RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

The Comsat Angels - Reizdanja (RENASCENT, 2006)
Waiting For A Miracle (org. Polydor, 1980)
Sleep No More (Polydor, 1981)
Fiction (Polydor, 1982)

 

ImageKraj sedamdesetih i početak osamdesetih doneo je neverovatnu nesrazmeru, ako se poslaže broj vanserijsko kvalitetnih albuma i bendova za relativno kratak vremenski interval. Neki od šire prihvaćenih klasika (Joy Division, Talking Heads, Bunnymen, The Cure, itd.) postali su već opšta mesta u svakoj kolekciji i bilo čijem vokabularu, no čitav jedan svet krije se u manje poznatim naslovima i bendovima. Najrazličitija produkcija albuma ni najmanje nije bila površna, već je odisala snagom - retko viđanom nakon tog vremena. Jedna od "najbolje čuvanih tajni" je bez ikakve sumnje šefildski bend The Comsat Angels. Mnoge stvari su im išle na ruku, ugovor sa velikom etiketom (Polydor), neverovatno snažna i iskrena muzika, (ipak blagonaklona) podrška muzičkih novina, no - jednostavo ih nije htelo! Neke stvari se neće nikada razjasniti. Vremenom je bend postao jedno od polupoznatih imena (čak su izdavani i kod nas - čuveni Jugodisk), ali se kvalitet muzike od sjajnih albuma kretao do nerazumljivo loših, pa poluurađenih albuma, da bi se u punom sjaju vratili na samom kraju karijere, ali kao da niko više nije imao snage. Krajnje je ironično da The Comsat Angels upravo najveća priznanja dobijaju ovih dana kada su bendovi kao što su Interpol i Bloc Party otvoreno naveli prvi The Comsat Angels (u daljem tekstu CSA) Waiting For A Miracle (WFAM) kao jedan od uzora i inspiratora delovanja, Editors zvuče kao da im po kući CSA zvone ceo dan, a čak se i veliki Julian Cope pridružio akciji promovisanja svojih ispisnika, te je na svom sajtu recenzirao WFAM. To je sa njihove strane lepo i radosna je vest, i nadam se da će barem deo nove i mlade populacije obratiti pažnju na ovaj zlata vredan bend. Nije li med bolji od čemera, ili, što bi rekao omniprezentni Morrisey u jednoj od skladbi: "previše je kofeina u krvi, ipak treba dodati pravi začin životu". Ili tako nekako. Ako se tome doda i svojevremeno obrada Martina L. Gorea (Depeche Mode) na Counterfeit EP (Gone), i činjenica da je čuveni The Edge upravo "prisvojio" stil sviranja gitare koje je "uočio" od Stephena Fellowsa (gitariste i pevaca CSA) i da su neke od pesama U2 bili prava krađa (Bullet The Blue Sky je "prepisana" Dark Parade sa Sleep No More), lako je uočiti da su CSA veoma cenjeni unutar "branše". Nadam se da je već sada dosta ljudi zainteresovano uz sva ova ne slučajno navedena imena (reference su ponekada presudne) da čuje kako su to Comsati zvučali i dođu do sopstevnog zaključka.

 

Ali, CSA čovek mora određivati u odnosu na faze delovanja. Postoji tzv. klub prva tri albuma (kojem i ja pripadam) i koji uključuje prva tri Polydor izdanja, koja su, najblaže rečeno, briljantna i svaka na svoj način brutalna duhovna borba. Nakon tog perioda, bend je psihički i finansijski klonuo, loše menadžerski vođen, te je potpisivanjem ugovora sa Jive sebi namenio i zvučno i vizuelno ulogu kopije A Flock Of Seagulls, pa iako su pesme bile sjajne (dijamanti u blatu, što bi rekao jedan moj prijatelj blizak bendu), diktat muzičke industrije je bio neumoljiv. Ako su prva tri vanvremenski sjajna, sledeća dva (Land i 7 Day Weekend) konkurišu za verovatno najgore albume 80-ih. Nakon toga, bend je pokušavao, sa manjim ili većim uspehom, ali kada se očekivala neka rutinirana egzistencija uz manje zapažene, ali sjajne albume, izgleda da je svima svega postalo dosta. Stephen Fellows je postao menadžer banda Gomez, postojale su neke frakcije, dok je deo benda čak učestvovao u radu allgirl atrakcije Sugarbabes. Ipak, uspehom ovog reizdanja i sjajnim recenzijama, zaiskrila je mogućnost da se CSA ponovo vrate, zajedno ili sa nekim solo projektima. Gostovanje Stephena Fellowsa na BBC 6 kod cuvenog "2-4-6-8 Motorway" Toma Robinsona donelo je i konkretnu najavu nečega!? Da l' se nazire nastavak? I na koji način, ko to zna? Vreme ce pokazati.

 

ImageWaiting For A Miracle je prvi album CSA i sećam se da ga je čuveni Pera Luković recenzirao u svojoj ultra maloj kolumni u Politici Ekspres, i nazvao ga nečim što bi malo izmenjeno moglo da znači da je psihodelični brat debi albuma Teardrop Expolodes. Tako je i zvučao. Isprekidane, ritmične pesme uz CSA najpoznatiju pesmu Independence Day napravile su pravu pometnju u krugovima sladokusaca. Škrto korišćenje klavijatura, po principu "more is less" napravilo je perfektan preliv preko nervoznih i istresenih pesama. Kao što sam rekao, upravo je ovaj album sa velike vremenske distance uticao na mnoge, čak i nekim drugim elementima. Naime, omot prikazuje ulazak iz Roterama u Šefild, i jedna od scena iz spota Arctic Monkeys (isto bend iz Sheffielda) direktan je hommage CSA (hmm, kad smo već kod trivijalnosti - jedna od gitara Stephena Fellowsa je završila u redovima Pulpa, tj. dok je Raichard Hawley radio sa njima). WFAM je najžešći, najurgentniji i skoro transcedentan u svom divljem stanju. Poslušajte samo kako su Bloc Party iskoristili bubnjeve sa WFAM u svom legatu. Mnogi najviše vole ovaj album, ali meni je svakako najdraži Sleep No More (SNM) - za koji bih se krajnje pompezno usudio da kažem da bih ga uključio u bilo koju top 10 listu, desert islands disc ili kako već to mnogi na svoj način zovu. Ne libim se da kažem da sam ovim albumom podigao na viši nivo uzburkanost svojih očekivanja, kada pokušavam da raspoznam nešto što meni pripada u nečemu oveć ovaploćenom, ma u kom obliku se pojavilo.

 

SNM je ploča koja rame uz rame korača uz Closer Joy Divisiona i neki su skloni mišljenju da su upravo zbog popularnosti JD, CSA direktno ispaštali. Kako god bilo, SNM od početka do kraja balansira između melanholije uz strelicu ka depresiji i gloomy-doomy aspekta i na ličnom i na globalnom planu. Krajnje lične dileme (Gone, Our Secret) kombinuju se sa napadima na Bushovu američku politiku (Goat Of The West i Dark Parade), produkcija je krajnje ogoljenja, puno je praznog prostora koji samo upotpunjuje nemir i nelagodu koju ovaj album stvara. Posebna priča su bubnjevi snimljeni u jednom napuštenom liftu, i zaista ne znam gde sam još čuo ovakav zvuk. Sve u svemu - kompletno remek-delo. U kasnijim intervjuima Stephen Fellows je naglašavao da ih je ova ploča vodila tamo gde su JD i Sound išli (a znamo kako su završili i Ian Curtis i Adrian Borland) i da ih je nešto od te ploče vuklo na "svetlu stranu ulice". Zato poslednji stihovi albuma (ne računajući bonuse) - "we will never, we will never give it up" zvuče kao spontana reakcija na sav miserabilism, što se videlo i na sledećem albumu Fiction. Uvek je poslednja numera na CSA albumu najavljivala u tragovima šta će se dešavati na sledećem.

 

ImageFiction je najmekši od sva tri albuma, što naravno ne utiče na kvalitet albuma. Kao što nije bilo moguće snimati WFAM2, nije bilo potrebe ni raditi SNM 2. Umesto igranja po ivici, mekša melanholija igra glavnu ulogu na ovoj ploči. Već prva numera After The Rain naglašava sad već usvojenu borbu "manifestom" da posle kiše uvek dolazi sunce, ali time stvar nije rešena. Time se tek nagalašava početak i snalaženje u "novim" uslovima. Nije li izlazak iz depresije gori i od nje same? Kuda i kako dalje? Klavijature su naglašenije, bubnjevi malo povučeni i potmuliji, ali gitare i dalje umeju da režu i seku. Glas Stephena Fellowsa deluje pomalo umorno (ne u lošem smislu, već kao posledica dramatike unutar pesama) i slike koje se nižu su istovremeno i tople i potresne. Album zatvara What Else!? koja kao da se pita zaista šta dalje. Sa svojom do tada najpop strukturom, videlo se da se bend kreće ka širem auditorijumu, ali zaista niko nije mogao da pretpostavi takav pad.

 

No, nebitno. Ovo reizdanje u limitiranom broju primeraka, obogaćeno bonusima, novim dizajnom omota, slikama, beleškama i fotosima, zaslužuje mesto u svakoj kolekciji. Ako postoje neki znaci, to je da se pojavom Interpola, Bloc Party i intenzivnim iracionalno ujednačenim pritiskom jezgra fanova na pojedinim mejling listama, ovi albumi pojavljuju u sjajno tempiranom trenutku. Maltene iznuđeni(m). No, znajući kako se sve dešavalo, iskreno ne očekujem neku veću prisutnost CSA u nekim novim domovima, ali me istovremeno teši da će ipak nekako naći mesto do onih kojima je zaista potreba da upotpune svoje znanje i ulepšaju svoj život. Onda će oni prezueti na sebe ulogu da šire reč i zvuk. Da je bilo koja ploča CSA potpisana sa imenom U2 (hmm, jedan od kasnijih CSA albuma My Mind's Eye je zaslužio milionsku prodaju, ali...), bend bi bio već u kojekakvim enciklopedijama. Uvek se setim jednog od mojih najbendova Curve i besramne krađe grupe Garbage! Dok su Curve zbog novca (tj. nedostatka istog) i manjih tiraža, nekoliko puta stajali i započinjali ponovo, Garbage su samo otvarali nove dijamantske, briljantske kreditne kartice. Svet zaista nije pravedan, ali ko zna zašto je to dobro.

 

Autor: Mileta Okiljević, maj 2006.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement