RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dirty Three - Cinder (Bella Union, 2005) & Keith Fullerton Whitman - Lisboa (EP, Kranky, 2006)

 

ImageProšle godine, negde baš u ovo doba, počeo sam da pratim sebe na tekstu čiji je naslov trebalo da bude parafraza jedne pesme ASMZ, o vodi koja se od otopljenog snega u dolini pretvara u reku. Ubrzo uvidevši da reka i nije baš reka, već bujica, a našavši se upravo na planini sa koje se sneg topio i kretao u destrukciju, odustao sam. Da l' život imitira umetnost ili obratno, nije mnogo važno, ali nikome ne treba još jedna takva observacija. Evo me godinu dana kasnije, u malo izmenjenom deja-vu, i dok gledam kako se potop nadopunjuje sa nebom, slušam Dirty Three. Bez ikakvih namera, jednostavno ima li toj vodi koja sipi, kaplje, pršti i odskače boljeg soundtracka od njih? Čak i oni sami često spominju reke, okeane, talase, vodu. Kao čoveku kome voda prija i detoksicira ga, moram da kažem - dosta. A Dirty Three (je)su antidot.

 

Nedavno sam dobio neke snimke DT sa Caveom i zamislio se da li su Nicholasu Bad Seeds više uopšte i potrebni (na stranu njihovi (DT+Cave) marifetluci puštanja brkova i brada), muzika je ono što se računa, a ona je i mrgodna i istovremeno melanholična. A nakon toga, sa malim zakašnjenjem je stigao i ovaj album. Warren i ekipa su se sa svojih kontinenata skupili i napravili iracionalno jaku ploču, što i nije neko čudo. Umesto dužih komada, izabrali su skice, nešto što bi i Mogwai rado svirali (ako bi ih sponzori čepića za uši napustili) i zaista sam bio i malo zatečen. DT, kao što rekoh, jako volim, ali ipak nisam očekivao ovoliko snage i jačine u ovako kratkoj formi. Za jedno, neki bi rekli i ad hoc viđenje, ovo je jako dobro. Umesto razrađenih misli, ovo su samo nagoveštaji i trenuci koje čovek sam sebi nabacuje i promišlja u pauzama komunikacije sa drugima. I na neki način određuje sebe prema celom svetu, zato je sve još i dragocenije.

 

Ono što je posebno zanimljivo su "saradnje". Dok je legendarna Sally Timms (Mekons) svojim "ahhtanjem" u Feral jedan od instrumenata, Cat Power (koja je i koautor u "Great Waves") je obavila sjajan posao. Od možda cameo zamisli, postala je jedan od zaštitnih znakova ploče. Ipak za mene je numera Zither Player jedan od vrhunaca ploče. Warren Ellis se godinama kune u Lajka Felixa i sasvim otvoreno priča o tome kako se u trenucima (ne)inspiracije služi trikom da preslušava Lajkove ploče i "nalazi" iskorak (a tom prilikom Lajka pridružuje susednoj i prijateljskoj Mađarskoj, gde svi rado idemo na neke koncerte, pa čak i Ellisove - ah, nikada neće naučiti geografiju ti umetnici), pa je onda odabrao segment jedne kompozicije i potpisao našeg gospodina. Ova verzija je pomalo i keltski obojena i uz Cat moj favorit sa ploče, koju ipak preporučujem u celini. Ova ploča se iz malog pepela (cinder), može odjedared kao Cinder(ella) pretvoriti u raskošni vatromet. Sačekajte zato svoju ponoć.

 

ImageA ako su Dirty Three bili reka isprekidana i razuđena, Keith Fullerton Whitmanov muzički tok teče kao reka koja je dotakla deltu i čeka da se ulije u nešto više. Od laganog toka, sve se više približavajući ulivanju, muzika postaje sve dinamičnija, bučnija, kao da sama razmišlja u šta i gde će se rasuti, da bi na kraju sopstvenom mirnoćom dostigla neizbežnost. Kao ciklus života u pojedinim razmišljanjima. I zato je simbolično (i verovatno ne slučajno u velikoj shemi), a obzirom na položaj grada, da se izdanje zove Lisboa. Po gradu koji i jeste na ušću.

 

Ovo izdanje se vodi kao EP, i to i jeste i nije. Jedna je numera, ali sa 40 i kusur minuta (to su prvi uradili Bark Psychosis sa Scum, a slavu promeli The Orb sa Blue Room), ali iako je krajnje nebitan format, ovo je pravi orgazam za uši i dušu. Naravno, za one koji vole ovakvu muziku. Ostali će imati priliku da testiraju da li ih sve ovo asocira na nešto i budi u njima kojekakve slike, sećanja i slično. Ako ne, neki drugi put - ili nikada. Ne mari, ukusi su razni. Jedno je sigurno - ovaj album će tražiti ponovno i ponovno slušanje, što je kod ovakvih albuma najveći kompliment. Ipak, mnogo je boja kojim Fullertonovi talasi udaraju u obale. Da l' ste ikada gledali u more koje zapljuskuje? Ako vam je dosadno, što i u šta gledate - u more, talase ili sami sebe...

 

Sad, neko će pitati kakve vezi imaju Dirty Three sa klasičnim instrumetima, i KFW sa svojom primenjenom elektronikom? To pitanje će više reći o onome ko pita. Ja nemam odgovor, niti bih pokušao da ga ovde razjašnjavam. Lepota je deljiva i uvek u modi.

 

Autor: Mileta Okiljević


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement