RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Vatreni poljubac - Oh, što te volim, joj! (Sarajevodisk, 1978)

 

Hodi da ti kažem dušo malena
Koliko je želja moja vatrena
Volio bih tebe dušo noć i dan
I ne bih više tugovao kad sam sam

 

ImageOd nekoga kome je u trećoj godini omiljena igračka bila gramofon, svašta se može očekivati. Nadam se da sam one redovne čitaoce navikao da se od potpisnika ovih redova mogu očekivati svakojaka iznenađenja, ali priča koja sledi ipak zahteva malo duži uvod. Definitivno ovo nije album koji je obeležio ex-YU rock and roll, ali, u mom slučaju, njegov značaj ima posebno mesto.

 

Dakle, NJV Gramofon, plus Politikin zabavnik plus sve moguće emisije koje su tada bile na TV-u definitivno su odredili moje zanimanje za muziku od najranijih dana. Iako sam i tada pokazivao znake tvrdoglavosti, od mojih relativno liberalnih roditelja tek nekoliko puta sam popio batine. Jednog šamara se sećam. Nisam hteo da se šišam jer sam hteo da imam kosu kao "oni čupavci iz Bjelog dugmeta". Imao sam tada nekih pet ili šest godina. Mladost ludost.

 

Priča o kojoj je ovde reč dešava se u zimu 1978/79. Da li kraj ili početak zime, više se zaista ne mogu setiti. U kino sali provincijske varoši mog detinjstva počeli su (nažalost na kratko) da se organizuju koncerti. Prvi na redu je bio Smak. Sad to što sam imao devet godina tada nije bio razlog da ne želim da to pogledam, ali, roditelji me, naravno, nisu pustili da idem sam, nikoga nisu našli da me vodi, a oni su sami bili van tih voda tako da im nije padalo na um da oni sami to urade. Priče koje su došle do mene posle tog koncerta (od stare kume koja je prodavala karte za tu salu od 496 mesta) za mene klinca bile su fascinantne. Zamisli, polomljeno je nekih 5-6 stolica (koje godinama kasnije niko nije popravljao već su na mesto rupa postavljene neke najobičnije), a jedna cica se (gle sramote!) usudila da odbaci i majcu i brus i da u toplesu bodri svoj omiljeni bend. Wow! Rekao sam sebi, sledeći koncert je moj, pa ma ko to bio od tih čupavaca, a zabrinutim roditeljima sam nagovestio da već unapred smišljaju šta da rade jer nemam nameru da propustim sledeći "spektakl".

 

Sledeći (ali i poslednji) u toj seriji koncerata u mojoj varoši bio je nastup tada nove atrakcije - Vatreni poljubac! Njihovo prvo izdanje već sam posedovao tada i naravno da me je jako dojmilo. Ta buka, te gitare... Ludilo! Ovoga puta roditelji su mi izašli u susret. Žrtva je bila rođaka majčine prijateljice, tada gospojica u zrelim dvadesetim, a glavni začin je dodala spominjana kuma biletarnica koja mi je prodala karte za prvi red! Sve je to samo uvod u događaj koji je definitivno zacementirao ulogu rock and rolla u mom životu. Nek se zna!

 

ImageLudilo je krenulo fundamentalno. Nekoliko sekundi posle prvog tona svi su bili na nogama. Doduše, ja klinac stajao sam na stolici, ali prvi red je prvi red. Moja "vodilja", onako skockana u bundi (sigurno je sigurno, možda neki đuvegija naleti) izdržala je sve to deset minuta, pokušala da me ubedi da odemo sa strane (što sam naravno izričito odbio), i na kraju se sama povukla da me posmatra sa strane, a ja starmali ostao sam sa mangupima u prvom redu.

 

Danas, gotovo tri decenije kasnije, teško je naći reči da se opiše moj klinački doživljaj tada viđenog. Tri lika, goli do pojasa, a ne zna se ko je luđi i ko bolje svira. Sa moje leve strane, kovrdžavi pevač i gitarista, sa jezičinom do zemlje, non-stop u pokretu, grlat, sa ultrabrzim prstima i rifovima koji udaraju u glavu. Desno, basista koji u odnosu na gitaristu deluje skoro pa autistično, ali... ni jednog trenutka taj bas se nije odvojio od mog stomaka. Po sredini, za mene tada najspektakularnije. Čupavi bucko koji je bubanj svirao brže od Gonza iz Mapet šoua, sa kompletom bubnjeva koje sam video tada i nikada više. Realno, više od 30 elemenata. Po jedno desetak činela i desetak prelaza, veličine od klasičnih pa do onih veličine tacne za kafene šoljice, plus sva ostala što klasična, što specifična artiljerija.

 

U publici delirijum. Ispred bine gomila ljudi, zaposleni u bioskopu totalno zgranuti, lokalni Travolta (u kompletnom Satruday Night Fever outfitu) uspeva da se probije do scene, dok Prle (cepač karata) bezuspešno pokušava da ga udalji sa iste... A ova trojica praše, prangijaju bez ikakve stanke. Kompletno ludilo. Kako opisati taj osećaj? Verovatno ekvialentan onome kada sam prvi put seo na nošu, odradio posao, pogledao u istu, i razvukao osmeh srećan jer sam nešto, prvi put, sam napravio (ovo su mi već pričali da se desilo). Nezaborav je blaga reč za ovo proviđenje kome sam tada prisustvovao. Normalna deca su više volela kad dođu klovnovi, žongleri i dreseri, a ja ipak r'n'r i "tetku na trapezu" (copyright by Nervozni poštar).

 

No, da krenem sa pričom o samoj ploči. Prvi album Vatrenog poljupca (VP) predstavlja sublimaciju svega onog što je Milić Vukašinović želeo da svira do tada. Ovaj pitoreskni "enfant terrible" rođen 1950. godine, počeo je da svira sa 12, prvi bend imao sa 13, a sa 15 muzika postaje njegov jedini posao jer u školi nikako nije mogao da se smiri. 1971. odlazi u London i tamo definitivno biva zarežen r'n'r-om. Po povratku svira sa Indexima, Ambasadorima, Bjelim dugmetom, ali... Nije to to. U avgustu 1977. godine nastaje VP. Prvi album predstavlja na neki način i Milićevu dotadašnju biografiju. Njegovo sveto dvojstvo rock & žene karakteristika su svake od osam numera na ovom albumu. Treća tačka njegove lične ravni - alkohol, na ploči se eksplicitno ne navodi, ali nekako izvire iz svakog tona na albumu. Pored njega bend su činili Šefćet Hodža (bas) i Perica Stojanović (bubanj). U ta srećnija vremena, ploča je snimana i rezana u Londonu i objavljena je kao prvo izdanje tek pokrenute izdavačke kuće Sarajevodisk (trivije radi, njen gazda je bivši muž Hanke Paldum, kasnije bitne osobe u Milićevom muzičkom radu). Na vinilu stoji utisnuto da je štampan 15. novembra 1978. u 50.000 primeraka. Omot, erotizovan do maksimalno dozvoljene mere tog doba, spada u one luksuznije za to vreme (tzv. duple gaće) i žao mi je što na istom nije potpisan dizajner.

 

ImageAlbum otvara, pravo u glavu, Oh, što te volim, joj!. Klasična numera Milićevog tipa. Hard rock i žene. U sledećoj, Nek se zna, u tu istu udarenu glavu zakucava se, prvenstveno zahvaljujući Pericinim bubnjevima, ekser. Tek da ne možete pobeći dok vam Milić ne objasni ko je on ("Kad volim, volim srcem svim - Nek se zna! / Kad patim, patim srcem svim - Nek se zna!") i da rock and roll kao i život čine krv, znoj i suze ("Šta bi da je sreća stalna stvar, da svako te jutro budi lijep dan ? / Zamrzeo bi svu ljepotu tu - To da znaš! / Dođe vrjeme kad mrzim cjeli svjet, osećam se loše i to je sve / Al' ne treba mi zato lažni sjaj - Nek se zna!"). U sledećoj numeri, Nostalgija, shvatamo da etno elementi (tipa YU grupe iz tog doba) iz prve pesme nisu slučajnost, ali upoznajemo Milića kao nekoga ko progovara o tada već bogatom ličnom iskustvu ("Svud sam bio i obišo sve - al' nije to više što bilo je prije / Što više vidim, što više znam - to slađi mi je početak sam"), ali i u socijalno kritičkom kontekstu, gde primećuje posledice liberalizma i svega onoga što će koju deceniju kasnije biti okarakterisano terminom japi - ("Imam komfor, imam sjaj - ipak patim svaki dan / Čini mi se da dao bi sve - da budem onaj od prije / Imam novac, imam moć - znam da mogu svugđe poć / Al' čini mi se dao bi sve - da budem onaj od prije!"). A stranu zatvara HM narodnjak - Sedam dana ja ljubio nisam. Klasična macho pesma kakvih je zilion u Milićevoj kasnijoj karijeri. Muke rokera sa jednom strejt gospojicom, osvojenom uz tantalove muke. Tekst vrlo zanimljiv sa psihoanalitičarskog stanovišta, ali da sad ne skrećem i na tu stranu.

 

B stranu otvara Oh!. Još jedna varijacija na temu muško-ženskih odnosa, naravno iz Milićeve perspektive. Sledeća numera se komotno mogla zvati "Pasija po Miliću mladom". Problemi muzičara u detinjstvu s jedne strane, ali znajući Milićevu iskrenost, verujem da je to ipak samo on ma koliko tekst zazvučao pretenciozno-patetičan ("Pitala me mama sinoć gde sam bio tako dugo - pita s kim sam proveo noć? / Pa me tata isto pita, svi misle da negde skitam - Niko ne kapira u čemu je fol / Ako im kažem da u podrumu sviram - reći će da sam lud / Za njih je smješno kad im neko kaže - Ja sviram rock and roll...). Pretposlednja numera na albumu, Diskomanija, omaž je dobu u kome je nastala, ali naravno da Milić nije propustio priliku da još jednom pokaže kako je njegovo vrhovno Božanstvo vaginalnog oblika. Za kraj jedina balada na ovom albumu - Baj, baj, moja malena. Klasična HM balada, ali sa jakim rifovima u sredini. Muškarac koji pati. Tipčna pesma za privatavanje srednjoškolaca tog doba, ali hitovi tog (nažalost i kasnijeg) doba za te prilike (vidi pod Divlje jagode i YU grupa) spram ove pesme deluju kao bilo koji song sa "Zlatnog cekina".

 

To je suštinski to. Osam pesama, u nekih 37 minuta.

 

ImageKasniji Milićev rad, pod firmom VP, možda ne donosi mnogo blistavih momenata, ali spram imena, lika i dela ovoga čoveka može se samo skinuti kapa. Možda vam se ne dopadne njegova muzika, možda ste ga upoznali u kasnijoj fazi, možda i ne znate dovoljno o njemu... Ipak, njegov legat na domaćoj sceni je ogroman, sad, što to on nije materijalno ovaplotio u kuće i prostranstva, stvar je njegovog karaktera. Da je to učinio, to više ne bi bio on. On koji je prvi pomirio hard rock i narodnjake, ne zbog profita već zato što je iskreno i u jednom i u drugom. Najprodavaniji album ex-YU narodne muzike Sanjam Hanke Paldum iz 1980. godine kompletno je njegovo delo. Danas se neke pesme sa tog albuma već smatraju starogradskim. Prvi album Zabranjenog pušenja snimljen je na pozajmljenoj mikseti - naravno Milićevoj. Ceo rat proveo je u Sarajevu, gde ga niko nikada mrko gledao nije. Antizvezda, nikad stipsa, uvek uz narod. Čovek čije reči i dela, ma kakvi bili, nikada nisu u koliziji.

 

Nemam utisak da mu je život sada sladak, ali svoj outfit i stavove ne menja. Do kraja, punom snagom!

 

Živ mi bio, i zdravo mi ostaj Vukašinoviću Miliću.

 

Autor: Branislav Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement