RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Manisent i mentalnost / Downer / Dažd / Dž Dž - Blue Moon, Beograd, 31. maj 2006.

 

ImageZnate, najbolje mesto za prašenje rok muzike su klubovi u podrumu gde se bendovi i publika mogu suočiti oči u oči. Tamo gde je fizički najmučnije usled zagušljivosti, pregrejanosti, buke, gde je sve na ivici tehničkog kolapsa, tu se stvara rokenrol. Bez skupe opreme, ogoljeno i neposredno. Ako neki bend uspeva da zvuči dobro i u takvim uslovima, znači da je na dobrom putu.

 

Prvi su izašli pred publiku Dž Dž, o kojima smo već pisali na ovim stranama. Ništa suštinski drugačije od prethodnog nastupa na istom mestu, Dž Dž su nam opet ponudili pank odsviran na akustičnim gitarama i violini, samo ovaj put bez bubnjara i u manje-više unplugged verziji.

 

Drugi su bili Dažd, hard core bend, čije je podžanrovsko određivanje nezahvalno za nekog ko ne zna sve podžanrovske podele istog, trio čije pesme po brzini, agresiji i izraženoj agoniji stvaraju klaustrofobičan utisak. Više ekspresija nego stav, Dažd su potopili prostor u more distorzije, odjekujućih činela, brzih i nepravilnih melodija. Posle pola sata sviranja, opšti utisak je povoljan, čak i za nekog kome taj žanr inače deluje strano.

 

Sledeći su bili Downer, čije ime podseća na staru pesmu sastava Nirvana, što verovatno nije slučajnost, jer se pričalo pred koncert da bend inače svira grandž. Grandž 12 godina posle Cobaina, šta tu ima još da se kaže? Ali tu je muzika koja će demantovati sve sumnje. Naime, sličnosti i nisu tako velike, a uticaji su ipak malo širi. Inače, dva člana benda su iz južne Amerike, tako da se i kontakt sa publikom odvijao na engleskom jeziku, opšterazumljivom za sve. Ovaj mladalački bend ispoljava sve znake istinskog prženja na sopstvenu muziku, ispoljavajući to pokretima tokom izvođenja muzike, improvizovanog nosiea na završecima pesama, dok je sveopšti utisak bio daleko od toga da gledamo prosečan domaći bend. A upravo je uranjanje bez ostatka u sopstveni trip ono što fali većini domaćih bendova zbog čega zvuče neuverljivo.

 

Kao da nismo imali dovoljno buke do sada, oko dva sata posle početka koncerta izlazi i četvrti bend. Negde između metala i hard corea, ovaj bend je možda najviše patio od nedostatka inovacije. To je kompenzovano intenzivnošću nastupa, ali, avaj, Blue Moon je već ozbiljno počeo da se prazni, tako da je malo ljudi uspelo to i da vidi.

 

Iako headlineri, Manisent i mentalnost su imali nezahvalnu ulogu da nastupe na samom kraju, nešto posle dva sata ujutru, u još praznijem klubu, tako da se postavljalo pitanje smisla nastupa pred desetak entuzijasta. Zato su se nekoliko puta povlačili posle nekoliko pesama ali su ih povici publike opet i opet vraćali. Nije lako održati koncentraciju publici posle više od dva sata konstatne buke, ali Manisenti su svoju viziju garažnog panka isporučili u pravom rokenrol maniru, spontano, sa briga-me-što-ponekad-pogrešim stavom, snažno i intenzivno. Doduše, Tica kao pevač i gitarista je dosta izneo ovaj koncert i ulio (čak i ako to možda nije hteo) dosta pozitivnog duha u ovaj nastup, zato što je nastupao kao da je pred 1000 ljudi. Sa takvom harizmom, i uzimajući u obzir da nema mnogo bendova mlađe generacije da odmeni starije bendove iz ove garažne škole, Manisenti se mogu nadati zauzimanju svog pravog mesta na domaćoj sceni. Naravno, kao i uvek, ostaje problem to što je malo ko spreman da zaista pomogne mlađim bendovima, ali to je druga priča.

 

Ovo beše jedan dobrotvoran koncert čiji je ceo prihod bio namenjen skupljanju priloga za kupovinu daljinskog upravljača za klima uređaj. Zvuči bizarno? Pa, taj isti klima uređaj se nalazi u studiju za vežbanje koji koriste bendovi koji su svirali to veče. U interesu svih, pokušali su zajedničkim snagama da skupe dovoljno novca. Inače, koncert je u poslednji čas premešten iz jednog prostora u drugi, tako da se to odrazilo i na broj prisutnih kojih bi inače bilo više. Na kraju, saznajemo da bendovi ipak nisu uspeli da sakupe dovoljno novca za daljinski uređaj. Eto, samo da znate koliko se malo zarađuje od koncerata.

 

Autor: Miloš Trifunović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement