Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (4)

Mikan: 9. april 2006.
Noć uz knjigu "Emil" Denisa Mikana ("Geopoetika"), pisca koji je tipičan primer autora rođenih sedamdesetih godina na prostorima raspadnute SFRJ, koji su obišli svet, prošli kroz rat, postali apatridi i sada pišu dobru lirski gorko-slatku prozu. Na sedamdeset pet stranica Denis Mikan smešta dvadesetak kratkih poglavlja, umešno napisanih kratkih priča, zgusnutih zapisa, ili najpre impresija koje uspevaju da nas zapljusnu talasom svojih hladnih emocija. Pisac uspeva da dočara izgubljenost svog glavnog junaka Emila koji je zalutao iako se sjajno snašao u Austriji u čijim se izlozima sada ogleda. On posmatra svet oko sebe, ali pritom uvek zapravo samo sebe, razmišljajući kako bi bilo dobro da kupi veliko ogledalo i dugo posmatra svoje telo. Snaga njegovog kratkog romana doživljava vrhunac kada nam autor ponudi popis "svih stvari u kući" koji je sastavio otac glavnog junaka dok su u žurbi napuštali rodni grad. To je vrhunac zapleta odmah na početku, spisak koji nam otkriva mnogo toga i upućuje nas na neka egzistencijalna pitanja za čijim odgovorima traga i sam Emil.

Maja: 12. april 2006.
Tek danas, na miru i bez novinarske žurbe, čitam intervju koji sam napravio sa mladom dramskom spisateljicom Majom Pelević o njenoj drami "Pomorandžina kora" koju na scenu "Ateljea 212" postavlja Goran Marković. U tom razgovoru, koji će biti objavljen u "Yellowcabu", pitao sam Maju ima li naslov njene drame veze sa "Niveinom" reklamom za anticelulit. "Naravno da ima! Čak mi je ta reklama bila početna tačka za pisanje komada. Mnoge reklame na našem tržištu su više nego inspirativne. Mislim da se kroz njih može iščitati celokupan problem prikazivanja rodnih identiteta. To više nije samo pitanje prodaje proizvoda već i uspostavljanja određenog sistema društvene kontrole."

Pomorandže: 18. april 2006.
Sećam se da mi je knjige Davida Albaharija najlepše preporučila moja drugarica iz razreda dok smo bili u kikindskoj Gimnaziji. Kada sam je upitao zašto voli knjige Davida Albaharija, Lj. mi je opisala ovakvu scenu: glavni Albaharijev junak napušta zemlju i odlazi u tuđinu, čvrsto rešen da se odande odmah vrati kući ukoliko u frižideru ne nađe onaj lepi sok od pomorandže kakav uglavnom vidimo u stranim filmovima i poistovećujemo sa Amerikom. Ta scena bila je toliko upečatljiva da sam je nosio u sebi i imao u glavi dok sam sa Davidom Albaharijem sedeo u Kikindi, ali i dok smo razgovarali za splitaski nedeljnik "Feral tribjun". Nedavno sam u knjizi Denisa Mikana "Emil" pronašao citat upravo ove scene iz Albaharijevog dela i ona mi se učinila kao simbol života svih onih autora sa teritorije bivše SFRJ koji su se otisnuli u svet i sada se sasvim kišovski okreću sebi, kroz gorko - slatku introspekciju. Tek što sam u "Danasu" objavio tekst koji je za glavnu metaforu imao upravo "sok od pomorandže", nakon osam godina, na Trgu republike, sreo sam upravo Lj., moju prijateljicu iz srednje škole, koja mi je onako lepo preporučila dela Davida Albaharija. Tako se ispostavilo da je tačna čika Nikolina teorija koja kaže da će onaj o kome počnemo da pričamo odmah doći. U ovom slučaju, razgovarao sam sa knjigom i to se tajanstveno pravilo obistinilo. Sve sa sokom od pomoranže.

Premijera: 19. april 2006.
Zakasnio sam na premijeru filma "Šejtanov ratnik", jer je saobraćaj okolo beogradskog Sajma bio otežan zbog poplava. No, premijera filma Stevana Filipovića stiže na vreme, kao osveženje domaćoj kinematografiji. Nova filmska estetika, slatki stari žanr, nova lica na filmu i nekoliko sjajnih i poznatih epizodista. Recimo, mlada pozorišna rediteljka Staša Koprivica u jednoj od glavnih uloga i uz nju Svetlana Bojković. Onda, jedan Petar Božović i kraj njega mladi Danilo Bećković, reditelj, te glumac, autor projekta "Doba nevinosti" sa scenaristom Dimitrijem Vojnovim (dobanevinosti.blogspot.com). U "Šejtanovom ratniku" Danilo Bećković se pojavljuje u ulozi turskog vojnika. Raduje me kad saznam za ljude ovako bogatih biografija i mnogobrojnih talenata.

Roman: 1. maj 2006.
Uživam u odličnoj zbirci priča "U što se zaljubljujemo" mladog hrvatskog prozaiste Romana Simića. Njegova najveća pripovedačka snaga leži u sposobnosti da u pripovetku udahne onu atmosferu kojom ta storija diše. To ne čini deskripcijom koja ponekad ume da optereti i slomi fabulu. To postiže izvanrednim darom koji nije sasvim lako definisati. Škrti dijalozi i prigušene emocije koje u poslednjoj rečenici umeju da odzvone, njegova su najvažnija oruđa. Ili oružja, ako ovakvu prozu nazovemo hemingvejevskom. Jer, Roman Simić tretira neke društvene probleme (čak i one iz poslednjeg rata), isto onako kako je u njih pucao veliki Papa. Ćuteći o njima, zapravo je vrištao o njima i to na sav glas. Puštajući junake da ćute o svojim mukama, učinio je da te muke postanu glasne. Tako je izbegao banalnost koju uvek u sebi sadrži angažovana književnost (ma šta ona bila) i u isto vreme uspeo da junake zagnjuri u vruću baru stvarnosti, ali tako da priča ostane literarno neokaljana.

Baštovan: 2. maj 2006.
Odgledao sam film "Brižni baštovan", urađen po delu popularnog pisca špijunskih romana Džona Le Karea, koji je režirao brazilski reditelj Fernando Meirelješ. Priča o britanskom diplomati koji tokom službovanja u Keniji otkriva da farmaceutske korporacije koriste siromašne Afrikance za zabranjene eksperimente. Glavnu mušku ulogu igra harizmatični Ralf Fajns, a glavnu žensku Rejčel Vajs koja je za ovo ostvarenje dobila "Oskara". Pored toga što je izuzetna glumica, Rejčel Vajs je i izuzetno obrazovana. Studirala je engleski na Kembridžu, a zanimljivo je da je njena školska drugarica - Emili Mortimer, junakinja poslednjeg filma Vudija Alena "Meč poen". Išle su zajedno u prestižnu londonsku srednju školu. Emili Mortimer je studirala engleski i ruski na Oksfordu, a pisala je i kolumnu za "London Telegraf". Dve svestrano talentovane glumice napravile su sjajne role. Psihološku snagu njihovih filmskih likova u oba slučaja svakako je potkrepio talenat, ali i veliko obrazovanje. Glumice trećeg milenijuma!

Bora: 3. maj 2006.
Gotovo da sam i zaboravio da imam knjigu o proslavljenom selektoru reprezentacija sveta Bori Milutinoviću. Mnogo finih podataka i fotografija. Svašta se od tog čoveka može naučiti. Na kraju knjige su Borine misli. Samo je čovek takvog obrazovanja i britke pameti mogao da napravi takav uspeh. Bez obzira na to što na pitanje novinara - koji je po njemu najbolji selektor na svetu, Bora odgovara duhovito: "Onaj koji ima najbolje igrače", iz odgovora koje daje u intervjuima može se iščitati tajna njegovog uspeha.

Netrpeljivost: 9. maj 2006.
Izgleda da je ovo nedelja intervjua. Poslao sam "YellowCabu" razgovor sa Nemanjom Rotarem, zanimljivim i vrednim piscem mlađe generacije. Skoro je izašao njegov novi roman "Netrpeljivost". O čemu se radi? "Roman 'Netrpeljivost' je uzbudljiva i potresna priča o dvoje mladih ljudi, Srbinu i Nemici, koji usred vrtloga Drugog svetskog rata pokušavaju da sačuvaju ljubav i veru jedno u drugo. Oni se kreću nasuprot struje i sveopšteg potčinjavanja volji svetskih diktatora. Ovo je priča o individualizmu koji se opire i istrajava u vremenu kada je to najmanje poželjno i kada se svaki otklon od unapred zadate matrice ponašanja plaća glavom. Roman je baziran na istinitoj priči. Glavna mesta dešavanja u romanu su Pančevo i Banat, ali se radnja panoramski širi na prostore Evrope, Rusije i Amerike. Prati se nekoliko paralelnih životnih priča koje jasno i nedvosmisleno svedoče o usponima i porazima ljudskog duha u najkritičnijim trenucima po ljudsku egzistenciju."

Epizoda: 10. maj 2006.
Oduvek sam voleo epizodiste. U pozadini filma "Brišni baštovan" opazio sam jednog sjajnog glumca. Radi se o slavnom britanskom pozorišnom glumcu Ričardu Makejbu koji je odigrao zapažene uloge u još nekoliko ostvarenja. U "Brižnom baštovanu" igra Hama, prijatelja glavnog junaka kome će pomoći da rasvetli farmaceutsku prevaru. Energičan i pun emocija, Makejb ostavlja upečatljiv utisak i njegova mala uloga prevazilazi epizodu.