RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Buzzcocks - Dom omladine, Beograd, 3. jun 2006.

 

ImageHmm, neće li biti baš blažen onaj dan kada su nas Buzzcocks vizitirali da bi se i mi i oni poigrali. Već smo postali umorni od špacirunga po bližem inostranstvu, ne bi li ispunili rupe u svojim snovima, a finansije nam ionako nikada nisu bile nešto jača strana. Barem ne u tolikoj meri da možemo sebi da priuštimo redom sve što nas interesuje. Čak i na domaćem terenu.

 

Neposredno pred dolazak Buzzcocksa čitao sam u jednom našem časopisu kako jedna tableta antidepresiva čini ljudima mnogo boljeg nego tona čokolade. I to je, navodno, ustanovio čuveni institut "Black Dog" (?!) negde u Britaniji. Da čovek ne poveruje. A moje koleginice koje rade u psihijatriji to gutaju kao što neki gutaju nešto drugo... pa i liči na to - čista pornografija! ("Šta želis da kažes? Da nije istina?" - "Naravno da jeste, samo ti cepaj onda to... em je jeftinije, em ne šteti zubima... počni i detetu da daješ, a i mršavi se od njih.") Kao kada bi čuveni ekspertski tim Elf 17 izašao u javnost sa rezultatima instituta "Krava Šarulja" da prirodno mleko i nije zdravo, nego da treba konzumirati smesu brlje i radioaktivnog mleka u prahu koju su razmenom dobili od svojih ukrajinsko-EC kamarada. No, u genetski kodiranim i uvezenim izlučevinama sve je moguće. Svašta. Iz tog razloga sam bio neopisivo srećan kada sam sve kafiće i kafane pred koncert Buzzcocksa unaokolo Doma omladine video ispunjene. Punkeri svih generacija, sa posebnim osvrtom na one prvoborce. Klince koji raspoznaju šta je sve to, klinci koji naslućuju i gomila drugih pozitivnih ljudi. Što bi rekao jedan od prvoboraca - nežni ljudi različitih strana. Sjajna atmosfera i još uvek puna nade. Još uvek ima ljudi koji jedu čokoladu i piju mleko i ne nasedaju na turbo-folk zamenu i "urbani" molerajski recept eksperata koji su i sami sebe (pre)reklamirali da će se uhvatiti u Kolo (vidi pod nova izdanja, negde van ovog web prostora) - i mada ni to nije bila istina, više je nego indikativno. Da ne pričam o uvoznim prevarama i kojekakvim arkadijskim legendama koje bi sravnile sve na stadijumima i stadionima, a čiji se promoteri verovatno raspoznaju po čipu i broju utisnutim u/na koži.

 

Šta reći o Buzcocksima? Neki ih tumače kao bend sa ljubavnom tematikom, neki u njima nalaze najjednostavnije i samim tim nejefektnije filozofske primisli (jedan fan je nazvao liriku "why can't I touch it" ravnu antičkim dostignućima, pa i nije promašio), ali ih svi vole. Pa čak i polufabrikati koji isijavaju glupost kao što su Green Day i još kojekakvi, no nebitno - time samo usmeravaju svoje fanove da se okrenu pravim stvarima, sumnjam da će iko ko je čuo Buzcockse postati tolerantniji prema američkim idiotima, tupoglavim numerisanim blinkovima ili sličnim koještarijama. Što bi rekla jedna moja ex-prijateljica, tim izjavama su sami sebe pohitili na garbidž. Jednim udarcem, mnogo muha - tamo gde im je mesto.

 

Naravno, u vreme kada je koncert već trebalo da počne, u sali je bilo tek nekoliko tuceta ljudi, ali taman da uhvate predrupu Broken Strings. Koliko sam čuo, osvojili su Zaječarsku gitarijadu, podatak koji obično mnogo govori i odvraća, ali ovi momci su, priznajem, osvežili veče i skratili obično mučnu pauzu od najavljenog vremena do "istinskog" početka. Ono što treba naglasiti je zvuk koji je bio odličan (za razliku od Buzzcocksa) i koji je post festum ipak amnestirao ozvucenje DO. Broken Strings su šarali po materijalu i, naravno, pažnju su mi odvukle dve obrade: Fit (Mačka) i Depeche Mode (Enjoy The Silence), koja je verovatno urađena pod uticajem Limp Bizkit remiksa, više nego sa originalom u glavi i još me više ubacilo u trip down the memory lane, s obzirom na to da sećanje na neverovatan DM martovski koncert u susednoj Mađarskoj ne kopni. Opet, nakon toliko godina za samo 9-10 meseci The Cure, DM i sada Buzzcocks. Negde bi to bilo normalno, ali zašto ne iskoristiti činjenicu da ovde apsolutno ništa nije normalno i od toga napraviti pravi hepening.

 

Napokon, stvari od kojih se pletu snovi. Buzcocks bukvalno istrčavaju na binu i odmah kreću. Flat Pack Philosphy kreće i to je takav udar da ne znam čemu da verujem - srcu ili očima. Od prvog trenutka je jasno da Diggle uzima ulogu ceremonijal majstora. Obučen u odelo i habitus koji prizivaju Petea Townsenda, komanduje čitavim dešavanjem - smeši se publici, određuje tajming (zna li neko na bini iz benda nešto posle four), na momenat i ispljune nešto od i iz sebe, a naravno ponekad i preuzme glavni vokal (kao u Harmony In My Head). Shelley je povučen, ali je i dalje eyecatcher. Peva, svira gitaru i isijava u nas neverovatnu energiju. Zvuk je užasan, gitare se ne razaznaju i neverovatne melodije se ne raspoznaju, no bez ikakvog problema svi sve pevaju. Novosadska ekipa je na ogradi, kiti se zvucima koji seku sa bine i to više liči na neku tekmu na kojoj navijači bodre i guraju svoj tim. Ovde je to obostrano - bend tankuje svoje sledbenike, a ovi im vraćaju energiju obogaćenu srećom kakvu samo originalna čokolada (ona sa početka teksta) oslobađa. Perpetuum mobile. Kao što rekoh, zvuk je loš (sem bubnjeva koji zvuče kako treba - kao kanta) i prijatelji iz Britanije su mi kasnije rekli da je to bio isti slučaj i sa skorašnjim britanskim datumima. Od polovine koncerta smenjuju se hitovi, svi pevaju i dalje. Why Can't I Touch It je fabulozan, rascepljen i isprekidan i maltene jedini predah u soničnoj celini. Nema predaha niti predaje dosadi, i već - kraj. Nakon milion pesama. Naravno bis. Boredom sa Spiral Scratch i šta ja znam šta više. Buzzcocks sviraju kao da im je to poslednje u životu. Nisam još video bend koji se tako smeje i uživa u svemu. Još jednom se pokazalo da se bendovi ovde uvek oduševe entuzijazmom publike. Verovatno je nekima i preseo taj izliv sreće i dezinhibiranosti, kao što su verovatno tehničari benda, koji su sa kiselim smeškom gledali razlupani inventar benda. Demoliranje gitara nije izgledalo nimalo patetično.

 

Odlazeći kući shvatili smo da je u isto vreme malo južnije organizovana druga proslava koja nije više spajala. Boredom, Boredom... No nema veze. Ipak smo se mi osetili više delom sveta, nego bilo ko te večeri... I za kraj, valjda će neko ukapirati da ovakva muzika uvek ima publiku i da će nas ipak lišiti bespotrebnog davanja para susedima i nesusedima. Ako su The Cure mogli prošle godine da sviraju u Segedinu, na bazenu kakav ima veći broj naših gradova, koncert Buzzcocksa je dokazao da organizatori mogu mnogo toga lepog da nam ponude, korektno to organizuju i da nam bez ikakvog problema naplate nostalgiju. Ako smo mi već spremni da za to damo novac, neka to iskoriste. Očito je da veći deo populusa pristaje na takvu pogodbu.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement