Profil: Danilo Bećković, reditelj

Ovo je Doba nevinosti

Danilo Bećković, student režije na Fakultetu dramskih umetnosti i student Svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, govori za "Plastelin" o svom filmskom projektu "Doba nevinosti", o stanju u srpskoj kinematografiji, svojim studentskim filmovima, glumačkim iskustvima, omiljenim rediteljima i piscima, te o "Šejtanovom ratniku" koji bi mogao da promeni mnoge stvari u domaćoj kinematografiji.

Danilo, nedavno ste sa scenaristom Dimitrijem Vojnovim počeli rad na filmu "Doba nevinosti". O kakvom je projektu reč?
- "Doba nevinosti" je komedija koja se bavi problemima inicijacije i uvođenja u svet odraslih. Priča prati doživljaje dva beogradska maturanta dok pokušavaju da sačuvaju nevinost, kako telesnu, tako i duhovnu. Dakle, pripada vrsti filma koja je u svetu česta i veoma gledana, ali kojoj pripada i nekoliko istinskih remek-dela, kao što su, na primer, Lukasovi "Američki grafiti" ili Dragojevićev "Mi nismo anđeli". Iako se žanrovski i strukturalno oslanja na obrasce američke tinejdžerske komedije, to je film koji se bavi domaćim temama i istražuje šta to znači odrastati u Srbiji. Dok smo pisali scenario, bilo nam je veoma važno da ne zaboravimo ko su naši junaci, gde oni žive i šta je to po čemu je odrastanje u Srbiji specifično, da ne upadnemo u zamku pravljenja američkog filma na srpskom jeziku i u srpskim uslovima.

Otvorili ste i vrlo posećen blog dobanevinosti.blogspot.com na kome vodite svojevrsni dnevnik snimanja. Šta je cilj ovog bloga?
- Prvi cilj pokretanja bloga bila je želja da iz prve ruke pružimo posetiocima uvid u to kako u Srbiji nastaje film, a zatim i potreba da se predstavimo javnosti, da uspostavimo komunikaciju sa gledaocima i objasnimo šta to mi zapravo hoćemo da napravimo. To čak ide dotle da Dimitrije i ja ponekad lično odgovaramo na pitanja koja postavljaju gosti sajta. U međuvremenu, blog je prerastao svoju prvobitnu funkciju i čini mi se da sad predstavlja nešto između estetičkog manifesta i autonomnog umetničkog dela. Dobio je i svoju stalnu publiku, tako da već ima preko pedeset hiljada poseta, odnosno, u proseku, oko trista poseta dnevno.

Koliko je teško napraviti film u Srbiji?
- Kao i u svakoj drugoj zemlji, veoma teško. Pogotovo za debitanta. Ipak, u Srbiji je za mlade reditelje najveći problem što ne postoji nikakav sistem, nikakav utvrđen put kojim se dolazi do filma, pa se filmovi ovde još uvek više dešavaju nego stvaraju.

Mislite li da ćete izgurati ovaj projekat do kraja?
- "Doba nevinosti" je film koji bi mogao da počne da se snima maltene sutra. Okupili smo skoro celu ekipu, a ovih dana završavamo kastinge i preciziramo glumačku podelu. Ono što me najviše hrabri je atmosfera koja okružuje ovaj projekat: dobili smo podršku od svih kolega do čijeg mišljenja nam je stalo. Komplimenti, naravno, ništa ne koštaju. Međutim, pojavio se veliki broj ljudi koji žele da rade na ovom filmu, koji nude pomoć ne tražeći ništa osim da budu deo projekta i to me uverava da smo na pravom putu. Scenario smo napisali pre više od godinu dana, a evo sad smo napravili i pun krug: upravo je raspisan gradski konkurs za sufinansiranje proizvodnje filmova. Na istom konkursu smo učestvovali i prošle godine. Od tada se dosta toga promenilo: postigli smo dogovor o koprodukciji sa novosadskom kućom MagicBox, televizija Pink je postala naš medijski sponzor, a najveći srpski distributer Tuck je pokazao interesovanje da se pobrine za bioskopsku eksploataciju filma.

Zamolio bih Vas da "protrčimo" kroz Vašu filmografiju, tačnije, kroz kratke filmove koje nismo baš svi imali mogućnosti da vidimo. Da li biste hteli da mi kažete nešto o radnji Vašeg filma "Još ne sviće rujna zora"?
- Ako zamislite film "Blejd" kao šestominutnu vežbu potere snimljenu u zgradi FDU, bez budžeta, sa Hi8 kamerom i bez ikakve dodatne tehnike, u režiji studenta druge godine, dobićete film "Još ne sviće rujna zora". Naravno, i bez Veslija Snajpsa.

Sudeći po Vašem odgovoru rekao bih da ste i Vi fan žanr-filma?
- Žanr je zavodljiva stvar, kalup koji na prvi pogled pruža mnogo gotovih rešenja. To može biti veoma opasno. Žanr se mora shvatiti kao sredstvo, a ne kao cilj. Često netalentovani ljudi beže u žanr, misleći da je to nešto što se može naučiti. Ipak, stvaranje filma nije mehanički proces i postoji jedan trenutak kada tehnika mora da prepusti mesto mašti. Sa druge strane, nisam pristalica nikakvog amaterizma u umetnosti. Mislim da svaki dobar film prevazilazi žanr kome pripada, ali i podelu na žanrovski i autorski film.

Ko su Vaši filmski uzori?
- Upravo ljudi koji su snimali žanr-filmove i uspevali da matricu koju oni nude oplemene i prevaziđu: od Kurosave i Vajldera, preko Pekinpoa, Zigela, Skorsezea, De Palme, Leonea, Hila, odnosno Finčera, Harlina i Tonija Skota, pa do Takaši Mikea i Čen-Vuk Parka. Ne bih voleo da zanemarim velikane srpskog filma, kao što su Đorđe Kadijević, Žika Mitrović ili Jovan Živanović.

Vaš dokumentarni film "Strašan lav" iz 2003. godine govori o Dušku Radoviću?
- Duško Radović je moj kum. On je napustio ovaj svet pre nego što sam odrastao dovoljno da bih ga zapamtio. Snimajući ovaj film pokušao sam da ga upoznam posredno, preko ljudi koji su radili sa njim, članova njegove porodice, ljudi koji su mu bili prijatelji, koji su ga poznavali i voleli.

U "Strašnom lavu" glavne uloge tumače članovi Vaše familije: poznati pesnik Matija Bećković i njegova kći Olja Bećković, autorka "Utiska nedelje". Ali, i u vašem studentskom filmu "Noć uz video" ima poznatih glumaca?
- Lepo je što je sačuvana tradicija da afirmisani glumci pomažu svojim mladim kolegama sa režije. To je i način da se upoznamo, i prilika da se mnogo nauči. Voleo bih da se ovom prilikom još jednom zahvalim Danici Maksimović, Banetu Vidakoviću, Draganu Nikoliću i Petru Kralju koji su igrali u filmu "Noć uz video", kao i Slobodanu Ćustiću i Nebojši Ljubišiću koji su igrali u filmu "Vuk".

O čemu se radi u filmu "Noć uz video"?
- "Noć uz video" je zamišljen kao crna komedija sa žanrovskom strukturom i dramaturgijom filma noar. Govori o Radoju, penzionisanom egzekutoru Službe državne bezbednosti, nekada odanom partiji i državi, a danas posvećen jedino zadovoljavanju svojih nagona. Predsednica jedne političke partije angažuje Radoja da povrati izvestan kompromitujući materijal iz njene mladosti. Međutim, njegov alkoholizam i filmofilija ga sprečavaju da uspešno obavi ovaj zadatak.

Vaš film "Vuk" imali smo prilike da vidimo na televiziji. Mislite li da film mora da ukaže na probleme koje nam nudi svakodnevica? Da li mislite da film mora biti angažovan (ma šta da ta reč značila)?
- Da li će film biti angažovan ili ne, zavisi od reditelja i njegove odluke, ali nikako ne utiče na kvalitet ostvarenja. Pitanje u kojoj meri film kao masovna umetnost može uticati na javno mnenje uopšte nije jednostavno. Skloni smo da zaboravimo na povratni efekat koji raspoloženje javnosti ima na kinematografiju, koliko društvena klima utiče na to kakvi će se filmovi snimati. Film jeste moćno oružje za manipulaciju, ali ga u te svrhe uopšte nije lako koristiti, niti su njegovi efekti tako neposredni i brzi kao, na primer, oni koje pruža televizija. Sve češće je ono što deluje kao angažovanost zapravo više stvar estetike nego etike. Primarna, i jedina zaista važna funkcija filma, jeste da pruži estetsko zadovoljstvo.

Paralelno sa režijom, studirate i opštu književnost na Filološkom fakultetu. Šta više volite: film ili knjige?
- Da sam umeo sam sebi da odgovorim na to pitanje, odlučio bih se za jedan fakultet.

Vaš scenarista je Dimitrije Vojnov. No, da li učestvujete u pisanju scenarija? Imate li tu potrebu za pisanjem?
- Dimitrije je koscenarista skoro svih mojih filmova još od druge godine fakulteta. Mislim da je neophodno da reditelj bude uključen u proces pisanja scenarija, bilo da utiče na tekst kroz razgovore sa scenaristom, bilo da sam uzme tastaturu u ruke. Ne bih mogao da sedim i čekam da mi neko napiše tekst koji ću raditi. Još je bitnije da tome učestvujete kada radite sa nekim kao što je Dimitrije. On ima veoma jasnu viziju kakav film želi, i jednu jasno profilisanu i veoma specifičnu estetiku. Napisali smo dosta tekstova zajedno i ne sećam se da je ijedan prošao bez nekog sukoba, doduše, češće ideološkog nego estetskog. Ipak, mislim da je od tih sukoba bilo samo koristi, da smo iz njih uvek uspevali da dobijemo neki novi kvalitet.

Naši reditelji i producenti često umeju da kažu da je problem u domaćoj kinematografiji prouzrokavao nedostatak dobrih scenarija. Slažete li se Vi sa takvom tezom?
- Matematički je nemoguće da srpskom filmu fale samo tekstovi, a da sve ostalo ima. Mislim da su sve srpske filmove koji su se pojavili ove godine pisali reditelji ili producenti tih filmova. Slično je bilo i prethodnih godina, a kako vidim, biće i sledeće. To bi trebalo da znači da zaista nema dobrih tekstova. Međutim, od ljudi koji su režirali šest filmova koji su se pojavili ove godine, samo trojica su fakultetski obrazovani režiseri, jedan je montažer, jedan dramaturg, a jedan stomatolog. Od svih njih, montažer je napravio najbolji film. Ispada da nema dovoljno ni reditelja.

Da li pored rada na scenarijima možda pišete poeziju ili prozu?
- Mislim da je za bavljenje poezijom ili prozom na pravi način, koji ne bio bio samo uzaludno zatrpavanje sveta hartijom, potrebna potpuna predanost. Teško je paralelno raditi dva posla sa istom usredsređenošću i snagom. Poslednjih godina sam se više bavio filmom i na tom terenu se trenutno osećam sigurnijim.

Evo jednog teškog pitanja za studenta književnosti: ko su Vaši omiljeni pisci?
- Od stranih pisaca i pesnika, Sabato, Man, Jejts, Ahmatova i Pasternak; od srpskih Crnjanski, Njegoš, Matija.

S obzirom na to da i sam studiram na istoj katedri na Filološkom fakultetu, dozvoliću sebi tu slobodu da Vas upitam šta mislite o toj katedri?
- Moj utisak je da su u pitanju veoma ozbiljno koncipirane studije, napravljene tako da daju sasvim dobru osnovu svakom ko želi da se bavi književnošću, na ovaj ili onaj način. Ako i postoje neki problemi, čini mi se da su to oni koji su zajednički celom visokoškolskom sistemu.

U filmu "Šejtanov ratnik" pojavljujete se u ulozi turskog vojnika. Kakvo je bilo Vaše glumačko iskustvo? Hoće li i gluma postati jedna od Vaših profesija?
- Teško da se prolazak kroz kadar može nazvati glumom. Reditelj "Šejtanovog ratnika" Steva Filipović je moj prijatelj sa fakulteta i montažer mojih studentskih filmova, a trebalo bi da montira i "Doba nevinosti". To je u stvari kameo-pojava, ali je scena u kojoj se pojavljujem izostavljena u montaži. Proveo sam jedan dan na snimanju i ne mogu reći da sam baš uživao. Za filmskog glumca je jedna od najvažnijih stvari da nauči da čeka. Mislim da nikada ne bih uspeo da savladam tu veštinu.

Da li Vam se dopao "Šejtanov ratnik"?
- "Šejtanov ratnik" je, po meni, jedan od tri najbolja srpska filma ovog milenijuma, ali i film koji bi mogao da promeni mnoge stvari u srpskoj kinematografiji. Pitanje je da li će uspeti u tome, postoji velika mogućnost da ostane na nivou incidenta, slučajnosti koja je u jednom trenutku uzburkala vodu, i odmah zatim nestala. Što je najgore, ne radi se čak ni o tome da ovaj film sabotira konkurencija, već ljudi koji ga distribuiraju nemaju nikakvu predstavu o tome kakvo blago imaju u rukama.

Kada biste morali da napišete manifest novog srpskog filma u pet rečenica, kako bi to izgledalo?
- Mislim da je vreme umetničkih manifesta odavno prošlo. Srpskom filmu je potrebno usmerenje u jednom drugom smislu, tako da bi, po meni, osnovnih pet smernica mogle da budu:
1. Film se pravi da bi publika imala šta da gleda, a ne da bi filmski radnici imali posao.
2. Mora se uspostaviti minimalni tehnički standard, a filmovi koji ga ne ispunjavaju ne bi smeli da se pojave u bioskopima.
3. Srpski film mora naći način da bude aktuelan u svetskim okvirima - što je i bio sve do sredine osemdesetih; ovako mala kinematografija ne može sebi da dozvoli luksuz arhaičnosti.
4. Srpski repertoarski film mora biti žanrovski profilisan, ne sme ostati zarobljen u tzv. žanru "domaćeg filma".
5. Srpski film mora ostati srpski i ne sme slepo kopirati rešenja iz drugih nacionalnih kinematografija.

Mića Vujičić