R.E.M.

21. januar 2005.
Sajam, Hala 1, Beograd
Organizacija: Komuna

U svačijem životu postoji neki bend koji je veći i od života. U mom slučaju postoji 5-6 takvih. Naravno, jedan od njih je i sastav R.E.M. Pre šest godina (u julu 1999), samo 10 dana po završetku bombardovanja Srbije, R.E.M. su svirali u Budimpešti u sklopu Up turneje. Iz te perspektive mislio sam da je to jedina prilika u mom životu da vidim taj bend. Da stvar bude komplikovanija, period između skidanja zabrane izlaska građana Srbije iz zemlje, produžavanja mog pasoša i datuma koncerta bio je isuviše kratak da bih sve mogao da izvedem i tako sam ostao kod kuće, a samo su retki srećnici iz Beograda uspeli da prisustvuju koncertu. Nepravda je ispravljena tek ove godine.
I evo ih… Na 30 metara ispred mene, R.E.M. u punoj snazi i naponu snage. Turneja povodom albuma Around The Sun dovela ih je po prvi put i u neke istočno-evropske zemlje. Hala 1 beogradskog Sajma, čuvena crna rupa među koncertnim prostorima glavnog grada, bila je solidno popunjena (oko 10.000 ljudi) u odnosu na relativno visoku cenu karata (2000 dinara) a zvuk je bio i više nego dobar od onog šta čovek očekuje u tom prostoru.

Koncert otvaraju sa The Finest Worksong (Document; 1987) i dve numere sa The New Adventures In Hi-Fi. Repertoar benda varira od koncerta do koncerta. Petina stvari je promenljiva, ostalo su provereni hitovi. Prvih 5-6 stvari na Bg koncertu služe za opipavanje terena, upoznavanje njih sa nama, nas sa njima. Prekretnica je The Great Beyond koja razvaljuje većinu prisutnih. Ovaj večiti favorit uživo zvuči sjajno, emocije pršte na sve strane, a kontakt je uspostavljen. Odavno nisam prisustvovao koncertu gde su emocije bile toliko izražene. Svaka numera je i ujedno i mali soundtrack iz nečijeg životnog perioda. Svaka numera asocira bar nekog od nas na određene trenutke u našim životima koje smo ostavili iza sebe: fenomenalne žurke uz The One I Love, veliki raskidi uz Everybody Hurts ili možda maturske dane uz Loosing My Religion. Upravo ova poslednja numera i zatvara regularni deo koncerta u koje je stalo 18 numera naizmenično raspoređenih od onih melanholičnih sa novog albuma i iz prošlosti do pop gromada koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Tu negde između smo prisustvovali i ispunjavanju želje (Orange Crush za predsednika Tadića) i neizbežnom anti-bushovskom govoru Michaela Stipea koji je zaokružen sa dve angažovane numere sa poslednjeg albuma.

Bis koji je usledio ostaće zapamćen kao jedan od najemotivnijih biseva ikada. Šest numera i to ovim redom: What’s The Frequency Kenneth? (kao standardni rasturač mase), Electrolite (veliki favorit mnogih prisutnih), Nightswimming (koju smo dobili mi posle dužeg vremena neizvođenja), još jedna posveta, kultna Radio Free Europe za B92 ekipu, pa potpuno nova stvar I’m Gonna DJ, koja R.E.M. ponovo vraća u žešću fazu sa ploče Monster, te, za kraj, Man On The Moon za horsko pevanje. Nedostajala je samo jedna stvar pa da ostanemo zauvek u Hali 1: It’s The End Of The World. Da, taj redovni vrhunac na koncertima R.E.M. je ovoga puta izostao. Prava šteta jer bi ta numera bila fenomenalna tačka na to nezaboravno dvosatno druženje sa našim herojima.

R.E.M. su proveli dva prijatna dana u Beogradu. Time su udarili još jednu tačku na mapi sveta gde nisu bili, a mi smo uspeli da vidimo velike prijatelje koji su sve vreme bili tu negde oko nas.

Aleksandar Šomođi
Foto: B92