Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (6)

 

Rukopis: 8. jun 2006.
ImageImam privilegiju da čitam knjige Srđana V. Tešina još dok su u fazi nastajanja. Rukopise dobijam svakodnevno kada počne da vredno radi na knjizi. To je dvostruko uživanje. Pre svega uživanje u njegovim pričama, a onda i razmenjivanje prijateljskih, ali oštrih, čitalačkih sugestija, koje pisac uglavnom prihvata. Razume se da su prilikom nastajanja mojih mnogo skromnijih proznih pokušaja uzvraćeni saveti ovog iskusnog književnika zaista dragoceni. Književni časopisi sa pravim urednicima bili su nekada od velike pomoći piscu koji, poput mene, pravi prve prozne pokušaje. Dobre sugestije pomogle su mnogim piscima da izoštre svoju poetiku. Danas takvih časopisa i urednika ima malo. Zbog toga i ima puno promašaja. Članci i knjige objavljuju se bez bilo kakvog odjeka. Još kad nema kritike - eto literarne papazjanije. Novi Srđanov rukopis "Kuvarove kletve i druge gadosti" potpuno je drugačiji od svih njegovih dosadašnjih knjiga. U prvom tenutku sam mu rekao da je to spoj Almodovara i Tarantina. Opasna proza koja prodire do srži zla u čoveku. Moći ćete da se uverite u to u julskom izdanju "Plejboja" u kom će biti objavljena Srđanova priča, inače prvo poglavlje novog romana, koji će vam otkriti kakvim opasim jezikom pisac pripoveda ovog puta. Prvih nekoliko glava otkriva i da će ovo verovatno biti njegova najobimnija knjiga. Nije sigurno džabe za njen nacrt dobio prestižnu Pekićevu stipendiju. Ono što mi se najviše dopada u ovoj prozi su paradoksi. Oštroumne epizode, ispričane tek usput, brzo i okretno, koje tematski fanstastično nadopunjuju glavnu priču. Ovog puta to je dvosmislena priča o doktoru Ljotiću, čiji ću odlomak ovde navesti, zloupotrebljavajući pomalo Srđanovo poverenje u moje čitanje rukopise koje uvek podrazumeva tajnovitost i razgovor "u četiri oka". "Ljubiša Jotić bio je gazda garsonjere i cele zgrade u kojoj je Pavle živeo. Njegovog su dedu streljali partizani u oktobru 1944. godine zbog toga što je lečio švapske kurve od polnih bolesti. Iako pravi razlog nikada nije otkriven, oslobodici su doktora Vojislava Ljotića najverovatnije streljali zbog toga što je podrivao borbu protiv fašističkog okupatora, jer, umesto da je dozvolio da kurve prenesu zarazu oficirima Gestapoa i Vermarhta, on ih je lečio od veneričnih bolesti, što je za partizane bio dovoljan razlog da ga osude i ubiju kao saradnika okupatora. Drugi razlog zbog kog je postradao nesrećni doktor, moglo je da bude i njegovo kvisliško prezime Ljotić."

 

ImageDizni i Andrić: 22. jun 2006.
Čitam najnoviju knjigu eseja Radoslava Petkovića "O Mikelanđelu govoreći". Oštroumni zaključci smešteni između citata pesme T. S. Eliota koja kaže da žene po sobi klize gore, dole, o Mikelanđelu govore. Mnogo zanimljivih mesta. Najviše mi se dopadaju delovi u kojima je glavni lik slavni Volt Dizni. Jedan od najčuvenijih proučavalaca Šekspirovih dela Jan Kot, rekao je da mi danas čitamo Šekspira kroz iskustvo čitanja T. S. Eliota. To je, veli Petković, opasna i metodološki gotovo neispravna tvrdnja. Ispada da na jedno delo ne utiču samo dela koja su stvorena pre njega, nego i ona koja će biti napisana kasnije. Međutim, da li smo u stanju da čitamo Šekspira potpuno zaboravvivši na Eliota? "Onaj ko je sa dvadesetak godina gledao "Odiseju u svemiru" može li izbeći da se slušajući "Na lepom plavom Dunavu" ne seti svemirskog broda koji se približava svemirskoj stanici? Jedan engleski teoretičar filma se žalio da mu je Dizni zauvek upropastio slušanje Stravinskog. Posle jednog Diznijevog crtanog filma nikada više nije mogao čuti Stravinskog a da mu se pred očima ne pojave neki slonovi koji veselo igraju", piše Radoslav Petković. Takođe zanimljivo i provokativno pitanje jeste ono koje se tiče (uvek za raspravu zanimljivog) Andrića. Naime, Radoslav Petković u knjizi "O Mikelanđelu govoreći" ne dovodi u pitanje vrednosti Andrićevog dela "Na Drini ćurpija". Međutim, poteže jedan stari litaerarni problem koji govori o neslaganju fikcije (koja hrani književnost) i istoriografije. Dakle, Ivo Andrić svog junaka Mehmed pašu Sokolovića prikazuje kao žrtvu "danka u krvi". Piše da je Sokolović silom odveden kao mnoga hrišćanska deca koja će postati muslimani i službenici Otomanskog carstva. "Sa literarnog stanovišta, ovo je izvrsna priča", beleži u svojoj knjizi Radoslav Petković. "Ali sa istoriografskog, potpuno je netačna i predstavlja dobar primer za pouku kako istoriju ne treba učiti iz romana, čak i kada su ih pisali dobri poznavaoci istorije." Podupirući svoju tezu knjigom čuvenog istoričara Radoslava M. Grujića koji je 1921. godine štampao kod Gece Kona delo "Pravoslavna srpksa Crkva", Petković nam u eseju napominje da Mehmed paša Sokolović nikada nije doživeo ovo bolno iskustvo, jer iz svog sela nije odven kao mali dečak, nego znatno kasnije. "On je u islam prešao kao mladić i to pošto je jedno vreme boravio kao iskušenik u manastiru Morača." Ovaj podatak svakako je morao ili bar mogao biti poznat Ivi Andriću. Ali, ne leži li upravo u tom doziđivanju i dopisivanju surovog života lepota literature koja, za razliku od krute istorije, ima krila i ume da rađa nove živote?

 

Budva: 4. jul 2006.
Image Iako sigurno ima onih koji ne mogu da se načude što na more nosim knjige, evo, ipak, nekoliko reši o tim izdanjima koja su našla mesta u mojoj putnoj torbi. Tokom godine neke knjige ne stignem da pročitam do kraja. Odlažem ih na kraj stola i tu čekaju more, plažu i sunce. Mir i uživanje. Iako sam već nekoliko puta počinjao da čitam odličnu knjigu Ivana Ivanjija "Titov prevodilac", pa čak i intervjuisao gospodina Ivanjija, tek ovih dana, mažući se kremom za sunčanje, čitam memoare Titovog prevodioca za nemački jezik i to sa velikim uživanjem. Ivanji, pisac i prevodilac, diplomata, erudita, pedagog, piše odličnu knjigu koja se ne tiče samo Tita, već i nemačke književnosti, nemačkih političara, zgoda i nezgoda, pametnih anegdota iz kojih se mnogo toga može naučiti. Pošto noću ne mogu da spavam, sasvim ispečen i crven, tek da se ne bih uzalud prevrtao i gubio vreme, čitam izdanje hrvatskog "Dirijea". Radi se o putopisu profesora Iva Banca "Acta Turcarum". Zanimljivim zapisima sa putovanja po Turskoj čiju nam istoriju profesor Banac ovde nenametljivo daje na uvid. Ivo Banac je redovni profesor istorije na Jelu. Od 1994. do 1999. bio je profesor na Srednjoevropskom sveučilištu u Budimpešti, gde je upravljao Institutom za jugoistočnu Evropu. Magistrirao je i doktorirao na Univerzitetu Stanford. Autor je i urednik više knjiga, članaka i komentara, među kojima se ističu monografija "Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: Porijeklo, povijest, politika" i "Sa Staljinom protiv Tita: Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom komunističkom pokretu". Predsednik je hrvatske Liberalne stranke i nezavisni član Hrvatskog sabora. Zanimljiv i svestarno darovit čovek uz čija je lutanja uzbudljivo provesti poneku vruću budvansku noć. U predgovru knjige "Acta Turcarum" stoji da je zbirka nastala iz slučajnih zapisa s putovanja po Turskoj. "U mojoj su obitelji još živa sjećanja na naše veze s ovom velikom zemljom, s kojom su moji Dubrovčani i Cavtačani predano uspostavljali kontakte još do početka dvadesetog stoljeća", piše profesor Banac. "Moj pradjed Niko Kuničić, kao i njegova sestra Jele, majka dunda Mise Vacchettija, sredinom devetnaestog stoljeća proveli su čitav niz godina 'u Carigradu na Galati', gdje su radili u trgovačkoj obitelji svoje tetke Boze Brautović. Kad gledam na mesingani divit s esnafskim znakom što su ga oni prije više od sto i trideset godina donijeli s Galata-saraya u Gruž, mislim u prvom redu na tog čovjeka, strogog staračkog lica s izblijedjele starinske fotografije, koji je kao mladić šetao Perom i vodio poslove na turskom i grčkom."

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement