RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Camden Crawl, London, 20. april 2006.

 

ImagePre neku noć sam pogledao ovogodišnji Camden Crawl i iskoristio priliku da procunjam uzduž i popreko Camden High Streetom. Nasumice sam selektirao pedesetak bendova na dvanaest različitih lokacija, pri tom se kompletno izbedačivši, da sam se na kraju pitao nema li negde ipak nešto malo bolje.

 

Ovogodišnji line-up je bio manje zvezdan nego onaj prošlogodišnji (kada sam uspeo da uhvatim Art Brut, KaitO, Sons and Daughters i Secret Machines), koji bi svakako bio dobra stranica u bilo čijem dnevniku. Misteriozni i tajni headlineri su ove godine bili Supergrass, za koje nemam nikakvog interesa, i The Futureheads, koji su me dobrano ugušili kada sam ih video drugi put krajem prošle godine. Hmm, dakle, ukazuje mi se šansa da proverim i stavim pod lupu neke druge bendove.

 

Prvi su iskočili Howling Bells, o kojima su svi lepo izvestili, eh, ali nisu to baš dokazali na ovom prikazivanju. Četvorka sa privlačnom pevačicom koja je držala pažnju čitavu jednu pesmu, ali su nas ostale dve usmerile na maršrutu ka The Aliens koji su Beta Bend spin off. Dok smo im prilazili emitovali su prizvuk nekog country & westerna što je bilo odvratno, ali je već sledeća imala taj Velvet Underground groove i bila daleko primamljivija. Sledeća se zvala Robot Man i bila opet podjednako grozna sa pevačem koji se krajnje uznemirujuće bacakao i treskao naokolo (onako kako je samo on mislio da je vredno) i u nedogled ponavljao "I'm the robot man, I'm the robot man...". Ipak, sledeća, Ionas (Look For Space) bila je zaista interesantna, sa ranim Floyd grooveom. Malo su me zabunili, ali mislim da je ipak bend vredan da se pokatkad baci oko na njih.

 

Sledeći, 65 Days Of Static - zato što mi je ime obećavalo. Oni su post-rock Mogwai sledbenici iz Sheffielda i sviraju instrumentale zavidnom brzinom i glasnoćom. I bili su briljantni, uhvativši me nespremnog u spoznaji da uopšte nisam bio podoban da me ovako ščepaju. Kao Mars Volta bez svog ludiranja. Daleko će stići.

 

Tu smo se sreli sa ostalima koji su videli The Delilahs i bili kompletno oduševljeni njima. Na nesreću nas je zatekao Paolo Nutini, koji je baš započeo neke dosadne nalik Turin Brakesu grozomorne budalastine. Romeo iz benda Magic Numbers je takođe stajao u ćosku i isticao se,.. te smo na vreme pobegli do Lock 17 da vidimo Forward Russia! Na nesreću, stigli smo na pola sata već odmaklog Sway seta mračne besmislice i to nas je definitvo smestilo u loše raspoloženje, što Forward Russia! nisu uspeli da poprave svojim indie-by-number đubretom. Nema pesme koja bi ostala memorisana u mom već podosta alkoholom natopljenom mozgu, ali tamo negde posle, recimo, sedme pesme razaznao sam da mi je rečeno da su Slitsi u malom Tiny!Oh baru i pohitasmo da uhvatimo poslednjih 20 minuta! I bilo je sjajno! Mix starih (Ari Up i još neko iza njenih leđa) i novih (hmm, potomci), mnogo energije na sceni, mešanje vokala i fantastična mešavina rocka i reggaea koja još uvek zvuči sveže kao pepermint. Uhvatite ih još dok možete.

 

Manje uspešna noć od prošlogodišnje, ali to je Crawl. Skrećem na sledećem uglu i više se nećemo videti, kao što pesnik kaže.

 

Autor: Keith Knight


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement