RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Virvel - Sa Dna (Rapanelli, 2006)

 

ImageUvaženi prijatelji, naklonjeni dragocenim stvarima, čudno-smešno je bilo moje upoznavanje i bavljenje Virvelom. Zbog imena sam ih dugo mešao sa lokalnom hard'n'heavy atrakcijom grada kojem sam statistički pridodat i bio sam neobično začuđen lepim pričama ljudi čije mišljene držim za ozbiljno. No, napokon - onomad mi je jedna od beogradskih televizija ponudila i ton i sliku i uvideo sam svoju zabludu, i evo me kako neometen pokušavam da spustim iz glave na monitor reči o onima o kojima moram da govorim, ne bi li ih mnogi slušali i ćutali. Reči koje bi na najbezbolniji način mogle da prenesu i nekoga ponesu u dinamično/dinamičku poetiku koju nam Virvel iznose kao predlog za moguće talasanje na spisku domaćih favorita (za njih same, muziciranje je verovatno potreba). Da sve bude kako i jeste istina, moram da odam i poštovanje i ljudima iz www.rapanellirec.com koji su mi odmah nakon mog logovanja i ostavljanja podataka u roku od dva dana poslali album. Za ove pare se ne može kupiti ni najsmešnija bombonijera, a opet dizanje duha i čitav spektar raspoloženja je nešto što definitvno po defaultu ide uz ovu ploču.

 

Ako negde pročitate kako neko uz priče o "Sa Dna" koristi razne špicnamen žanrovske izraze tipa "post-rock", nemojte ipak preskakati tekst, ali znajte da ploča nije baš saslušana kako treba, ako je uopšte i slušana (opcija skip - ima i toga) ili je u pitanju inercija/lenjost i resavstvo potpisnika. Ako su i ponekad zastajkivali i merili ćoškove po post rock avliji, Virvel su iz legata koji se vrti naokolo poslednjih dvadesetak godina uzeli ono što im odgovara, prilagodili sebi i sebe, a potom uvili u sopstveni vodič za upoznavanje. Opener Brzi Svemir, koji je na rapanelli sajtu jos uvek kao mp3 teaser i koji zvuči kao neki daleki rođak prvog Slowdive singla, pokazuje nam, a nedugo zatim i ceo album dokazuje, da su Virvel na jako sličnim pozicijama kao fenomenalni italijani Giardini Di Miro. Onaj ko je slušao prvi Virvel album, bez ikakve dileme je već u glavi stvorio nepogrešivu sliku i zvuk benda, i zaista samo bendovi koji imaju to nešto, imam utisak sa lakoćom, bez nekog naprezanja, ne samo da to uspevaju da čuvaju već i razrađuju svoj(e) izraz(e). Mnogo je lepo u moru komedijaških bendova nepogrešivo prepoznati skup ljudi koji se ne ustežu da budu drugačiji i koji sami od i do sebe koračaju nekim drugačijim koracima. Uz to ide i uporaba vokala. Ona je zaista sjajna, od šapata koji puca po šavovima pa do razloženih slogova koji sami sviraju neku muziku. Zaista nemam neki određeni favorit sa ove ploče, slušao sam je već tuce puta i svaki put me nešto novo iznenadi. Mnogo je toga trebalo pohvatati da bi se ušlo u rutinu slušanja ovog albuma. A rutine nema i sigurno će zaobići ovaj album, nedvojdbeno cenim za neko duže vreme, a nadam se i dalje.

 

I da sumiram - slušanje Virvel albuma je za mene kao odlazak u neki strani grad za kojim ste čeznuli, gde već, bez obzira da li ste bili ili ne, masu stvari raspoznajete, razaznajete ili doživljavate kao nešto, kao svoje, a opet po prvi put čujete/vidite. Iskričavost, boje koje samo za vas imaju poseban sjaj i neka lična muzika, koja možda i ne zvuči identično zapisu. No, nije to ni tako važno. Ono što se računa (kod mnogih koji očekuju eksplicitno) jeste da su Virvel izdali sjajan album, a biće pridodat svim ostalim dobrim već pohranjenim u fiokama, policama i memorijskim jedinicama koje automatski aktiviraju osećaje. Naravno da neću napisati o tome da li i koliko je ovo bitno za razvoj ili održavanje scene. Imam utisak da bi Virvel bili isti i u potpuno zamrloj i u maksimalno razgranatoj sceni. Zbog toga će ovaj album i biti jedan od temeljaca za budućnost. Čisto zbog inspiracije i svoje nepretencioznosti koja osvaja. Preporuka - kupiti i sebi i sebi dragima. Sonic Youth su svoj krah doživeli (hmm, svako ima svoj trenutak kada napušta ovaj bend - proverena činjenica) kada su američki japiji kupovali njihove albume, ne bi li za lunch pauzu ili kod kuće imali 45 do 60-minutnu "otkačenost" i revoluciju. Ovde je sasvim drugačiji slučaj - kupovinom ove ploče se neće bežati od sebe, već u sebe. Psychedelic Furs su jednom rekli da ljudi beže u samoću, ne bi li se pretvarali da budu ono što jesu. Ovo skraćuje put. Nema potrebe za samoćom.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement