Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Ekskluzivni razgovor Miće Vujičića sa Vidom Ognjenović koji je vodio za "Feral Tribune" i Plastelin

 

Šakalski škrguti očnjacima

 

ImageČuvena beogradska spisateljica, pozorišna rediteljka i odnedavno potpredsednica Demokratske stranke Vida Ognjenović govori o svom novom romanu "Preljubnici", o okamenjenom identitetu, nacionalnom i građanskom, o Čehovu i novoj diplomatiji...

 

Mića Vujičić: Glavna junakinja Vašeg novog romana "Preljubnici" saznaje u svojoj četvrtoj deceniji života da je usvojena i tada počinje njeno preispitivanje. Koji je, zapravo, njen glavni problem?
Vida Ognjenović: - Ima ih mnogo i oni lančano proizilaze jedan iz drugog. Nastojala sam zapravo da pratim i opišem složeni nervni slom koji preživljava jedna žena, nespremna za opasni vrtlog nedoumica i pitanja pred kojima se iznenada našla. Junakinja moga romana u jednom momentu dolazi u čudnu situaciju u kojoj se osipa i ruši njen do tada dobro impostirani identitet. Ona gubi obrise sopstva. Nema snage da se ponovo uspostavi u tom grotlu sukoba sa ukupnim dotadašnjim poretkom svoga bića, a ni hrabrosti da prihvati činjenice iz tog svog otkrića. Zato udara glavom o činjenice i stvarnost kao o zid, ne znajući kako i kuda dalje. Možda je najviše poražava činjenica što toliko toga može da pojmi, a tako malo da reši. Tako bih nekako definisala njen glavni problem.

 

Čini mi se da u romanu postavljate jedno ozbiljno pitanje: šta je to identitet? Da li je identitet nasledna stvar ili se identitet stiče?
- Žena o kojoj je u knjizi reč, temelj identiteta vidi uglavnom u pozitivnom nasleđu, a dužnost, usađena nam vaspitanjem, zove da ga ne izneverimo, već da to što nam je od predaka, čuvamo, sledimo i da na svom životnom putu svakim postupkom opravdamo njegove postulate. Ona nije u stanju da prihvati ideju o tome da identitet nije nasleđena konstanta, već nešto što izgrađujemo doživotno. Bilo da tu ideju nađe u knjigama (kod Amina Malufa, na primer) ili da je čuje od dragog rođaka (s kojim je vezuju lepe uspomene iz zajedničkog odrastanja), bez obzira što je i sopstvenim primerom potvrđuje, ona je čita kao utešnu aporiju u njenom slučaju. Toliko su jaka ubeđenja koja su joj uklesana vaspitanjem.

 

Nakon što sam pročitao Vaš roman učinilo mi se da Vi ne govorite samo o tom pojedinačnom slučaju. Neko jednom pomisli da je nasledio određene osobine i da je takav i takav, a na konto te uobrazilje mi i danas vadimo noževe kad zagrmi.
- Naša istorija je prava hrestomatija takvih iskustava. Na nesreću, nismo na osnovu njih stekli imunitet, već je i u ovom našem modernom vremenu napisano više poglavlja na istu temu. U shvatanju identiteta, pogotovo nacionalnog, na ovim prostorima postoji jedan vidljiv paradoks. On se s kulturne strane doživljava kao osetljiva biljka koju sve osim divljenja može da ugrozi, pa ga treba tetošiti i naduvavati zagrcnutim povlađivanjem i himničnim pojanjem. S druge, recimo, društvene strane, smatramo ga nesalomivim čelikom koji se naročito kali u vatri poricanja tuđih identiteta. I, naravno, i u ovo moderno doba taj se okamenjeni identitet potvrđuje i brani sevanjem noževa, ili mnogo jačeg oružja, bez obzira na toliki napredak u mišljenju i delanju.

 

ImageDa li stalna potreba da preispitujemo i oblikujemo nekakav naš specifični nacionalni identitet može postati bolest, bliska onoj koja zahvata i Vašu junakinju?
- Kako da ne. Koreni te vere u nadmoć nacionalnog nad humanim i građanskim sežu u ranije vekove. Te zapaljive ideje su proklijale u romantičnim rasadnicima devetnaestog veka, kao idealizacija porekla i predačkih zasluga, što je zapravo bio resantiman, odgovor, ili bolje rečeno, žestoka odbrana od tekovina Francuske revolucije i pobede kolektivne industrije nad individualnim zanatstvom. Nacion je postao tvrđava sagrađena od čvrsto sklopljenih identiteta, zaklon od egalitarističkih ideja nekad branjenih na barikadama koje su zapravo oživele u fabrikama. Ni moderno vreme nije promenilo tu tvrđavu. Ni prosti protok vremena, ni krupni koraci civilizacije, ni vrtoglavi tehnološki uspon, ni sumanuto usavršavanje sredstava komunikacije, nijedan od tih činilaca koji su inače toliko toga okrenuli s glave na noge, nisu promenili tu dosta manjkavu definiciju poistovećenja. Donedavno smo smatrali da je Amerika, ta nova zemlja, metafora za svet, jer je teško naći naciju iz koje nema doseljenika na američki kontinent, primer da je identitet, podjednako lični kao i nacionalni, najviše rezultat životne nadgradnje i okolnosti, a ne urođenih, nepromenjljivih biograma. Nažalost, nije više tako. Taj virus identifikacije krvi i tla se lako kontaminira.

 

Pre nekoliko dana postali ste potpredsednica Demokratske stranke. Dugo želim da nekog upitam sledeću stvar: imate li utisak da je neko, ah, da ne kažem tajna služba!?, ubacio u naš politički život nekakvu "patku" da je sramota da se pisac bavi politikom ili da će ta aktvinost uništiti njegov talenat. Ispalo je da svi mogu da se bave politikom osim književnika!?
- Mislim da tu petparačku parolu šire uglavnom loši političari. Možda time hoće da naglase da je politička delatnost veoma složena, što je tačno i da je to u stvari nauka, s čim takođe mogu da se složim. Samo, nažalost, veoma malo etabliranih političara svojim delom i rezultatima to potvrđuje, to je jedno, a drugo čime bi se moglo braniti stanovište da je političar sveznalica, a književnik profesionalno ograničen. Ma ne, oni se u stvari boje umetnika i njihove mašte. Da vidite čuda, mislim da to i nije bez razloga. Da parafraziram Mandeljštama, to mi čak i imponuje. To je jedna od retkih pozicija u kojoj politika literaturu uzima ozbiljno. Pitam se, međutim, moraju li zaista politička doktrina i pragma biti toliko evnuhoidno nemaštovite, ili je to simulacija misaone dubine.

 

Kako biste sami sebi pojasnili Vaš sadašnji ulazak u politiku kada biste morali da se preispitate na ovu temu poput vaše glavne junakinje Amalije Kojić?
- Verujte, malo mi je šta u tome nejasno. Kad sam pre skoro deceniju i po prišla nevelikoj grupi intelektualaca koji su se dogovarali o osnivanju Demokratske stranke, učinila sam to bez i najmanje ambicije da pravim političku karijeru. Uostalom, tada se to sve još odvijalo u ilegali. Bilo mi je, međutim, veoma važno da na taj način ozvaničim svoje protivljenje tadašnjoj vlasti i da koliko god mogu doprinesem da se uspostavi opozicija toj unezverenoj politici ratne paranoje, histeričnih ambicija i pljačke. Nisam svoje delovanje u stranci potvrđivala političkim funkcijama, odbila sam poslanička mesta, nije mi to bio cilj. Pre trinaest godina napustila sam stranku, ali ne ni za dlaku svoja opoziciona ubeđenja i stavove. Vratila sam se ovih dana, na poziv svojih prijatelja, da podržim njihove namere da otvore raspravu o kulturi u ovoj zemlji. Uvidevši da su sve ove nevolje kroz koje smo prolazili, politička previranja, promene i potresi, ovde opasno ugrozili samo biće kulture i doveli do vidljive krize u njenom opstanku, današnja Demokratska stranka je donela odluku da se ozbiljno pozabavi tim pitanjem i da tu akciju izdignu do odgovornosti potpredsedničkog mesta. Pozvali su me i zajednički smo došli do zaključka da bi to zaista bio veoma važan poduhvat. Drugim rečima, nisam došla da se kandidujem za poslanicu, da se domognem političke tribine, da vrbujem birače. Došla sam da pomognem da se nešto, ako je to još moguće, uradi za oblast kojoj profesionalno pripadam. Eto, to bi vam bio odgovor na pitanje šta ću ja u tim vodama. Ne precenjujem ni svoju odluku, ni ulogu. Još manje me zanimaju budalaste procene o tome ko može, ili ko treba, a ko ne može, ili ne treba da se bavi politikom. Svojeglava sam i u malim odlukama, a kamoli u velikim.

 

Sećam se da ste često govorili o niskoj kulturi našeg javnog dijaloga. Vika, cika, ružne reči. Kako se spremate za takav svet s obzirom na Vašu visoku političku funkciju? Mislite li da ih kao dugogodišnji profesor možete naučiti redu?
- Ma kakav dijalog, to su šakalski škrguti očnjacima i logorejične bujice neuračunljivih uvreda izvan svakog moralnog okvira. Nije ni drugde u svetu javna rasprava karakteristična po obzirima, ali mi prednjačimo u puštanju na volju provalama pogrda, atavističkog besa i razjarenih psovki. Ne pomažu ni novčane kazne za uvrede, ni javne prozivke, nema te škole koja bi tu pomogla. Nema te teme na koju se kod nas više može javno razgovarati. Ako izlazite u javnost s namerom da o nečem raspravljate, od vas se očekuje da do kraja zgazite drugu stranu, bez obzira na argumente. Da biste zadovoljili auditorijum (a ponekad i da biste se odbranili), nema uzmaka. Vi morate da sagovorniku sve skrešete u lice, da ga ponizite, ismejete, raskrinkate, da ga napadate verbalnim plotunima dok se ne obeznani, da ga izrešetate podacima iz njegovog intimnog, privatnog života, da ga zadavite optužbama za koje nemate nikakvo pokriće, ali su ubitačne, da ga naterate da izgubi razum. Jednostavno, reči kod nas u dijalogu služe za ubijanje, a ne za sporazumevanje.

 

ImageDa li biste kao reditelj mogli reći u čemu je zapravo problem te postavke naših užasnih političkih dijaloga?
- Mislim da i sama javnost provocira tu vrstu nakazne komunikacije. Negativni junak je kod nas na herojskom postolju, a ne u magarećoj klupi ili na izdržavanju kazne, gde mu je mesto. Zato se on štedro trudi da zasluži svoj negativni prestiž kod svoje publike. Pred svaki javni susret, naoštri kandže i nabilduje vratne žile, kako bi mogao da urla iz sve snage, dovoljno da i glasom raskomada protivnika i da mu time naznači šta bi mu se desilo da kojim slučajem nisu u maloj TV, ili radijskoj kutiji. Zamišljam našeg građanina koji jedva čeka veče da se raskomoćeno nauživa u žučnom nadpsovavanju svojih predstavnika i da navija za otrovnijeg i žešćeg. Seda pred svoju magičnu kutiju, željno zuri u sliku, dok mu niz grlo klokoće pivo. Zatim stiska pesnice i mrda usnama oponašajući pokrete i psovačke podvige svoga heroja, sit se napolemiše i u zemlju zatuče mlakonju nepsovača, koji se koprca sa druge strane u jalovom, civilnom pokušaju da nekoga u nešto uveri. TV gledalac dijalog na ekranu doživljava kao gladijatorski napad na zveri, kao borbu petlova. Jedan mora da padne mrtav, inače je razgovor neuspeo.

 

Nedavno ste se vratili iz Norveške gde ste obavljali posao ambasadorke Srbije i Crne Gore u toj zemlji. Veoma mi je bila zanimljiva Vaša definicja našeg shvatanja diplomatije...
- U poslednje vreme sam stalno nešto izjavljivala u vezi sa diplomatijom, pa ne znam na koju od tih izjava mislite. Verujem da se već uveliko ponavljam, ali ću i vama reći da sam se uverila koliko se zapravo taj posao u međuvremenu modernizovao. Njegove oveštale šablone uporno brane još samo pojedini među profesionalcima iz te struke, držeći se za njih kao za stručnu barikadu. U svakom slučaju malo ko danas smatra da je diplomata preparirani, živi prislušni uređaj (mariniran u alkoholu, kako glasi jedna engleska šala). Još manje mu je dužnost da bude normirani prenosilac poruka koje je prikupio tajnim kanalima i služeći se svojom osvedočenom veštinom, previđajući da su te novosti i tajne mahom već na internetu. Trebalo bi da je to osoba koja bi po svojoj naobrazbi, moći prosuđivanja i ličnim sposobnostima bila u stanju da bolje objasni neke činjenice iz istorije i savremenog života u zemlji iz koje je. Usto, trebalo bi da je spremna da predstavi njene kulturne, umetničke i druge vrednosti i da ih tumači kao najvredniji komunikacijski prostor koji zastupa.

 

Skoro ste se vratili. Kako Vam izgleda Srbija?
- Vratila sam se rado, jer me inače svako osećanje privremenosti zamara. Još me drži ushićenje ponovnog viđenja sa prijateljima, ali i seta zbog onih koje više nisam ovde zatekla, jer su nas zauvek napustili. Još me nosi beogradska vreva, žurba, neverovatna vitalnost ovoga grada. On vam ne dozvoljava ni predah, a kamoli da posustanete. Ovo je grad iscelitelj. Taman pomislite kako vam je odmor neophodan, kako vam je svega dosta, a ono dođe FEST, ili neki koncert, ili premijera u Narodnom, ili već ne znam šta... Beograd je grad s čijim se gradskim otkucajima poklapa moj puls. Nedostajao mi je.

 

Koliko je Srbija daleko od Norveške?
- U mnogo čemu za tom zemljom kaskamo možda i čitav vek, ali ima nekih stvari u kojima smo u prednosti. Kafanski život, na primer, kod nas je znatno bogatiji i raznovrsniji.

 

Često kažete kako se za pisanje mora oteti vreme. Politika će Vam, moguće je, oduzeti još vremena. Hoćete li imati koji minut za pozorište i šta ćete režirati, ukoliko nije tajna?
- Da, ali nisam ja u svojim književničkim izjavama tako dosledna. Neki put kažem da nema pravog pisanja bez prave dokolice i skoro u to poverujem. Onda shvatim da često mnogo više pomaže neki napon, stiska, vremenska možda, prinuda prosto, nešto bez pogovora, odnosno ono što ne trpi odlaganje i izgovore. Tako, nedoslednost je možda osnovna karakteristika moga razmišljanja o samom procesu pisanja. A to za pozorište nije nikakva tajna. Ulazim u probnu salu Narodnog već krajem sledeće nedelje. Podela je već objavljena. Režiraću Čehova, "Tri sestre", opasan komad. I on je opasan pisac. Nikad ne znate kad je ozbiljan, a kad se šali sa svojim junacima, kad ih sažaljeva, a kad im se ruga, kad s njima saoseća, a kad ih pak kori. Već sam radila ovaj komad, ali mi to ništa ne pomaže. Imam tremu.

 

Razgovor vodio: Mića Vujičić
Photo: Jovan Jarić


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement