RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Kralj Čačka / Tobić Tobić idol mladih / 27 kauboja / ex-Misha / Strašni haremeski čuvari - Beograd, Dom omladine, 13. maj 2006.

 

ImageKoja je vaša definicija dobrog koncerta? Da li dobar koncert podrazumeva neizbežno profesionalan pristup, da koncert počne i da se završi na vreme, da se zna ko svira, da performeri zvuče uvežbano, da zvuk i ozvučenje budu na nivou? Da vas razočaram - ništa od svega navedenog niste mogli da nađete na koncertu o kojem je reč. Ili - želite nešto drugo (iako ovo gore navedeno ne može mnogo da škodi)? Volite krljanje, pijane muzičare koji skaču po bini, anarhičnu atmosferu u kojoj nije sigurno šta se zaista zbiva, čistu inspiraciju i neposrednost?

 

Veče je organizovano, "moderirano", da se tako izrazim, od strane Tobića Tobića idola mladih, zvezde lo-fi akustičnog "ne-možeš-me-klasifikovati-nikako" zvuka (i svestranog stvaralaca i u drugim oblastima kulture, za više o tome pogledati njegov blog: www.tobic-tobic.com) u kome se na ironičan način mešaju stari pop, rege, folk, i ko zna šta još, i koji čeka da njegov potencijal bude otkriven od širih narodnih masa. On je lično najavljivao svaki bend, i uopšte, igrao ulogu domaćina.

 

ImageDotični Tobić je trebalo da bude jedini performer (zašto uporno koristim reč "performer" biće jasno kasnije), ali je našao za shodno da pozove i neke druge izvođače da mu se pridruže, i tako se lineup koncerta dopunjavao iz časa u čas.

 

Poluprazan klub sa entuzijastičnom publikom željnom događaja i žedne za pivom koja je brzo zagrejala atmosferu (i koju su činili, uglavnom, prijatelji bendova) predstavlja još jedan poraz za domaću muzičku scenu. Naime, ako neko hoće da popuni svoj koncert publikom, ulaz se mora naplaćivati, a ovde je ulaz bio besplatan. Ako ne verujete u ovaj paradoks, setite se koncerata sa Aprilskih susreta, kada su mnogi dobri bendovi svirali u praznoj velikoj sali SKC-a. Karta koja se mora platiti uliva određenu ozbiljnost u događaj.

 

ImagePriliku da otvore koncert imali su Strašni haremski čuvari, off projekat Danila iz Elektrolaste (koja, opet, beše nekad off projekat Danila iz Manisenta) koja pokazuje jednu drugačiju stranu ovog autora, sklonu parodiji i domaćem pastirskom roku. U duhu toga je i bio njegov autfit (pogledati na slici). Dve gitare, akustična i električna, i vokal koji verno akcentuje sve narodnjačke momente, predstavlja neku vrstu kataloga, arsenala svih produkata miksovanja hard roka, roka, popa sa folkom tokom davnih dekada.

 

Sledeći je nastupio kantautor ex-Misha, iz matičnog benda Ivana & Misha. Za razliku od drugih, pomenuti je pokušao da ponudi ozbiljniji i introspektivniji pristup muzici, što možda nije bilo baš na mestu u večeri gde se većina bendova obilno oslanja na ekstravertan humor. Već na drugoj pesmi bio je prinuđen da pređe na tu stranu muzike u nezvaničnom hitu njegovog benda Čelik pomet, pesmi Mali robot.

 

Bend 27 kauboja je još jedan off projekat (zbilja je teško snaći se u složenim odnosima među svim ovim bendovima), i to Tice iz benda Manisent i Mentalnost, kao i Omče, poznatog po određenoj originalnoj vrsti fanzina koji je radio, a koji je bio posvećen fenomenu ženskih nogu. Ukratko, to je kao neki spoken word sa gitarom koji naginje bluzu, uz svesno izvrtanje opštih rokenrol mesta i klišea.

 

ImageNa kraju, vreme je bilo i da sam domaćin nastupi, što se čekalo možda i malo duže nego što je trebalo, mada se ipak mora istaći njegova nesebičnost time što je dopustio da se toliko bendova zaređa pre njega. Ređali su se njegovi nezvanični hitovi, kao pevač Tobić još jednom iskazuje svoj kvalitet i originalnost, melodije variraju od popa pa sve do eksperimentalnosti. Poetika je sasvim specifična, sastoji se od igri reči, prizivanja opštih predstava, uvek prisutne nadrealističke prizme (ne zaboravimo na Tobićeve brkove), izvesne nostalgije za nečim starim putem atmosfere koju stvara, ironično se poigravajući sa tim elementima. Šteta za sve to, jer je već tokom njegovog nastupa bilo očigledno da nešto nije u redu sa zvukom, gitara se polako gubila i bivala sve tiša, na kraju se čak i raštimovala, a izvođač je uzalud pozivao da mu neko pomogne u vezi toga.

 

I posle tako na silu prekinutog Tobićevog nastupa dolazi Kralj Čačka, koji prvobitno nije bio planiran za nastup, i koji je za ovaj koncert saznao tek kad je ovaj već počeo (!). Oklevao je, ali je ipak pristao da nastupi, sam sa akustičnom gitarom i minimalnom pratnjom udaraljki. Ovaj čovek ume da svira! To je prva stvar koja se uočava. Zaista, momenat odnosa veštine i kreativnosti je dobro podešen kod Kralja Čačka, te jedno sa drugim dobro sarađuju i ne sukobljavaju se kao što je često slučaj.

 

Reč je o još uvek malo poznatom čačanskom kantautoru, koji ide nekom linijom koja nije prisutna u domaćoj muzici, gradeći se na džarmuševskoj i Tom Waits estetici, nudeći jedno novo čitanje domaćeg folka (mada ovo ipak suviše intelektualistički zvuči s obzirom na njegov opušten i spontan pristup). Njegova muzika je mesto gde se može naći rokenrol način života življen u socijalnoj svakodnevici ekonomski opustošene i ispolitizovane šumadije. Jedan od njegovih talenata je i to da spakuje u prosečnu pesmu od tri minuta dovoljno priče za ceo jedan film, ispričane na slikovit način, tako da se radnja vrlo živo odvija pred nama. Više za kafanu nego za klub, više realan nego teatralan, Kralj Čačka se izražava putem tradicije, oličene u upotrebi zastarelih muzičkih žanrova, govoreći o našoj običnoj prljavoj realnosti.

 

ImageNi žica na gitari koja je pukla nije ga omela da izvede svoj koncert do kraja, još jednom demonstrirajući svoje tehničko umeće. Nezaboravan, simboličan i komičan detalj bilo ja bacanje praznih konzervi piva na pod (analogno bacanju pravih, staklenih čaša) tokom ultimativnog boemskog narodnjka "Noć za dan", čiji je tekst svakako rezultat rada jednog genija.

 

Hteo bih da napomenem još da smo tokom celog koncerta imali priliku da vidimo Ticu i još neke druge muzičare kako s vremena na vreme, spontano, prave neku vrstu performansa na bini u toku nastupa svih performera. Takođe, i uloga publike je bila veoma aktivna što je podsećalo na večeri slem poezije kada publika neposredno pokazuje svoje reakcije i gde postoji direktan kontakt između performera i publike. Glasni komentari, povici, prozivanja, interakcija, zauzimanje stejdža, na sve to je publika bila spremna.

 

I za kraj ovog dugačkog, ali ipak nedovoljno opširnog prikaza, da zaključim da je ovo svakako bio specifičan koncertni događaj, anarhičan, nepredvidiv, koncert na kome se granica između izvođača i publike briše, tehnički na granici raspadanja, ali da baš u svemu tome leži njegov šarm.

 

Autor: Miloš Trifunović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement