Sonic Youth - Rather Ripped

Sonic Youth održavaju precizan dvogodišnji ritam izlaženja albuma. Nakon iznenađujuće dobrog albuma Murray Street i sledećeg Sonic Nurse, koji je u velikoj meri podsećao na prethodni, napokon je došlo do zaokreta u njihovom zvuku. Dve činjenice su odlučujuće - ovo je prvi album posle Washing Machine na kojem Jim O’Rourke nije prisutan na albumu ni kao član ni kao producent. Druga stvar je to da su Sonic Youth odlučili da ne snimaju album u svom studiju već u Sears Sound studiju gde su već ranije snimali albume Sister i Experimental, Jet Set, Trash & No Star.

Povratak na četvoročalnu postavu i odsustvo Jima O'Rourkea je izgleda dosta uticalo na zvuk Sonic Youtha. Uprkos raznim najavama koje su govorile da nas čeka album koji predstavlja povratak njihovim "atonalnim korenima" nismo dobili novi Confusion is Sex, pa čak ni Sister. U ovom izdanju Sonic Youth su pop više nego što su ikad bili. 12 pesama čini ovaj album, od kojih se sve, osim nekoliko izuzetaka, kreću u granici trajanja od 3 do 4 minuta. Nema dugačkih instrumentalnih pasaža, gitarskih vožnji, egzibicija, već je sve odmereno i pod kontrolom. Zapravo, dosta je uzbudljivo čuti Sonic Youth u ovakvom izdanju. Još jednom su uspeli da promene zvuk, zadržavajući nešto svoje i ostajući podjednako nepredvidljivi kao nikad ranije.

Izuzetak od pop formule su jedino pesme Do You Believe in Rapture, Or i Pink Stream, kojoj prethodi dugačak instrumentalni uvod. Ali tamo gde se i ne pridržavaju pop forme, njihova zvučna slika ostaje i dalje pitka. Nečemo čuti nikakve uznemirujuće zvuke, neočekivane prelaze, niti suviše agresije. Posebno prve dve navedene pesme nalikuju na spoken word, dok muzika tu služi kao nešto što stvara atmosferu. Možda se i može ostetiti ponešto od tragova najranijih njihovih radova u ovim bezformnim, zamalo zaista atonalnim kompozicijama, čak i kad čujete ponešto u pesmi Do You Believe in Rapture što bi moglo da podseća na usemplovane loopove sa albuma Bad Moon Rising, ali shvatićete da ipak zvuče suviše pitomo, a tek kad krene razrada pesme koja bi dobro stajala i Lou Reedu u njegovim sadašnjim godinama, shvatićete da od toga nema ništa. Ove tri pesme (koje sve peva Thurston Moore) čine, u stvari, lošiji deo albuma.

Sonic Youth najbolje zvuče na ovom albumu kada su više fokusirani na formu. Ako smo navikli da nas svaki novi album Sonic Youtha nečim iznenadi, u ovom slučaju iznenađenje predstavlja upravo to. Tokom poslednjih deset godina pojavilo se dosta bendova koji su pored toga što sviraju ortodoksni rok sadržavali u svom zvuku i vidljive Sonic Youth uticaje. Ovaj album bi mogao da vas podseti na neke od njih. Meni su prvi pali na pamet Slater-Kinney. Gitare su i dalje svirane u različitim štimovima, a tu su i distorzija, mikrofonija, brljavljenje po žicama, i razni čudni zvuci koji se obično mogu čuti na njihovim albumima, ali bez istog efekta. Ne bih rekao da je to zato što su samo utišane. Sa druge strane, sada imamo tipične pop gitarske solaže, neka prelepa, čista slaganja akorda koja nikad ne bi pala na pamet ni nekima kojima se cela karijera svodi na to. Sve u svemu, u tome Sonic Youth deluju dosta moćno i sigurno, kao da su ceo život posvetili tome.

Svaki album Sonic Youtha ima bar po jednu stvar Lee Ranaldoa, koja se obično ispostavlja kao potpuno genijalna, i već postoje određeni slušaoci kojima su one uvek favoriti. E, pa za sve fanove Leea dobra vest, njegova jedina pesma na ovom albumu Rats, može lako da bude najbolja pesma na albumu. Već na početku pesme čujemo zapanjujuću temu koja se ponavlja tokom pesme, koju bih stavio u klasu sa onim pasažom u staroj pesmi Bull in the Heather, jedna tema koja je užasno karakteristična i pamtljiva. Opet su bas i bubanj tu ključni. To bi bio kao neki funk na način Sonic Youth. Ostatak pesme je tipično melodičan sa Leeevskim melanholičnim vokalima.

Nećemo čuti od Kim Gordon posvete Mariah Carry, niti neke posebno agresivne feminističke teme, ni verovatno (jer još nisam razaznao reči) suviše provokativne tekstove, ali to ostaje još da se ispita. Nasuprot tome, upravo njene pesme pokazuju najviše naklonjenosti popu, i upravo spadaju u grupu najslušljivijih. Kroz ceo ploču preovladava vedar, poletan i optimističan ton, i to više nego na Murray Street gde je ovaj njihov kvalitet prvi put došao do izražaja. Osim toga, prisutan i je i neki letargičan ton kroz album, smirenost koja ne proizlazi iz rezignacije. Nije baš sve tako svetlo, u to nas više uveravaju Thurstonove stvari, ali tamo gde ponekad i izbije bes opet se razrešava u svetlijim tonovima.

Sve u svemu, ovo je jedan od boljih albuma Sonic Youtha, i kao takav dobar je za sve, i one koji prvi put slušaju ovaj bend, mada će im možda ipak nedostajati hitovi (to bi možda moglo da se kaže - savršen pop album bez hitova). Oni koji ih znaju od ranije će verovatno naći da je album vredan pažnje. Naravno, ne ako vam je Sonic Youth drag zbog jednog albuma koji ste slušali jednom u srednjoj školi.

Autor: Miloš Trifunović