Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: O izboru iz Kišove prepiske

 

Prepoznavanje i duhovna nesanica

 

ImageU poslednje vreme svedoci smo obnavljanja interesovanja za delo Danila Kiša (ako je to interesovanje ikad i prestajalo). Počelo je knjigom - ili pamfletom - Nebojše Vasovića, na koju su se mnogi nevešto upecali. Reklo bi se da je "Lažni car Šćepan Kiš" postigao svoju nameru. Književna čaršija se uzburkala (o književnoj čaršiji videti "Čas anatomije"), knjiga je bila utisak nedelje, takoreći kulturni nokaut, ostvarila je prodaju veću nego što je za knjige te vrste uobičajno. Takođe, skrenula je pažnju i na samog autora. Sa druge strane, skoro kao pozitivna kolateralna šteta, izašlo je nekoliko knjiga koje bismo mogli nazvati Kišovom odbranom. To se, u prvom redu, odnosi na studiju Dragana Boškovića koja, na žalost, nije naišla na takvo interesovanje u javnosti kao Vasovićeva, i sveže objavljen, obiman (a kakav bi i mogao biti?) zbornik radova SANU povodom sedamdesetogodišnjice Kišovog rođenja.

 

Pored ovih knjiga, na različite načine vrednih pažnje, izašao je i izbor iz Kišove prepiske, koji je za KOV priredila Mirjana Miočinović ("Danilo Kiš: iz prepiske", KOV, Vršac, 2005). Kako se navodi u predgovoru, Kišu je pisanje pisama predstavljalo "strašnu obavezu". Baš zbog toga, od ove prepiske ne treba očekivati nešto epohalno, što će nam osvetliti Kišovo delo iz nekog dosad nepoznatog ugla. Pisma nam potvrđuju Kišove poznate stavove, najviše u vezi sa stvaralaštvom, ideologijom, i njihovim međusobnim odnosom.

 

Knjiga sadrži četiri odeljka sa pismima i dodatak u koji su uvrštena dva eseja. Prvi odeljak predstavljaju Kišova pisma. Osim dva pisma koja se odnose na Selina i antisemitizam, i dva pisma u vezi sa aferom oko "Grobnice za Borisa Davidoviča", ostala bi se mogla podvesti pod temu Čast i sloboda tvorcima. Najduže je, a možda i najzanimljivije, Kišovo reagovanje na tekst izvesnog A. Lončara, u kojem Kiš uverljivo izlaže svoja po-etička uverenja, a koje ima svoju aktuelnost i danas, i sva je prilika imaće je ubuduće. Sasvim ukratko - Kiš ovde precizno razlikuje Selina - pisca i Selina - antisemite. I dok Selin - pisac zaslužuje svo poštovanje (što Kiš uzgred pominje i drugim povodom u pismu Zlatku Crnkoviću), dotle između Hitlerove "Moje borbe" i Selinove "Bagatele" za jedan pokolj, po Kišu, na žalost, nema nikakve razlike; pri tom se stilska, jezička vrednost Selinove knjige stavlja na mnogo viši, čak vrlo visok nivo. O prikrivenom, možda podsvesvnom antisemitizmu u tekstu pomenutog Lončara, a u vezi sa poznatim mistifikacijama oko "Protokola sionskih mudraca" govori se u drugom delu ovog i u sledećem pismu.

 

Sve ostalo su pisma angažovanog intelektualca u borbi za intelektualnu i umetničku slobodu. Upućena različitim institucijama i pojedincima, ona su protest protiv zabrane knjiga, predstava i zatvaranja pisaca, i to: drame "Druga vrata levo" Aleksandra Popovića, broja časopisa "Vidici" koji je posvećen nacizmu, romana "Ljudske slabosti" Predraga Čudića i zbirke pesama "Vunena vremena" Gojka Đoga. Najzanimljivija su pisma predsednicima Francuske i Srbije, Fransoa Miteranu i Ivanu Stamboliću, povodom slučaja Đogo.

 

Od pisama savremenika, pažnju privlače Davičova pisma. Prvo je najstarije pismo iz ove prepiske - napisano je 1960. godine - i osvetljava odnos veterana Daviča prema Kišu, koji je u tom trenutku mlad pisac na početku karijere. Drugo se tiče afere u vezi sa "Časom anatomije", u kojem sedamdesetogodišnji Davičo vrlo živahno nudi Kišu različite vrste pomoći u odbrani od tužbe čuvenog Pigeona. Takođe je zanimljivo pismo Ota Bihalji-Merina u kojem ovaj književni znalac u nekoliko veštih i preciznih rečenica daje divan primer kako se čitaju knjige.

 

ImagePisma čitalaca, treći odeljak knjige, po našem je mišljenju najlepši. Pisana od strane takozvanih običnih čitalaca, ona su dirljiva u svojoj otvorenosti i poštovanju prema Kišu. Ona pokazuju da čitaoce treba zaslužiti, i, ma koliko nevažna za proučavanje Kišovog dela, njegove poetike, i istorije srpske i svetske književnosti, to su pisma koja bi svaki pisac voleo da dobije od čitalaca koje bi želeo da ima.

 

Četvrti, najobimniji odeljak, posvećen je pismima Marije Čudine (i jednom pismu Pjotra Raviča), i zajedno sa dva eseja u dodatku (Kiš o Čudinoj i Čudina o Kišu), predstavlja posebnu celinu koja osvetljava njihovo prijateljstvo, koje je Čudina nazvala "prepoznavanjem", i koje bi se moglo uporediti sa čuvenim prepoznavanjem Cvetajeve, Rilkea i Pasternaka. Ovo prepoznavanje svedočanstvo je duhovne nesanice i potrebe da se ona sa nekim podeli, i zbog toga je važno.

 

Izbor iz prepiske dobra je prilika da se obnovi gradivo i tako malo lakše "pliva" u ovom malom naletu kišomanije. Pored toga, ova knjiga može da bude povod za preispitivanje ličnih svetonazora (jer ona i o ličnom govori), kao i za razmišljanje o tome koliko smo, i kuda, odmakli od vunenih vremena.

 

Autor: Marjan Čakarević


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement