Rezoner: Ivan Velisavljević

"Šejtanov ratnik", Stevan Filipović

Film "Šejtanov ratnik" su pravili mladi ljudi neopterećeni slavom, parama ili visokoparnim pretenzijama na festivalske lovorike. Samim tim, iz filma izbijaju emocije, energija, iskrenost, posvećenost i srčanost, što publika itekako prepoznaje i ume da ceni. Napokon je neko u Srbiji napravio film zato što mu je zaista stalo do toga što je hteo da kaže, i kako je hteo da kaže, i najzad je publika otišla u bioskop da taj film pogleda. Ima nade, makar se pojavila jednom godišnje i trajala sat i po.

U jadnoj, neupućenoj i zbunjenoj srpskoj kinematografiji "Šejtanov ratnik" je značajan datum znanja, hrabrosti i generacijske telepatije: znanja, zato što je važan aspekt "Šejtanovog ratnika" filmofilija njegovih autora i vešto baratanje savremenim izražajnim sredstvima filma; hrabrosti, zato što se "Šejtanov ratnik" drznuo da sruši tabue, da prevaziđe prežvakan i netačan stereotip po kom u srpskom filmu nije moguće (i nije potrebno) snimati dinamične scene borbi i potera, jer se, po tom stereotipu, u koji "Šejtan" udara Konanovim mačem, takve scene u srpskom filmu ne mogu kvalitetno snimiti i niko neće da ih gleda, a sigurno ne unutar klasičnog "holivudskog" zapleta (iako je odrednica "holivudski zaplet" i teorijski i istorijski sumnjiva, i svako iole upoznat sa naratologijom zna da Holivud nije izmislio nikakve "zaplete" i "formule"); generacijske telepatije, zato što "Šejtanov ratnik" izvanredno dobro komunicira sa svojom ciljnom grupom, i na pravi način i u pravom tonu prikazuje okruženje u kom smo odrastali svi mi bliski po godinama ekipi "Šejtana", i priča nam priče čiji duh vrlo dobro prepoznajemo i koje nas se mogu ticati. Film "Šejtanov ratnik" je sve pomenuto uspeo bez podrške "zvanične" strukture srpske kinematografije (ministarstava, sekretarijata, konkursa, centara, producenata i drugih moralno ili stručno polukompetentnih ustanova), čak njoj uprkos, što, u kontekstu vremena i prostora mile nam otadžbine, nikako nije stvar čiju aktuelnost treba prećutati. Činjenica da se upravo o ovom aspektu "Šejtanovog ratnika" najviše pisalo govori sama za sebe.

Međutim, "ideološka i kontekstualna" bitnost "Šejtanovog ratnika" sigurno nije ono što zanima prosečnog gledaoca, postiđenog "Aporiom", smorenog od "Sinovaca" i ravnodušnog prema "Karauli". Gledaoca zanima kakav je film Stevana Filipovića "iznutra".

Pošteno govoreći, "Šejtanov ratnik" ima nedostataka, kako u scenariju tako i u režiji, ali je i časnim formalistima i unezverenim studentima FDU-a odavno u podsvesti floskula da "dobar film ima puno mana, a loš samo jednu - ne valja ništa". Sve "Šejtanove" mane mogu se komotno zanemariti, jer vrlina ima mnogo, mnogo više.

Kako vam zvuči priča po kojoj Miloš Obrenović nije poslao Nikolu Novakovića da poseče Karađorđa, već je Šejtanov demon, mitsko biće, odsekao "najskuplju srpsku glavu", a Miloš je samo posmatrao dvoboj svog kuma i zle sile, a onda odlučio da ne vadi sablju, već da uzme knjigu koja kontroliše demona? A sve to se nalazi u fantastično snimljenoj rekonstrukciji "epohe", koja je na jednoj strani "akcioni" deo per excellance, a na drugoj omaž "Karađorđevoj smrti" i seriji "Vuk Karadžić" Đorđa Kadijevića. I još, da omaž bude veći, Crnog Đorđa glumi Marko Nikolić! Ovo lucidno poigravanje istorijom i fikcijom suštinska je odlika "Šejtanovog ratnika" i novi duh koji donosi generacija reditelja i montažera Stevana Filipovića. "Unutarnje" slaganje između teme i kompozicije, između forme dobrog i "kinestetičnog" žanrovskog filma i sadržine u kojoj "bistrina duha" baštini tradiciju, pun je pogodak "Šejtana". Kako reče Saša Radojević: "Istorija prikazana u ‘Šejtanovom ratniku’, kombinovana sa mitovima savremenog holivudskog akcionog filma, naša je pronađena referentna tačka".

Na drugoj strani, umesto kukumavčenja nad "crnim devedesetima", umesto idolopokloničkog patetisanja pred "grandioznošću nacionalne istorije", umesto bespogovornog opredeljivanja između "levice" i "desnice", palamuđenja o režimu, herojima, istorijskoj istini i vaskolikom pomirenju partizana i četnika, nova generacija bi, nadam se, trebalo da srpskom filmu donese Normalnost. Normalnost u kojoj ćemo shvatiti, što bi rekao Marčelo, da "imamo i lepše stvari za ponos nego grobove". U kojoj ćemo prema istoriji moći da, bez posledica, gajimo zdrav odnos kreativnog tumačenja. Ili, zašto da ne, ironije i humora? U kojoj nećemo guslati i mrsiti, već imati mogućnost da, bez nelagodnosti, budemo i patriote i valjani umetnici. "Šejtanov ratnik" donosi takav duh: u njemu se Emir Kusturica i Nebojša Pajkić nalaze u dnevniku, među odsutnima, pod zajedničkim imenom "Emir Pajkić". Zašto? Zato što je, očigledno, reditelju Filipoviću, kao i potpisniku ovih redova, stalo da jednom kaže kako su u njegovom autorskom svetu podjednako važni i Emir Kusturica (bar prva dva njegova filma) i Nebojša Pajkić, iako među njima, privatno, zbog ideoloških ili estetičkih razloga, već dugo vlada nepomirljivi sukob. Kako su, u jednom trenutku, na naše živote snažno i pozitivno uticali i Bora Čorba i Teofil Pančić, i da zbog toga ‘ladno mogu da se pojave u istom filmu, iako su jedan drugog, u "Kulturnom nokautu", nagrdili na pasja kola. (Čorba je u ulozi taksiste, što mu je najbolja stvar koju je uradio u poslednjih deset godina, a Teofil u ulozi čuvara pakla KST-a). To je Normalnost u kojoj ćemo moći da budemo zdravo duhoviti i različiti, i da, uprkos neslaganjima, sigurno znamo šta vredi, a šta ne vredi. U kojoj su važni i Godar i Lukas, kao i Bunjuel, Volš, Hil, Antonioni, Fazbinder, Mizoguči, Bergman, Duigan i Beresford, pa, vala, i Soni Čiba i Čang Če, i u kom vas upotreba reči "žanrovski" i "autorski" ne svrstava u nekakvu sektašku skupinu.

Pored toga, gluma u filmu je jako dobra, bez glumatanja i teatralisanja kojima su naši glumci tako skloni. Kad gledate mlade, "pametne i lepe" glumce u "Šejtanovom ratniku", toliko je jasno da se cela ekipa dobro zabavlja, da vas prosto tera da kupite i priču (sa svim nepotrebnim, mada duhovitim epizodama, poput one u "Bitefu") i likove i celu mitološko-tinejdžersku zavrzlamu. A kada film skrene u horor-komediju a la "Braindead" Pitera Džeksona, "Šejtanov ratnik" postaje svestan svoje nepretencioznosti i prerasta u neodoljivi bioskopski hit.

Usput, Stevan Filipović je uspeo da u filmu ostavi upadljive tragove svog autorstva, gotovo po "praško-školskom" pravilu o intimno važnim (auto)biografskim detaljima: od figurica "mastersa", preko "Zvezdanih ratova" i video-igara, do slenga, muzike, srednje škole, beogradskih klubova i ulica...

Na kraju, sve što treba pomenuti u vezi sa jednim filmom, i scenografija i kostimi i muzika, čak i plakati, sve je u "Šejtanovom ratniku" dobro urađeno: tinejdžeri su, fala Bogu, najzad obučeni kao tinejdžeri (a ne kao zamlate u šarenim odorama iz "Do koske" ili "Munja"), beogradske lokacije i enterijeri su stilizovani taman koliko treba, skinsi su, brate, skinsi, a dizelaši dizelaši, takvi kakvi zaista i jesu, a ne kako ih Starac Fočo zamišlja, a na plakatima za film ne stoje načičkane glavudže glumaca (svaka čast glumcima, ali shvatate na šta mislim), jer načičkane glavudže na plakatu govore da se u filmu ne događa ništa zabavnije od brbljanja u krupnom planu. U "Šejtanovom ratniku" se događa mnogo toga zabavnijeg od torokanja, pa čak je i ono, zamislite, duhovito.

I da ne zaboravim... "Sve što im je bilo potrebno da znaju o islamskoj mitologiji i šejtanu autori su saznali iz dela Ive Andrića", piše na "Krstarici". Dakle, čitali su dobru književnost. Nisu piljili samo u reklame, video-igre, blokbastere i filmove sa FEST-a. I vole to da istaknu, što je, za naše reditelje i scenariste koji nit šta gledaju nit šta čitaju, pa još voledu da budu Originalni, čista Ekscentričnost u najboljem smislu te reči. Svaka čast. Nadam se samo da sve ono dobro i podsticajno što se nalazi u "Šejtanovom ratniku" neće umreti od usamljenosti u srpskom ambijentu. Valjda će mu praviti društvo svi ovi sjajni mlađi kritičari i filmofili koji promovišu "Šejtanovog ratnika" i misle ispravno, što je sinonim, nažalost, za "drugačije" od dominantnih eminencija srpskog filma.