RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Nouvelle Vague, Lira Vega - Dom omladine, Beograd, 14. april 2006.

 

ImageNe sećam se da je jedan koncert stranog izvođača izazvao toliki hype kao Nouvelle Vague, čiji je nastup održan kao najava Refract festivala. Ovaj bend, koji iza sebe ima samo jedan album, izazvao je pažnju svojim obradama pank i new wave pesama i klasika iz perioda 80-ih. Ukratko, Nouvelle Vague kao delo i zamisao dva muzička producenta, Marca Collina i Oliviera Libauxa, svojim pristupom menjaju bitno stare verzije, ubacujući ih u latino/bossa nova/džez aranžmane i na sve to dodajući nežne vokale mlađanih francuskih pevačica. Ovaj pristup omogućava nov doživljaj istih pesama, jer njihov cilj nije obično oživljavanje nekih starih zaboravljenih pesama.

 

Ironično, koncert je privukao najviše ljudi koji su sličnih godišta kao i pesme o kojima se radi. Uostalom, zar nismo skoro svi odrasli uz zvuke grupa Joy Division, The Clash, Tuxedomoon, The Cure, da ne nabrajam dalje, grupa koje su kod nas bile više mainstream nego drugde u svetu? Uklopljeno sa pristupom koji uključuje svesno manipulisanje ženskom interpretacijom ali i pojavom pevačica i lagodnim i blagim tonovima orkestra koji iznad svega želi da zvuči prijatno za uši, dobijamo populistički recept. Koliko pogodan za žurke i razna slavlja, toliko prihvatljiv i za nekog kome nije jasno kako se zabavljati uz Joy Division, a o Killing Joke da i ne govorimo.

 

I upravo iz ovih premisa desilo se ono očekivano: koncert je bio izuzetno uspešan po parametru razgaljivanja publike, jer je većina reagovala pozitivnije nego na ma kom koncertu stranog benda u poslednje vreme. Jeste, bilo je doduše i onih koji su stajali sa strane i došli iz čiste inercije, da vide šta je u pitanju, ili možda čak da vide šta drugi u njima vide, ili šta već, ali mislim da bend nije očekivao ovako pozitivnu reakciju publike.

 

ImageŠto se tiče samih izvođača, Nouvelle Vague su se opredelili na potpuno unplugged varijantu, ako ne računamo i sintisajzer, koji je bio jedina elektronska pratnja kontrabasu, akustičnoj gitari i bubnjevima. Na stejdžu se nalazio još i jedan laptop ali je njegova funkcija ostala nepoznata. To je, dakle, bila jedna hladna svirka, profesionalno odsvirana, bez improvizacije i mnogo emocije. Ovo drugo je prepušteno pevačicama, kojih je za ovu priliku bilo dve, i koje su podjednako profesionalno pevale, u isto vreme po dužnosti komunicirajući sa publikom. Samo na trenutke nisu mogle da odole prisnosti sa publikom. U sećanju će ostati njihovo polivanje pivom na Too Drunk Too Fuck. Njihova pojava podjedanko je i u službi dramskog efekta, postoji neka vrsta koreografije, kao i određena uigrana interakcija između dve pevačice, koja se kreće od odigravanja međusobne suprotstavljenosti do sestrinske složnosti.

 

Ipak, uprkos visokom nivou nastupa, čini se da je zvuk benda malo izgubio usled suviše slabog ozvučenja, ili je to, u stvari, trebalo da zvuči pomalo tiše? Takođe, u odnosu na iskustvo slušanja albuma, čini mi se da se osetila određena razlika. Smatram da je ipak studijska verzija ovog benda zanimljivija za slušanje. Da li zbog toga što su "mozgovi" ovog projekta pre svega producenti, nije sigurno, ali izgleda da je prevelika profesionalnost pristupa pomalo pojela emocionalni potencijal njihove muzike. No, možda je to i svesna namera. Ako je to slučaj, onda je Love Will Tear us Apart, da uzmemo jednu egzemplarnu pesmu za njihov pristup, sasvim na mestu sa svojom opuštenijom i emocionalno siromašnijom, "prijatnijom" verzijom. Samo je pitanje šta je od svega toga svesna namera, a šta ono što je granica mogućnosti.

 

ImageLogičan ishod svega navedenog - onaj ko je očekivao čistu zabavu mogao je da doživi sjajan provod. Svi drugi, od onih koji su došli samo da bi bili tu, i oni kojima je radoznalost bila na prvom mestu mogli su, takođe, da izađu sa koncerta bar umereno zadovoljni. Još jednom je došla do izražaja srčanost domaće publike koja zahtevima za bis ne da umornim muzičarima da završe nastup. A što se tiče one manjine kojima je ovakav pristup čista zloupotreba - i oni mogu da odahnu, bili su u pravu, ovo zapravo sve i jeste jedna neautentična predstava. I uz to imaju još razlog više da gunđaju jer se pored takvih veličina kao što su već pomenuti Joy Division, The Cure, Tuxedomoon kao i Buzzcocks, Dead Kennedy's, PIL itd., našlo prostora i za takvog kao što je Billy Idol. Jeste, interpretacija menja pesme i ovde je reč o zabavi, jasno je to, ali ipak, nemojte se šaliti isuviše.

 

Da ne ostane nespomenut nastup predgrupe Lira Vega, koji je bio zaista odličan. Ipak, nalazim da je ovakav izbor predgrupe problematičan, slabe su dodirne tačke između ovih bendova, a Lira Vega nas je energetski oduvala već na početku, tako da je kontrast bio upadljiv. Šteta što takav nastup nije uspeo da razbudi publiku koliko je mogao, ipak ih je veći deo publike verovatno prvi put slušao na koncertu ako ne i uopšte.

 

Autor: Miloš Trifunović
Photo: Irena Vanić & Luka Stanisavljević


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement