RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Obojeni program - SKC, Beograd, 27. april 2006.

 

ImageU nekim knjigama se napominje da je ironija izraz revolta. Ima li ironije u stvaralaštvu Obojenog programa? Na prvi pogled neko bi rekao da je prisutna na način ovaj ili onaj, ali moje skromno mišljenje me obavezuje da kažem da u OP nalazim tu esencionalno-iracionalnu borbu. Ona je očito i izlaz i jedini način za izlaz, dok svojom odvažnom otvorenošću, sve te pogođene i priznate iskaze tretira kao ironiju. Ali, na koncu konca, to je i nebitno - može li iko da definiše boju ironije ili iracionalne borbe? Kako god, OP je dostigao (već bio tu i odranije?) jednu tačku iz koje je sposoban da krene na barem pola tuceta strana, a da to bude u korak sa epohom u kojoj trenutno egzistira i da istovremeno zadrži svoj poznati manir, a da opet za to baš preterano ne mari. Koliko ima grupa koje su poznate po maniru, a da nisu banalne? Nije to baš tako lako, a opet sve su to ili predvodnici ili jako važna imena. Obojeni nikad nije bio moderan i u tome je njegova prednost. Ako iko pokuša da ga otpiše, sam će sebe demantovati kroz neko vreme.

 

Volim da pratim znake, a jedan od njih se otvorio nedavno. U jednoj beogradskoj secondhand radnji kupio sam kopiju svog omiljenog OP albuma "Verujem ti jer smo isti", davno pozajmljenu od "prijatelja". Znao sam da će uskoro slediti nešto lepo. Uz to, besomučno slušanje poslednjeg albuma, koji sve dužim i dužim posmatranjem samo naglašava sve svoje nijanse, na momente sa gotovo kraut vožnjom (a bio sam oduševljen i kada se pojavio) kao da ih je mamio. I eto! Minorna, gotovo antireklama (sa sve flajerom, koji nije video svetlost van SKC-a) i besomučni rat ("ko će kome" razumljiv samo organizatorima koncerata u, jelte, prestonici), nije uspela da osujeti sve koji su te večeri morali da budu prisutni. Mala sala je bila ispunjena, a opet je bilo komforno i u neko doba je OP krenuo sa svirkom. Sa sjajnim niskim startom gađao je direkt u stomak. Svemu tome je doprineo i na početku katastrofalni fidbek sa miks-pulta, pa je OP zvučao gotovo rašiveno, ali je i tako rasut zvučao kao u ranijim danima.Image Nikome to nije smetalo, sem verovatno malo zbunjenim članovima benda. Ali nakon što se sve sredilo i tonac ih "uhvatio", više nisu gađali samo u stomak već su zavirivali i u utrobu i gledali da li je sva hemija na mestu. Milion stepeni je uticalo na Tamaru i Kebru da se raskomote, a bend pretvori u tzv. NS cunami. Tehnički peh (pucanje žice na basu) samo je poslužio kao malo okrepljenje pred konačan set, sa sve medlijima koji su u talasima prosipali usijano gvožđe na već mokru publiku u infernu male sale. I moram da kažem da sam u nekoliko poslednjih godina video jako mnogo grupa, što domaćih, što stranih, velikih zvezda ili onih koji misle da su zvezde., ali najbolje performanse su pružili Obojeni program i Let 3, dakle bendovi iz one stare YU (uz performans koji su podarili Depeche Mode skoro u Budimpešti). Nikako nisam nostalgičan, ali jednostavno, neke stvari treba priznati i ne ignorisati ih. Veličine ipak treba tretirati sa dužnim respektom. Onda se ne bi desilo da na onom smešnom flajeru OP nema niti jednog sponzora, dok sa druge strane imate medijski hajp zilion stanica i ne možete da prokljuvite svira li to bend ili matična kuća pravi tribute "svom" bendu. Ali, ni FC Barselona nema reklamu na svojim dresovima, pa je stigla tamo gde i zaslužuje.

 

Obojeni program kao način života? O da! Lična Utopija kao način zivota? O da, o da.! Ako ste besposleni preko leta, ne gledate fudbal i cepate tikete i idete na Exit, potražite ih prvog dana na nekoj od bina - to je gitarski dan i sviraju oni petokolonaši Franz Ferdinand. Biće tamo i nešto muzike. Koliko ćete biti pošteni prema sebi, a koliko savladani hajpom i carevim novim odelom, to je do vas. Obojeni i ovako to radi, jer im je to u metabolizmu, a i blizu im je kuća. Čak i Tamari - kada nešto jako želi, sve se nekako sredi. Što bi ona rekla - malo se stisnemo i eto.

 

Autor: Mileta Okiljević


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement