasvim neočekivano soundtrack za The Proposition. I to nakon dva soundtracka za Johna Hillcoata - Ghost Of Civil Dead (jedva sam ga prodao) i To Have and To Hold (dobro, na jednoj pesmi peva Scott Walker) došao je ovaj izbrušeni brilijant. (Ne)verovatna lična hemija izmedju Cavea i Elisa je kulminirala na ovom albumu, koji skoro sa udesom funkcioniše i kao celina van filma. Pun kraćih instrumentala, Cave prosto briljira u vokalnim numerama (simptomatično je što je na off-albumima kao što i na polu spoken word albumu The Secret Life Of The Songs najviše inspirisan). Ova ploča je jezivo tužna, filmski predložak je, kao što sam čitao, krvav - što znači da se Cave vraća ne samo formi već i sadržaju. Da li će popularnost ovog albuma s obzirom na ciljanu svrhu biti u reciprocitetu sa kvalitetom, meni više nije važno. Znam samo da se iracionalno hvatanje i samo pravdanje nekim pesmama konačno isplatilo. Ključ sreće je u sporosti i strpljenju. Što reče davno Bunuel (kada smo već kod filma) - režiser ceo život snima jedan isti film. Da, to i jeste Nick Cave, ma kako god se nekad subverzivno ponašao i prema sebi i prema nama. Odreci se i budi srećan.

 

Mileta Okiljević, mart 2006.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement