RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Specijal: Ljubav se ne kupuje, EXIT ima cenu
(EXIT 06, Novi Sad, od 6. do 9. jula 2006)

 

ImageDan prvi: četvrtak, 6. jul: Pakovanje kofera, žurba, strast i još ponešto: Priznajem, razmišljao sam o odlasku na ovaj EXIT. Nakon što sam pogledao program, deluje mi mnogo lošije nego prošle godine. Ok, znam, novac čini svoje. Ipak, ima nešto što me jako interesuje a što je bukvalno na početku i na kraju festivala. Sad, za sredinu ćemo se snaći. Da se sve ovo dešavalo u Beogradu, verovatno ne bih otišao da posetim sva četiri dana, ovako - vojsko moja, eto mene ponovo u podnožju kasarne mi omražene. Raspored časova je skinut sa neta, napravljen je plan i program i jedino je ostalo da se provedem što bolje - za sve pare.

 

Malo reklame za sponzore. Boravak vašeg izveštača slučajnim susretom, nehotično, pomogli su Zastava automobili i Proizvodnja "Mile Dragić". Kako? Nimalo bitno. Uglavnom, smeštaj je bio džaba, ali karte naravno nismo dobili za dž i jako mi je drago zbog toga. Barem nikome ne moram da se pravdam za sve što ću ispisati.

 

Smeštam prtljag u vrelo potkrovlje koje moje bečkerečke gazdarice ubrzano dovode u funkcionalno stanje. Ubrzano prepakivanje i u niskom startu krećem uzbrdo dok sunce u zenitu piči u glavu topeći malo masti koju će kasnije pivo nadoknaditi...

 

Kasnim, ali srećom kasni i program. Prva destinacija World Music Stage. Slušam nekih dvadesetak minuta splavarsku atrakciju Black Panters. Apsolutno mi je jasno zašto ovo tuce crnih izvođača čini čuda na svom splavu. Sasvim mi dobro pašu da dođem do daha, pivom sperem znoj i spremim se za ono što intenzivno očekujem. Sledeći na scenu izlaze Foltin (vidi recenziju albuma u arhivi Plastelina). To sam čekao. Suluda kombinacija svega i svačega sa još suludijim konačnim efektom, naravno u najpozitivnijem smislu. Klarinet + harmonika + bas + bubanj + glas. Foltin savršeno zvuče. Jednom rečju, razbijanje. Na početku koncerta ispred bine samo Marija (prijateljica koja mi je pre nekoliko meseci otkrila da oni uopšte postoje) i ja. Publika se lagano uvećava, a uvećava se i broj ljudi ispred bine. Do kraja, dobijam potvrdu svoje recenzije. Nekoliko stotina ljudi koji đuskaju i uživaju uz bend koji do tada nisu nikada čuli. Šteta za bend što su svirali u terminu i na mestu koji ne odgovara njihovoj vrednosti, ali to je već problem organizatora koji generalno imaju mnogo problema za koje ne shvataju da su im problemi. Na nastupu Foltina to se nije osetilo. Oni koji su se slučajno tu zatekli, mogu se osetiti počašćenima. Danas barem stotinak ljudi više zna koliko je dobar ovaj bend. Upoznajem se sa bendom posle svirke. Tek da ozvaničimo našu mail komunikaciju. Provodim naredni sat sa Peceom i Branislavom. Svršeni ljudi. Opet nailazimo neku međusobnu sponu. Mančevski-Trajkov-Medenčević. Mali je svet. Posle svega ovoga, za mene je EXIT mogao da svira fajront. Meni dovoljno.

 

Paralelno sa svim tim, Marija, Foltin i ja se pomeramo na Fusion Stage da bismo videli Suzanne Vega. Sasvim OK koncert. Nisam nešto bog zna šta očekivao, priznajem, ali Suzanne je zvučala više nego dobro. Malo smo je slušali, malo pričali, ali... Postoji problem kod izvođača ovakvog tipa (koji se kasnije potvrdio i u slučajevima Massima Savića i Darka Rundeka) i njihovih nastupa na open-air festivalima. Sve je to, po meni, jako prijemčivo za kućno slušanje ili za neki kamerniji koncert. Ovako, nedostaje mi ta neka doza intimizma koja je neophodna za potpunu percepciju nastupa. Respekt za Suzanne u svakom slučaju. Cardiganse na Main Stageu sam propustio. Nije bitno. Rastajem se sa prijateljima i krećem na Main Stage.

 

Franz Ferdinand zvuče i izgledaju upravo onako kako sam očekivao. Iako su svi ti rifovi koje oni isporučuju već viđeni i predstavljaju jednu komercijalnu kompilaciju svega vrednog što je viđeno još pre dvadeset i kusur godina, sasvim prijaju. Doduše, ja ih ne doživljavam kao atrakciju prvog reda, ali ne zameram ni drugima koji ih upravo tako posmatraju. Mada, ako već vole FF, voleo bih da malo prokopaju po rock istoriji tek da spoznaju koordinate, prostor/vreme, ove muzike. Sve u svemu, pozitivno i pohvalno.

 

ImageSledi The Cult. Pseudo darkeraj hard&heavy tipa koji me podseća da se uskoro bliži dvadeset godina mature. Kreću pravo u glavu sa Lil' Devil ali propuštaju priliku da zakucaju i ekser da se glava ne bi pomerila. Ubrzo sve to postaje dosadnjikavo, ali ipak korektno. Malo su me vratili u neko srednjoškolsko vreme, ali ne robujem sentimentima. Ipak, ne bi bilo korektno da ih kritikujem previše, nisu zaslužili ovim što su večeras pružili.

 

Suštinski, za danas je to to. Uostalom, rekao sam već da mi je posle koncerta Foltina sasvim svejedno šta će se dešavati. Vreme je za vršljanje po okolini. Svraćam na Metal Hammer Stage da bih overio Vrisak generacije. Čisto iz respekta. Gle čuda, za sve ove decenije postojanja, ja njih nikada nisam slušao live. Eto da popunimo i tu prazninu. Cooliram uz pivo i vrtim neke reminisencije prošlosti. Prija. Onda je Gaga zapevao Disove stihove: "Ne marim da pijem al' sam pijan često"... "Nikad biti bolje, nikad biti neće..." Dovoljno da se povučem posle toga. Ti Disovi stihovi mi uvek isporuče neku gomilu nepozvanih misli i ne želim da kvarim uživanje. Hvala Gago. Krećem dalje. U stvari, krećem ka izlazu. Tada shvatam da je došlo do pretumbacije u rasporedu na Fusion Stageu (što će se pokazati nije bio izuzetak) tako da, iako sam mislio da sam ga propustio, ostajem da odgledam Darka Rundeka. Ima on još štošta toga da nam kaže. Ipak, zvuk mi deluje prilično loše. Sa druge strane, kamernost muzike se uklapa u onu gore pomenutu priču. Nisam još preslušao novi album tako da ne bih da dajem bilo kakve ocene. Znam da će mi više prijati u nekom drugom okruženju, mada je i ovo čuto bilo više nego OK.

 

Kretanje ka izlazu kod mene ipak ima neki ritual. Elektrana. Volim tu elektropop dekadenciju. Doduše ne svakodnevno, ali da mi prija - prija. Stižem na drugi deo nastupa benda Margita je mrtva. Priznajem, nimalo mi se ne sviđa naziv benda. Ipak, to je moja stvar. To što oni sviraju ima elemenata da bude OK, ali mi ipak deluju neopravdano preambiciozno i prenavalentno. Ipak, ne mogu da kažem da je to loše. Ali da može bolje, svakako. Posle njih dolaze dve američke vrištuljice Avenue-D. Simpatično. Mnogo je veća razlika između Main Stagea i Elektrane (prvenstveno po veličini) nego između njih i Chicks on Speed. Muzički - tu su negde. Simpatično ali ništa epohalno. Sad, što je jedna cica imala probleme sa svojim odevnim predmetima pa su obnažene grudi bile izložene pirkanju sa Dunava nije toliko bitno. Uostalom, kao da nikada nisam video ženske grudi... ili gledao Let 3 ;) ... Sve u svemu, izmamile su mi osmeh i ulepšale pešačenje preko mosta. Ostalo je da se overi stalna fiksna tačka. Mali Index sendvič. Još jedno pivo za laku noć. Lečenje oteklina. Horizontala.

 

Kroz krovne prozore potkrovlja dopire "Kad se neko nečem dobrom nada". Bilo je 5 ujutro, a po oficijenom rasporedu trebalo je da Obojeni svira u pola dva. Šteta. Ipak, taman muzika za spuštanje u polje snova. Makar i na ovakav način.

 

ImageDan drugi: petak, 7. jul: Ko rani + Spondiloza free: Volim da uranim na tvrđavu. Kao što su na svakom partiju najbolja dešavanja u kuhinji a ne tamo gde je grotlo, tako je i ovde. Mnogo lepoga se može videti i otkriti dok još sunce nije zašlo i dok samo frikovi hodaju zidinama. Tonska proba na Fusionu se otegla i program kasni. Dovoljno da se ukrcam na vlak bratstva in enotnosti da me otpela na Main Stage da vidimo šta je to što se vika pod imenom Siddartha. Sunce u zenitu i nekoliko hiljada ljudi. Mahom Slovenaca. A ko će koga ako ne svoj svoga. Taj dark/gothic/metal/hard ili šta već ima ok zvuk, ušminkan je do perfekcije, ekipa deluje i zvuči maximalno usvirano ali u toj koketeriji sa svim i svačim pronalazim sve sem iskrenosti. Profesionalno OK, ali kad hertza nema, džaba ondak. Ne mogu da kažem da su loši ali da mi prijaju, to nikako. Odgledao pola koncerta, više nego dovoljno. Vraćam se na Fusion Stage.

 

E-play. Da nadoknadim propušteno jerbo ih nisam gledao na poslednjem beogradskom koncertu. Sunce prži u glavu i apsolutno korespondira sa muzikom. Šteta što nastupaju tu gde nastupaju i u vreme kad mu to i nije. Ovaj bend vredi mnogo više. Apsolutno fenomenalan nastup koji je, šteta, kratko trajao, ali s obzirom na to koliko je publike bilo i to je previše. Još jedna bruka organizatora.

 

Bend koji sledi su mi dobri ljudi (hvala, Majo!) preporučili da pogledam. Blla, Blla, Blla. Dolaze iz Skoplja. Totalni mrak uz Sunce koje zalazi negde u tim trenucima. Ovaj bend donosi čistu psihodeliju sa sobom ali toj psihodeliji se mora malo zaviriti u korene. Dakle, prvi put u životu slušam bend koji je rock provinijencije a da peva na albanskom. Kombinujući etno elemente (a albanski etno je sam po sebi psihodelija) koji ni u jednom trenutku nisu prenaglašeni, BBB stvaraju zvuk koji vam spontano pušta korenje na mestu na kome ste se našli bez obzira na to da li se radi o zemlji ili betonu. Pevač benda, Idriz, priča je za sebe. Spletom okolnosti hoda uz pomoć štaka i njegovi scenski pokreti su krajnje svedeni, ali i to što napravi... Čista expresija. Ta mračna sugestivnost dovoljna je da prikuje pogled, emocije i razmišljanje na ono što se dešava na bini. Sjajno. Paradox je da većina nas voli da viri u susedno dvorište a da nemamo pojma da se u jednom susednom dvorištu svira ovako nešto. Svaka čast. BBB su za mene jedno od otkrića ovog festivala. A tih otkrića nije bilo mnogo. Ovo sve me pokreće na razmišljanje. Koliko puta je Makedonija manja od Srbije, a koliko puta ima više dobrih bendova. Ove naše barem znam. Oni uvek imaju da me iznenade sa ponekim. BBB je jedan od njih. Nije kao Foltin, ali opet je dovoljno moćan.

 

ImageOstajem na Fusion Stageu. Sledi Massimo. Prostor se polako popunjava. Sledi vještarac koji je ovladao vještinom. Pomirenje naizgled nepomirljivog. Opet, sve je to plod iskustva koji oslobađa teenage inhibicije i miri naizgled suprotnosti. Aren-Štulić-Bregović. Nove autorske numere savršeno se uklapaju u taj sklop. Kakvo uklapanje, takva i publika. Šarenolika kako po godinama tako i po interesovanjima, a opet pronalaze neku zajedničku tačku u svemu ovome. Definitivno, Massimo je pronašao kopču koja sve to povezuje. Ta kopča je vrlo prosta. Ljudskost. Čovečnost. Tako prozaično jednostavno a tako nam fali. U stvari, mislim da Massimo tek sada opravdano naplaćuje sve ono što je ulagao. Njegov Dorian Gray se na sceni pojavio sa numerom Scota Wallkera i ušao u orbitu, a Massimo jeste na izvestan način njegov klon na ovim prostorima. Sada doista i zvuči kao SW ovih prostora. Iskustvo. Svi zvuci koji slede u opisivanju tog iskustva samo su nužno zlo. Respekt. Ipak, i ovde vredi opaska od pre nekoliko pasusa. Više bih voleo da ovo kamerno slušam. No, u trijumviratu (Suzanne, Darko, Massimo) on se ovde najbolje snalazi. Godine ćutanja i akumuliranja sada explodiraju. Uz svu njegovu vrednost opet kritika organizatoru. Ovo se već da čuti negde. Massimo nije za jednog headlinera drugog po veličini stagea. Ali, to nije njegov problem. Svaka čast, majstore, na prikazanom.

 

Planirao sam da svratim na kratko do World Stagea da čujem malo Vlatka Stefanovskog i Teodosi Spasova pre nego što odem na Main. Oni kasne. Tj. satnica kasni. Nije mi do čekanja. Idem dalje.

 

Dolazim na Main koji je, najblaže rečeno, poluprazan. Sasvim razumljivo. Na sceni nešto što se vika na imeto Dizzee Rascal. Čemu to ovde? Pretpostavljam da ih je neka agencija uglavila kao zamenu za najavljenu Kelis ali budimo realni... Ta dva MC-a plus DJ master zvuče samo tako dizelaški. U stvari, oni to i jesu samo u obličju koje to Engleska podrazumeva. Srećom, muka ne potraja dugo. Doduše, nije ni morala da traje da su organizatori doveli nekog normalnijeg, a mislim da to ne bi bilo toliko teško, sem ako ih neko nečim nije uslovljavao. Uglavnom, sve je to bio težak bljak.

 

ImageSledi Morrissey. Main se polako puni, ali ne baš preterano. Petnaest minuta pre koncerta mogli ste komotno proći pored mix pulta a da nikoga ne zakačite ramenom. Ako ste ikada bili na Mainu, znate o čemu pričam. Kreće tačno u 23h. Sve potpuno (pre)programirano. Poslednja numera sa razglasa pre pojave Morrisseya - You'll Never Walk Alone. M. kreće sa How Soon Is Now tek da zapali masu. Onda sledi set lista koja je prilično razočarala sve one hard&heavy fanove ali to je to. Koncert je odrađen krajnje profi, sada, što je tu falilo malo više emocija, druga je priča. Mlataranje mikrofonom da bi se kablom rasterali komarci, neke priče gde se spominju Mađarska i Hrvatska i pravi neka paralela i sve tako nešto... M. je na neki način pokazao da ga baš boli za obožavaoce i da uživa u svom "zvezdanom" statusu. Malo prozivke, pa malo šlihtanja publici. Za kraj Irish Blood, English Heart. Sve krajnje "spontano". Džaba. Oni srednjoškolci koji su se iskreno palili na M. možda neće priznati svoje razočarenje, ali to ipak nije bilo to što bi fanatici očekivali. Za nas kojima samo prija i volimo ga, bio je ovo jedan OK koncert ukalupljen u formu CD-a. Dakle, 74 minuta muzike iz njegove decenijske karijere, gde je izbor mogao biti i drugačiji, ali to vam je - što vam je. Meni bilo prijatno. Nisam očekivao previše, previše nisam ni dobio, a to što je stiglo do mojih ušiju i više je nego zadovoljavajuće za mene.

 

Dosata o Mainu. Vreme je da se kreće dalje. Kretnja ali kakva. Hodom pingvina sa iščašenim zglobom krećem dalje. Cilj mi je Fusion. Mada teško to ide. Ima jedno slepo crevo koje se mora proći a zove se Crossroads Stage. Tamo neki DJ-evi vrte neku muziku koja je bljak. OK, ima prostora gde se susređu putevi, tamo treba da bude neka muzika ali baš i ne mora da bude ovako. Elem, neki baja vrti ono što se po većini tzv. diskoteka vrtelo devedestih. I što je još gore, tamo je gomila klonova koji, kanda, uživaju u tome. Bljak. Još jedna u nizu "take money and run" priča organizatora. Prijateljici koja je sa mnom gledala M. i meni trebalo je jedno pola sata da dođemo do Fusiona, a za to vreme smo razmenili maximalno tri rečenice. Nije bilo prilike za više.

 

ImageObilaznim putem stižemo na Fusion. Let 3. Uvek gledati, ma kada i ma gde. I uživanje je kao i uvek. Raduje me dokaz o veličini ovog benda. Poslednji album je bio više nego skrajnut, retko ko je pisao o njemu a i ako je pisao, pisao je... Beležim sebi još jedno pozitivno brojanje. (Vidi u arhivi Plastelina recenziju poslednjeg albuma.) Onako kako je čika Bane opisao album, tako se publika ponašala. Dovoljno sam pisao o Let 3 na ovim stranama da bih sada nešto više detaljisao. Uglavnom, to je to. Ni više ni manje. Meni standardno lep provod, a drugima... kako već dožive...

 

Kuda dalje? Eyesburn mi se baš i ne slušaju. Viđeno to već dosta puta. DJ Arenu po običaju izbegavam. Gledam raspored, dakle, idem na HipHop Stage. Tamo je Škabo. Pre bilo čega da konstatujem. Veće đubre nije viđeno ni na kom od stageva koje sam posetio. U oficijelnoj knjižici stoji da je to stage za 3.000 ljudi, a postavili su samo tri mobilne klonje. Još jedan organizatorski minus. Ali ne i najveći. Baška što je nelogično postavljena tako da teško da se tri soma ljudi smesti pred nju, bina se nalazi tik ispod MTV arene tako da čim utuli muzika sa stagea, do ušiju dopiru neki grozomorni loopovi. Škabo i njegova bolja polovina deluju više nego OK ali džaba kad se matrica skoro uopšte ne čuje. Nije to njihova krivica ali mora se notirati. Gledam ih do kraja. Respekt za ono što rade. Iza njih Straight Jackin. Sličan problem. Posle prve stvari bubnjar se buni da ne čuje ništa u monitorima zbog sranja odozgo. Razumem ga. SJ zvuče sasvim korektno. S obzirom na to koliko retko sviraju, trudim se da ih ispoštujem.

 

Leđa me razbijaju da se jedva držim na nogama. Odlazim na Cafe del Danube, tek da prihvatim neku stolicu, dignem noge na opasane zidine i malo prikupim snage za dalje. Vreme je za poći. Neočekivano, na izlazu me sačekuje gužva. Nekoliko stotina ljudi koji after 3 pokušavaju da nekako umole stražu da ih pusti unutra. Pričam kasnije sa svojim bečkerečkim gazdaricama koje su videle istu sliku ali na nekom drugom izlazu. Pustite unutra ove divne ljude... O tome opširnije možda sutra. Neke stvari treba nazvati pravim imenom. Uspevam da se dovučem do gajbe rešen da noćas spavam na patosu. Podloga + vreća za spavanje, pa ja još preko toga. To je najudobnije. Leđa razbijaju. Sutra će valjda biti lakše.

 

ImageDan treći: subota, 8. jul: O nadanju, udaji, reciklaži i jošte koječemu: Priznajem da sam imao problem sa sopstvenom organizacijom ovog dana. Da se kojim slučajem EXIT održavao u gradu u kojem živim, možda se moglo i desiti da čak i preskočim ovaj dan. Što se headlinera tiče - praznjikavo. HIM i Billy Idol ipak nisu moje pogonsko gorivo. Znam kako ću krenuti, ali kako će se veče razvijati, pojma nemam. Ipak, veče je donelo više nego lep provod. No, korak po korak.

 

Otvaranje započinjem na Main Stageu. The Beat Fleet iliti narodski poznatiji kao TBF. Splitski hiphop koji nužno tera na osmeh i popravlja raspoloženje. Iako muzički obrađuju vrlo jake socijalne teme, taj miris mora, Sunca i Dalmacije deluje nekako, bez obzira na sve pokreće i razmrdava sve one slepljene koščice i mišice napregnute od višečasovnog stajanja prethodna dva dana. Vrlo prijatan open. Doduše, stoji činjenica da su zaslužili više publike, ali šta da se radi. To je ipak EXIT. Šteta što ne postoji iskrena zainteresovanost za bendove iz okruženja i što isti retko dolaze u Beograd. Razlozi su vrlo prozaični. Onome ko bi to organizovao bilo bi teško da samo pokrije putne troškove bendu, a mnogi bendovi ne bi tražili nikakvu extra kintu za svoj dolazak. Šteta. I sramno ujedno.

 

Tokom TBF svirke, moj novosadski prijatelj Igor odlazi po turu pića za društvo koje se skupilo. Piva komada pet. Očekujem da se vrati sa kartonskom nosiljkom plastičnih čaša (koja je, inače, prošle godine funkcionisala po principu platiš četiri dobiješ pet, no ove godine je pet u komadu trebalo platiti malo više nego četiri i po za pet - inflacija, izgleda) međutim donosi pet "ko taštino srce" hladnih limenki. Kako? Odakle? Ako ubediš šefa šanka da ćeš da vratiš limenke koje oni kao skupljaju za reciklažu (politička korektnost again) možeš da pazariš iste ali onda nemaš popust na količinu. I, sada, ko koga tu zeza? Mislim da vam je priča jasna. Ponovili smo tu varijantu nekoliko puta te večeri, tako da smo dok nije postala velika gužva izbegli degustaciju piva koje je natočeno dvadesetak minuta pre porudžbine i koje vas, u slučaju umerenog tempa, na dnu čaše čeka kao mlako i bljutavo. Ovo je bila usputna opaska. Vraćam se muzici.

 

Dakle, TBF više nego dobar. Topla preporuka ako ikada igde možete da ih vidite/čujete. Za bend koji sledi, Death Stars, priznajem, nikada pre čuo. Ostajemo da vidimo početak. Posle prve numere moji prijatelji odlaze dalje, a ja, uz obećanje da ću se uskoro priključiti, ostajem da još malo uživam u ovom trash horor showu. Dakle, zamislite plod protivprirodnog bluda Ramštajna, Merlin Mensona i Lajbaha čiji je vrhovni guru Ed Vud. Tako nekako. Pseudosatanizam, pseudodarkeraj, u belo okrešena lica i slična ikonografija... Ipak, u tih dvadesetak minuta koliko sam ih posmatrao, nisam uspeo da do kraja isprofilišem misao na koga mi liči pevač ovog benda. Da li na Majkla Džeksona iz ove "varikina" faze ili na "usne vrele kao žar" Nina. Još uvek sam fifti-fifti u ovoj dilemi. Od najgorih satanista, mnogo su mi gori ovi što se služe pseudovarijantama. Koristimo ikonografiju, delujemo opasno, a u stvari smo ono što nije polni organ ali jeste karakterna osobina. Jesam pomalo mazohista ali ipak ne preterano.

 

Vraćam se na Fusion. Zbogom Brus Li - veseli kao i uvek. Šejkin' Slavko (Slavko Matić - Vijetnamac) u skoro pa totalno rekonstruisanoj postavi. Gitara + bubanj + tamburica + kontrabas. Plus jošte svi u onim "gaćama" što ih tamburaši nose. Savršeno prija iako je sve to već mnogo puta davno čuto. Opušteno. Bez pretenzija, sem ka zabavi kao takvoj. ZBL spada u onu kategoriju bendova koji uvek prijaju, bez obzira na to da li je zvuk dobar, da li su naštimovani i usvirani... Jednostavno - veselje. Dokaz da ovde život još postoji. Splet prastarih numera koje su se davno slušale, na sada već verovatno mrtvim kasetama savršeno pašu. Uz to, kiša me tera da izvučem kabanicu iz ranca. Ko se kiše krije, bolje da ga nije. Nisam njihov extremni fan ali u ovom trenutku ležu kao guza na nošu. Pomeram se, nažalost, jedni put ove godine, ka Future Shock Stageu.

 

Moram opet malo digresivno. Proše godine sam često bio u publici koja je pratila dešavanje na ovoj bini. Prve večeri razgovaram sa prijateljicom koja skoro dve decenije intezivno prati exYU underground, zna više od mene po tom pitanju, a i lično se druži sa mnogima od njih. Gledamo spisak izvođača na ovoj bini i zaključujemo zajedničkim snagama da nas dvoje, plus ono što su mi moje Bečkerečke gazdarice predstavile kao lokalne bendove, ukupno imamo kakav-takav (barem čuli da postoje) info o deset od trideset osam bendova koji trebaju da sviraju ove. E, sada, opet moram malo po organizaciji. Nemam pojma ko je bio selektor i organizator ovog stagea ali ne želim da sumnjam da nije uradio svoj posao kako valja, ali... Da li je bilo teško organizatoru da na oficijelnom sajtu za svaki od tih bendova napiše po, recimo, tri rečenice? Izgleda da jeste. Samo ono prosto. Ko, šta, odakle, kako... Verovatno sam mnogo toga propustio, ali... Izvin'te al' nisam ljubitelj priče o guskama i magli na ovakvim vašarištima. Srećom, gorepomenuta prijateljica je u prijateljskim odnosima sa TBF. Preporuka sa njihove strane je overiti bend koji večeras prvi svira na Future Shockuu. Naređenje - izvršenje.

 

ImageNas četvoro dolazimo ispred bine i u tom trenutku smo jedini posetioci tamo (sem službenog osoblja). Bend odsvira jedno razbijanje i taman kad smo se vozdigli i primili, saopštenje - ovo je bila tonska proba. Priznajem, nisam odavno čuo bolju tonsku probu. Bend se zove Stillness (preciznije ST!illness). Ova Splitska ekipa fura neki crossover tipa rege/hiphop/fank, ali bi se najpribljižnije mogla opisati kao susret Rage Against the Machine i Tome Bebića, gde se u epizodama sreću Dubrovački trubaduri, a Tereza Kesovija peva back vokale. Najblaže rešeno fenomenalno i ovo je za mene definitivno najveće otkrovenje ovog festivala. A tako je malo falilo da to propustim. Ultra socijalno angažovani tekstovi, rime koje vam pevač Jurij gruva direktno u glavu, sjana ritam sekcija, plus gitara koja sve to boji u nekim skreč nijansama i baja sa semplovima koji se samo tako potpisuje kao neko kome je kreativni intelekt jača strana. Definitivno, novi veliki bend na vidiku. Za izdavačku kuću Menart im uskoro izlazi prvi singl. Obratite pažnju na ovo. I da, Stillness nam je između ostalog podario sjajnu obradu pesme Ona se budi Šarla akrobate. Gledajući ih, voleo bi da sledeći put iz njihovih usta čujem obradu jedne od najbolji stvari exYU muzike - Split at night grupe Metak. Izvinjavam se što možda malo solim pamet, ali mislim da bi to bilo više nego zanimljivo i upečatljivo. Iskreno, voleo bi da barem jedan domaći mladi bend zvuči upola dobra ko oni, ali prc! Niko ne doseže do ovog nivoa. Zahvaljujući položaju ove bine Stillness je privukao određeni broj ljudi koji su krenuli ka Mainu gde ih je čekao HIM, tako da sama svirka nije bila za nas nekoliko već je nekoliko stotina ljudi na kraju ipak saznalo ponešto. Ovo je bio koncert tipa onih koji večeri daju jagodu na šlag. Da sam samo ovo gledao večeras, bilo bi dovoljno. Shodno tome, nije bilo nekih velikih razmišljanja gde ću tražiti dalji provod te večeri jer sam znao da je teško da iko ugrozi utisak onoga što je viđeno u tom trenutku. Toliko o njima, s verom da će u skorijoj budućnosti biti još mnogo, mnogo pisanja. Jednostavno, vrede i šteta bi bilo da to ne iskoriste.

 

Vraćamo se na Fusion Stage. Tamo nas sačekuje NS bend (atrakcija?) Drum 'n'zez. Krenuo sam da razmišljam o ovoj ekipi u belim haljama, kako bi se sve to moglo opisati - ultra pozitivno, al' me je glavni baja presekao rečima da oni sviraju agro-rege. Paz' da nije. Ne priznajem lokalizme ma kog tipa bili. Kao da mi je neko krenuo da pričom o razlikama između hiphopa koji se radi po Blokovima Novog Beograda, Dorćolu i Kotežu. Teško da će to prevazići neke lokalne okvire, ali za to će sami biti krivi. Slučajno sinoć (sreda, 12. jul) videh nešto na TVNS1 gde se međ ženskim vokalima moglo prepoznati nešto članova ovog benda. Čist paganski H/C. Sistem zatvoren sam u sebe nužno se urušava. Osećam kako od njih ništa biti neće, a nadam se da grešim.

 

ImageNa Fusionu slede Sofa Surfers. Nemam neke informacije o ovom bendu sem što mi ime zvuči poznato. Znam da dolaze iz Beča i znam da sam nekoliko stvari sigurno odslušao na radiju. Dovoljno je vremena do Billyja Idola, pa hajde da ih poslušamo malo, za početak. Posle nekoliko stvari ekipa se cepa. Rešen sam da ostanem ovde tako da... Sorry, Billy... SS ne donose ništa epohalno novo, ali ova Bečka kombinacija zvuči kao da je iz Bristola. Čist trip-hop. Savršeno prija na sparini koja je nastala posle kiše. Iako su iz Beča, pevač im je crnac i neodoljivo me podseća likom i gestikulacijom na pevača Faithlessa, samo što je jedno pola metra niži. Savršeno cooliranje. Verujem poznanicima, guitar fanaticima, koji tvrde kako je Billyev novi album sjajan, da Stivensove gitare ponovo divljaju, ali sve to što se može podvesti pod re-uninon malo mi smrdi kao da je nestalo keša pa da vidimo da još malo zahvatimo iz kazana... Kažu da je B.I. zvučao sjano, ali... Drugom prilikom... Ne žalim za propuštenim uprkos svemu.

 

Blagodareći geografiji, zgodno je bilo da se sa Fusiona skrene na Agora Stage. Agora Stage je priča za sebe - EXIT u EXIT-u. Tzv. Ulica starih zanata dugo je bila skrivena za posetice EXIT-a. Lokalni kafei (sa drastično nižim cenama od oficijelnih EXIT-ovih šankova), ateljei i galerije funkcionišu na istom tom mestu i van tih nekoliko dana kada je EXIT u toku. Ove godine tamo su smeštene razne NGO, dakle off program EXIT-a. Lepo je sve to, ali nikako da se otmem utisku isforsirane političke korektnosti. Ovamo radimo jedno, a sa druge strane imamo da pokažemo šta sve mi dopuštamo. Malo mi je ljigavo sve to, ali OK. Tako valjda sve to treba u ovo novo doba. Ne zameram. Samo konstatujem.

 

Elem, ceo uvod u vezi sa Agora Stageom nije bio slučajan. Ostavljam prijatelje koji uživaju u Sofa Surfersima na neko vreme i odlazim do Agore na kojoj su Muha Blackstazy i Kino Klub Crew. Pustite unutra ove divne ljude. Ljubav se ne kupuje, EXIT ima cenu! Da, to je onaj simpatični crnoputi momak čiji ste spot mogli da vidite u kampanji ovog festivala. Doduše, sama numera nije toliko friška. Barem je nekoliko godina prošlo od kada sam je prvi put čuo, doduše u mnogo skromnijoj produkciji. Kao neko ko je odrastao u delu varoši koji se zove Cigan-mala, brata Muhu sam morao da ispoštujem. I vredelo je. Na sceni kompletno ludilo. Gitara, bas, bubanj, baja za gramofinima i baja za grooveboxom, a ispred Crew koji radi breakdance. Davno zaboravljene scene. Ograda oko bine simbolično je sklonjena, a sve je to jako dobro zvučalo. I bend i Muha. Ipak, mesto i vreme dešavanja mi mirišu na ispolitizovanost svega, a to mi se nimalo ne dopada. S obzirom na to kako je zvučao ovaj bend, morao je da se nađe na nekoj većoj bini a ne ovako skrajnut u zonu poprečnih dešavanja gde malo ko zalazi. Brate Muha, guraj dalje, i pazi da te ne iskoriste i zloupotrebe!

 

ImageVraćam se na Sofa Surferse, taman da čujem poslednjih nekoliko numera. Prošla je ponoć. Billy Idol je davno počeo i besmisleno je da se sada upućujemo ka Mainu. Nas trojica gledamo u program i ma koliko nam se ukusi razlikovali, niko nema ideju kvalitetnog dešavanja u tom trenutku. Dakle, sledi food and launge pauza. Regae & Cafe del Danube u narednih sat vremena. Od tog izvora razmišljam u smeru dva putića. Da li gledati po ko zna koji put bendove koji su na Metal Hammeru ili završiti u dekadenciji Elektrane. Izbor pada na Elektranu. Nisam ljubitelj puštača muzike koji se vabe kao DJ-evi, ali slede tri live nastupa koja mi deluju intrigantno.

 

Prvi od ta tri benda je Videododir. Prastara elektronika koja miriše na Alana Vegu i Suicide tj. na Supernaut, gledano u domaćim okvirima. Vrlo prijatno, mada bi mi bilo draže da je ženski vokal malo energičniji. Šteta što retko nastupaju u Beogradu, a i to što nastupaju malo su opskurni termini za nas radničku klasu. Posle njih na sceni se pojavljuju Ilegalne Emocije. Radikalnije i dekadentnije i može se uslovno svrstati u body-electric. Između ostalog sviraju obrade Joy Division (She lost control) i gay numere iz filma Dečko koji obećava. Ženski vokal bi mogao da malo usavrši tehniku disanja i dikciju kako bi delovala upečatljivije. Znam da bi zlobnici rekli da bi mogla i da nauči da peva, ali meni je njen glas sasvim OK. Oba ova benda su mi prijatno osveženje, mada u ovoj zemlji teško da će imati neke koristi od muzike kojom se bave. Poslednji u nizu ova tri benda su Lollobrigida. Nekadašnji elektropop duo iz Zagreba, večeras se predstavlja u sasvim novoj postavi. Pored već poznate dve devojčice na vokalima, tu su i cica za klavijaturama, cica na basu i dečko sa gitarom. Zvuče jako, jako dobro. Vidan pomak nabolje. Tekstualno koketiraju sa svim i svačim. Kroz gotovo sve pesme provlače se neke LGBT teme o kojima možete misliti šta god želite, ali Lollobrigidas isporučuju talase sreće, veselja i zadovoljstva i to se mora poštovati. Za ove tri svirke Elektrana je bila krcata. Nije to ne-znam-koliko-mnogo ljudi, ali s obzirom na to da se nalazi na prolaznom mestu, dosta ljudi se zadržalo što je samo još jedno pozitivno brojanje za ova tri benda.

 

Oko pola četiri vreme je za fajront. Obezbeđenje ne dozvoljava izlaz na najbližem mestu već moram da kružim narednih petnaestak minuta. Tu shavatam da Dog Eat Dog završavaju svoju svirku na Fusionu. Naravno, opet je došlo do promene u rasporedu, a da to niko nije imao pojma. Konačno uspevam da se dokopam izlaza gde me čeka ista scena od sinoć. Pustite unutra!

 

Dan četvrti: nedelja, 9. jul: Zvona za finale: Spavanje na patosu mi prija i leđa su već bolje. Ipak, nije bilo mnogo sna prethodne noći. Bude me zvona sa obližnjih crkvi. Predhodnih noći samo su se povremeno oglašavala, ovoga puta bila je to cela kompozicija. Mahinalna asocijacija na jednu od numera Rex Illusivia. A gde je Rex, tu je i Satie, a gde je Satie tu je i Branka Parlić.

 

Poslednji dan EXIT-a započinjem sa Satiem. Na istoj sceni gde je prethodne večeri bio Muha, danas je "Uznemiravanje" - Vexation. Petnaestočasovna numera Erica Satia za čije se izvođenje okupilo preko šezdeset izvođača. Ne volim da pričam o Satijevoj muzici. Ona vam ili prija ili ne. Osećate je ili ne. Kada sve saberem, te večeri/noći jedno tri-četiri sata sam proveo tamo. Još jedan dokaz da se najveće i najbitnije stvari dešavaju negde u off-u, pomalo skrajnute od pogleda mase, i da uvek treba skitati, lutati i tražiti ako želite da prođete ispod svoje duge.

 

Celo veče praktično provodim između Satija i Main Stagea. Main otvaraju Kanda Kodža i Nebojša. Standardno dobri. Pisano je već o njima na Plastelinu tako da nema potrebe ponavljati izrečeno. Posle njih dolaze Chicks on Speed. Teško da bi ove tri vrištuljice na bilo kom svetskom festivalu bile na glavnoj bini, ali ovo je Srbija. Simpatično je sve to. Performans koji liči na karaoke party, ali realni da budemo, Lollobrigidas su sinoć na pedesetak puta manjoj sceni bili mnogo bolji od njih, a isporučuju nam sličnu muziku. Dakle, nikakav spektakl, ali nije bilo ni dosadno.

 

ImagePet Shop Boys su jedan od bendova koje sam ičšekivao. Ispostavilo se opravdano. Doneli su sa sobom dah spektakla. Plesači, back vokali, scenografija koja se non-stop menjala... Sve je na svom mestu i definisanje bilo kakvih utisaka deluje mi suvišno. Od svih najavljenih headlinera PSB su imali najjači show, za klasu iznad ostalih. Bila je to klasična pozorišna predstava. Komad sa pevanjem ali bez pucanja iako je bilo kauboja. Serbia is not suburbia. Go west! Ostaje pitanje, da li se ovaj koncert morao čekati sve ove godine? Da li se mora čekati EXIT pa da se prisustvuje nekom velikom koncertu?

 

Zabavljači opšte prakse, Scissor Sisters, koji su nastupili posle PSB, deluju bledunjavo i praznjikavo. Doduše drugo i nisam očekivao. Nije to priča za mene. Odgledao sam nekoliko numera, tek da mi potvrde uverenje koje sam imao i otišao da još malo uživam uz Satiea pre nego se ponovo vratim na Main.

 

ImageZa kraj je ostao spektakl. Kiril Džajkovski. Njegovo specifično viđenje elktronske muzike obogaćene etno elementima najfuriozniji je kraj koji je ovaj festival mogao poželeti. Ovoga puta, uz Kirila se na sceni nalazi osmoro ljudi. Duvači, udaraljke, gitara. Kao specijalni gost pojavljuje se Kirilov prijatelj i saradnik iz australijskih dana Vlada Divjan. Najavljene Esme Redžepove nije bilo, ali, po meni, to nije ni najmanja šteta s obzirom na njen prošlogodišnji prepatetični nastup. Furioznih sat vremena plus još pola sata bisa nikoga nisu mogli da ostave ravnodušnim i predstavljali su pravu lekciju mnogim puštačima ploča. Uz Pet Shop Boys, definitivno najbolji nastup na ovom EXIT-u. Posle ovakvog nastupa, odlazak na bilo koji drugi stage postaje suvišan. Kreće da sviće i vreme ja za pokret. Sumiranje utisaka u hodu. Zatvaram kofer, pozdravljam se sa gazdaricom i zovem taxi. Negde oko osam ujutru stižem kući. Sipam piće, dižem noge na sto i pred san puštam još jednom Kirila. Vredelo je.

 

ImageAppendix I - After all: Dakle, bilo je ovo jedno krajnje lično viđenje ovogodišnjeg festivala. Žao mi je što sam neke izvođače propustio, ali tako je moralo da se desi s obzirom na to da nisam od onih koji pišu na neviđeno - ako nisam uspeo ili želeo da odgledam nekog izvođača, to je jedini razlog zašto se isti ne spominje u tekstu.

 

Ova godina je još jednom potvrdila da, uprkos brojnosti, nedostaje još jedna scena. Doduše, moralo bi malo da se poradi i na organizaciji u tom slučaju. Ali ne mogu da se otmem utisku da pored Main ipak treba da postoje i dve manje bine. Dakle, sadašnji Fusion i još jedna sličnog tipa. Na jednoj od te dve bine mogli bi se okupiti strani bendovi koji se mogu dovesti za neke sitne novce (čitaj - početak karijere, još nisu postali previše poznati), a druga bi mogla da okupi izvođače sa exYU prostora. Ipak, malo mi je nelogično da headlineri na Fusionu budu bendovi koje imate prilike da pogledate barem nekoliko puta godišnje.

 

U ovo tekstu nije spomenut nijedan izvođač sa DJ arene. Ne spadam u one koji su protivnici te vrste muzike i takvog načina zabave, ali u ovakvom festivalskom okruženju ipak ne pronalazim svoje mesto na tim dešavanjima. Prijatelji koji su upućeniji u dešavanja na toj sceni kažu da je spisak izvođača bio više nego korektan, a meni ostaje da im verujem na reč.

 

Za kraj, blagodarnica gazdaricama na smeštaju i svima onima uz koje sam proveo ova četiri dana. Do sledeće prilike...

 

ImageAppendix II - Tretman prema novinarima: Jovan Jarić, urednik fotografije magazina Plastelin: Zbog dela akreditacije za foto-reportere sa oznakom "foto", koji se kači na osnovnu akreditaciju, fotografi koji su radili na EXIT-u 06 bili su sprečeni da obavljaju svoj posao, jer je organizator zaboravio da pomenutu oznaku obezbedi na vreme. Zbog toga su mnogi propustili nekoliko koncerata na glavnoj bini prvog dana Festivala, među kojima je bilo i dosta stranaca. Lično sam jednoj engleskoj novinskoj ekipi morao da objašnjavam "šta ih je snašlo" i zašto ne mogu da prate koncert Cardigansa. Posle dobijanja famozne oznake, usledio je novi hladan tuš, jer je na poleđini oznake pisalo šta sve foto-reporter sme da radi, a šta ne. A nije smeo gotovo ništa. Na priloženoj fotografiji se vidi u kojim je uslovima reporter trebalo da pravi dobre fotografije, a time i besplatno reklamira EXIT. Podsetiću da sam kao vlasnik ove akreditacije radio za jednu od najvećih novinskih kuća u zemlji koja je pri tom bila jedna od medijskih sponzora EXIT-a i da sam bio tretiran kao i svi ostali. Uzgred, mnoge kolege novinari nisu mogli da prate EXIT jer je od ove godine uvedeno da se akreditacije podižu lično i to jedan ili dva dana ranije. Većina foto-reportera nije iz Novog Sada i zaposleni su, te ne mogu da se šetaju do Novog Sada kada to organizatorima EXIT-a padne na pamet.

 

Autor: Branislav Nikolić, jul 2006.
Photo: Jovan Jarić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement