RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Isobel Campbell & Mark Lanegan - Ballad Of The Broken Seas (V2 - 2006)

 

ImageIsobel Campbell me je samo jednom svojom pesmom (Falling From Grace) uverila u patos njenih emocija, mnogo više nego ceo opus Belle & Sebastian. Nije da nisam pokušavao, ali... Mark Lanegan je zaista, ako mu je verovati, bio Cobainov najprijatelj i njegov bol je drugačiji od Carlsonovog. On pati ne zato što je bio tu, već što nije... Uz to Laneganovi solo-albumi su perfektni, da ne govorim da su mi uz solo albume pokojnog Jeffreyja Lee Piercea bili sjajna zamena dok je Nick Cave lutao po šinama (ne)identiteta. Sada imaju, naravno, još značajnije mesto. Dosta je reči prosuto o ovoj ploči, i za i protiv, ali jedna od postavki je nesumnjivo pogrešna - nije ovo nikakav pokušaj recikliranja formulara "Cave+Minogue", jednostavno nema nikakvih kostiju za takav organizam. Mesa još manje. Dok su Nick i Kylie bili prijatelji po mnogo čemu (Australijanci, Nickov najbolji prijatelj pokojni Michael Hutchence iz INXS se svojevremeno zabavljao sa Kylie, a njih dvojica su imali restoran ili pizzeriju, šta već, u Londonu), Isobell i Mark se nisu do skoro ni poznavali. A nešto više ni sada, verovatno. Nastup Queen Of The Stone Age (sad, jedini Laneganov muzički gaf) impresionirao je Isobel tako da mu je ponudila saradnju. I sve ovo mene i podseća na čuveni "one-night-stand" (što bi naši rekli "kres kombinaciju", ovoga puta muzičku) koja se u naletu emocija prolongirala na više/dnevni/mesečni session ili već... da ne mastim tastaturu.

 

Album je zaista odličan i ako se može povući paralela sa Nickom Caveom, to je da Lanegan zaista zvuči u nekim momentima kao St. Nick, a i tekstura pesama je jako slična. Na primer, zvuci Deus Ibi Ist, koji otvaraju album, zvuče kao daleko i daleki odjek Mercy Seat, a na nekoliko mesta čovek prosto mora da se napregne da ne prepozna neke od uticaja. Album je uglavnom radila Isobel, koja je matrice slala iz Glasgowa u zemlju prekobarsku gde je Lanegan snimao vokale. Opet sa druge strane, Isobel zvuči kao bivša devojka koja pred vašim očima ruši svoju reputaciju, tako brižno čuvanu i upliće se u nešto ad-hoc ali time i održava tonus čitave stvari. Lanegan se opet kao mužjak pojavljuje s vremena na vreme. Čisto da overi i stvari postavi na svoje mesto, on i jeste bio inspiracija, zašto i kako - nije ni bitno. Prosto simbolično zvuči poslednja numera Circus Is Leaving the Town, ali i to je nešto. Da, i da ne zaboravim... Podsetili su me na albume Deana Warehama (Galaxie 500, Luna) i Britte Philips (The Belltower, JEM) iz 2003, a najavljuje se i novi. Koristim ovu priliku da spomenem Brittin bend The Belltower, možda jedan od najpotcenjenijih bendova 90-ih prošlog veka..

 

I da zaključim, ni poštovaoci B&S, a posebno QOTSA neće dobiti nešto što su očekivali, ali će sigurno kvalitet i vrednost ove ploče sa godinama rasti. Meni je, za sada, uz Black Ox album i Proposition na svakodnevnoj rotaciji. Ovo neće biti rewind and erase...

 

Mileta Okiljević, mart 2006.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement