Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Prozna halucinacija

 

Borivoje Adašević: "Iz trećeg kraljevstva", Narodna knjiga, Beograd, 2006.

 

ImagePanorama najmlađe srpske proze "Pseći vek" koju je priredio Saša Ilić mesto je preloma nove srpske književnosti. Što više knjiga objavljuju pisci promovisani u "Psećem veku", sve je jasnije da je Ilićev (ne)antologičarski potez bio sjajan. Srđan V. Tešin, Mahajlo Spasojević, Uglješa Šajtinac (čiju knjigu očekujemo), Nenad Jovanović i Saša Ilić danas predstavljaju generaciju koja pokreće lokomotivu domaćeg pripovedačkog voza. Šesti autor u tom izboru je Borivoje Adašević (1974), čija se nova zbirka pripovedaka "Iz trećeg kraljevstva", najavljuje upravo kroz prizmu njegove pripovetke objavljene u pomenutom zborniku.

 

U toj reklami stoji da je Adaševića priča "Spas" u panorami "Pseći vek" bila najbolja. O tome bi se, naravno, moglo raspravljati. Bilo kako bilo, stoji da je ova pripovetka, uz još nekoliko storija koje je ovaj pisac objavio u književnim časopisima, najavila autora koji se ozbiljno i vredno bavi prozom. Njegova prva zbirka priča "Ekvilibrista", koju je objavila Matica srpska, potvrdila je ovakvu premijeru. Jedina (uvek diskutabilna) mana koja se mogla pripisati toj knjizi bilo je tematsko šarenilo njenog sadržaja. Dobre raznolike priče koje ponekad znaju da opterete ukoliko su prostorno i vremenski sasvim udaljene.

 

Najnovija zbirka pripovedaka Borivoja Adaševića "Iz trećeg kraljevstva" takođe je neuhvatljiv skup pripovedaka koji pisac ovog puta ipak uspeva da učini jedinstvenim i to tako što na početku citira "Carinsku deklaraciju" Bore Ćosića. "Jer čovek u stvari o sebi nema ništa da kaže, nego da se u jednu halucinaciju utopi koja je, čini mi se, bila njegov život. A koja s tim životom nema ništa zajedničko, nego on u nekoj svojoj nadi da mu je život bio ispunjen, misli da ima." U te reči staje okvir između čijih granica bi se mogle smestiti sve Adaševićeve priče koja tematizuju opet široku temu: sudbine ljudi na prostorima srednje Evrope u dvadesetom veku. Pričama je zajednička i pripovedačeva pozicija u storiji. Shodno Ćosićevom citatu, pripovedač započinje priču ali je glavni junak – uvek neko drugi - redovno preuzima, pretvarajući taj lirski obojen život u pravcatu proznu halucinaciju.

 

Ono na šta treba skrenuti pažnju svakako je jezik kojim pripoveda Borivoje Adašević. Taj je jezik blizak lirici, razigran, poput lavine reči koja vas nosi do samog epiloga. Iako bi ponekad poželeli tvrđi zaplet, raduje Adaševićeva spremnost da se ponekad sasvim angažovano uhvati u koštac sa akutulenim i gadnim problemima koje drugi pisci najčešće zaobilaze. Kada učini tako hrabar potez, pisac uspeva da izbegne banalnost upravo svojim kišovskim prilazom temi. Banalnost svakidašnjice slama svojim lirskim pristupom koji sirovost svakodnevnice pretvara u halucinaciju koja će vas opet uputiti na svakodnevnicu tek kada halucinacija prođe.

 

Autor: Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement