Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (18)

Književni hamburgeri

"Književnost danas zaista pišu svi, pišu je vojnici, policajci, političari, generali, predsjednici, domaćice i pop-pjevačice", napisala je Dubravka Ugrešić u pogovoru postjugoslovenskom izdanju romana "Forsiranje romana-reke". U tom romanu, u kome je tako slikovito i sa izrazitim humorom opisana naša "socijalistička", gotovo naivna, prošlost i nagoveštena zla tranziciona budućnost (a koja se, ako ćemo pravo, na kraju krajeva i obistinila), Dubravka Ugrešić precizno definiše tipove pseudopisaca koji su, poslovično, sve drugo - samo ne pisci. Recimo, Vuk Pršo pokušava da spoji književnu praksu i samoupravljanje, Pipo Fink je promašeni zagrebački pisac koji zarađuje pišući scenarije za debilne dečije serije za televiziju, Jan Zdrazil je prevejani cenzor, a Jean Paul Flagus je ludak opsednut idejom da sve stavi pod svoju šapu i podvrgne potpunoj, globalnoj književnoj kontroli (otuda sintagma "književni hamburgeri"). Prava galerija likova tugaljivih sudbina.

I kada Dubravka Ugrešić kaže, u pogovoru američkom izdanju romana, da su optužbe onih kritičara čiji se argumenti baziraju na tome da se "ne mogu pisati satirični romani dok Vaša zemlja pliva u krvi", zapravo predrasude zapadnjaka koji time guraju istočnoevropske pisce u vlastite stereotipe, jer ni oni ne bi trebalo da smetnu s uma da "zajedno sa ratnom postoji i paralelna zbilja koja i dalje ima svoje zabavne oblike".

Jedna od tih, takoreći zabavnih, stvari koja nam se dogodila "dok je trajao rat", jeste i najezda literarnih skakavaca koji su toliko knjiga naštancovali i toliko tona papira uništili da bi ozbiljno trebalo porazmisliti o tome da se, u najmanju ruku, protiv nekih od njih podigne optužnica zbog ekološke katastrofe koju su prouzrokovali. O ovdašnjim piscima koji imaju manje od trideset godina, a više od četrdeset objavljenih knjiga ne vredi trošiti reči. Nekako se u istoriji uvek događalo da onaj ko toliko zapne da objavi knjigu - na kraju to i uspe; setimo se samo svih onih sentimentalnih ispovesti koje su pisale dokone francuske usedelice tokom 19. veka, ali se retko kad obistinilo da takve knjige postanu predmet ozbiljne kritike, a ponajmanje se događalo to da takva književna nedonoščad budu reper za vrednovanje književnosti jedne epohe. Kako se dogodilo da baš nama zpadne da živimo u tako iščešenom vremenu?

Sve u svemu, u ovoj zemlji svi (i dalje) pišu, ali retko ko živi od napisanog. Najbolje žive oni pisci koji su u prethodnim životima bili "vojnici, policajci, političari, generali, predsjednici, domaćice i pop-pjevačice". A "odmetnuta" književna kritika je tu da zdušno brani napisano. Naravno, za "obične smrtnike" svi smo "mi" zapravo "oni": "književni hamburgeri". Na bestseler listama svega ima; od nekih imena prosto krenu suze na oči kao od luka u hamburgeru. Neki ne bi prošli ni sanitarnu inspekciju, a ipak se nađu na tržištu. I, evo, dođosmo do prvog zaključka: na prvi pogled, čini se da broj pisaca u ovoj zemlji premašuje broj čitalaca (da nije tako, ne bi se dogodilo - a bilo je i toga - da tiraž knjige ovenčane NIN-ovom nagradom bude manji od 500 primeraka). Gde je prvi, tu je odmah i drugi zaključak: od kukolja se ne vidi žito, a od kukolja se zemička za hamburger ne mesi (da nije tako, znalo bi se koji pisac igra u "beton ligi", a koji u "ligi šampiona"; da nije tako, ne bi i dan-danas literarni zlikovci dobijali zvučne nagrade). Ko spomenu lustriranje?!

Nema nama pomoći dok o sudbini domaće književnosti (i književnika) odlučuju likovi poput Vuka Prše iz "Forsiranja romana-reke". Nema nama pomoći dokle god likovi poput Jean Paula Flagusa haraju našim izdavačkim drumovima kao secikese. U svakom slučaju - neće se ovdašnji pisci, koji ne mogu da budu ništa drugo osim to što jesu, još dugo hleba najesti od svojih knjiga. O hamburgerima da i ne govorimo.