Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (7)

 

Anegdote: 11. jul 2006.
Image Dok smo se dogovarali oko poslednje verzije scenarija za Memorijal "Miroslav Antić", Minja Subota, legendarni TV voditelj i multimedijalni umetnik, ispričao mi je jednu zanimljivu anegdotu. Pušeći lulu i gledajući iskusno jednim okom u moj scenario, stavljajući s vremena na vreme kažiprst na poneku rešenicu, setio se, u društvu još nekoliko dragih nam prijatelja, jedne davne televizijske emisije u kojoj je gostovao pesnik Miroslav Antić. Radilo se o veoma gledanom programu "Od glave do pete" koji je Minja vodio zajedno sa Milovanom Ilićem Minimaksom. Ta emisija sa Mikom postala je čuvena iz mnogo razloga. Recimo, dobila je nagradu na tada prestižnom festivalu u Portorožu. Inače, u njoj je Antić izjavio "da pije", što je javnost u Sloveniji smatrala za veliku slobodu i hrabrost. Zar tako nešto reći na televiziji, pitali su se ljudi tih dana. Međutim, genijalni Miroslav Antić rekao je u tom programu mnogo toga "slobodnog", lepog i pametnog. U jednom trenutku, saopštio je voditeljima da je njegov sin džudista i, ponosan na njegov uspeh, rekao koju titulu u džudou nosi. Treći dan! "E to je super", rekao je u istom trenutku duhoviti Minimaks. "Ali", nastavio je brzo, "znaš li da je moj kolega Minja šesti dan?" "Šesti dan?", iznenadio se Mika. "Pa, Subota!", poentirao je Minimaks. Slatko smo se smejali ovoj anegdoti dok se približavalo vreme početka dvadeset prvog po redu Memorijala "Miroslav Antić". Minja Subota, vrlo duhovit čovek, ispričao nam je još nekoliko sjajnih priča. Jednostavno, imali smo veliku čast da sedimo sa "istorijom naše televizije". Meni se čak posrećilo da sa njim kratko sarađujem na scenariju. Bio sam opčinjen načinom na koji Subota prepričava anegdote.Volim takav humor! Prezirem viceve. Vicevi su najčešće spori i predvidivi. Ponekad čak zahtevaju neki usiljeni osmeh na kraju. Brzopotezna anegdota nikada! Prava duhovitost rađa se u trenutku. Retki su voditelji tok-šou programa koji umeju da se čale na takav način. Minimaks je bio jedan od njih. Svakako inteligentan i duhovit, umeo je da napravi doskočicu u trenutku. Nikada mi se nisu dopadali njegovi aforizmi. Ali, često puta sam gledao i njegove dibidus estradne emisije upravo zbog ovakvih pametnih šala koje se i danas prepričavaju. Majstorstvo je biti duhovit na takav način. Nemoj da otežeš priču. Nemaš celo veče na raspolaganju. Budi brz. Saslušaj i reci. Setio sam se te Minjine priče i po ko zna koji put razmišljao o tome koliko anegdota može da bude opasna za literaturu. Zavodljiva anegdota najčešće proguta priču. Učini pripovetku banalnom. Razvodni i pretvori u dosadan vic. Sve u svemu, nije uopšte lako sa anegdotama. Naročito ne u literaturi. Ali i na televiziji. Tek tu treba biti brz i nenametljivo duhovit. Kao Lari King, na primer. Nekada njegova emisija direktno najavi Andersona Kupera i njegov program "360 stepeni" koji potom sledi. Iako na CNN-u strogo vode računa o vremenu, Anderson i Lari su se jednom zapričali. Kad je već bilo jasno da je King koji minut ušao u Kuperov program, neponovljivi i duhovti Lari King je rekao: "To je bilo to, a sada Anderson Kuper u emisiji "350 stepeni"!

 

ImagePismeni sastav: 13. jul 2006.
Kada se autobus zaustavio na semaforu u zaspaloj Podgorici, podigao sam glavu i kroz mrak, protrljavši oči, pogledao vozača. Jedini još budan, sedeo je za volanom i čekao da se upali zeleno svetlo. Bio je miran i strpljiv. Jednu ruku je držao na menjaču, a drugu na volanu. Setio sam se tada jednog davnog časa srpskog jezika, osnovne škole i sjajnog nastavnika, gospodina Branka Dražića koji nas je bukvalno naučio kako da čitamo. Ali, i kako da pišemo... Pisali smo sastav. Trebalo je da opišemo čoveka koga viđamo svakog dana. Tih dana sam učestalo odlazio na terapije zbog teškog preloma ruke. A pošto sam putovao autobusom, logično je bilo da opišem vozača. Uradio sam to dobro i dobio pet. Međutim, peticu sa jednim minusom. Minusom koji mi je promenio život. Nakon što je pročitao ocene, nastavnik Branko Dražić - danas penzioner, inače legenda mokrinske Osnovne škole - prokomenatrisao je i, po običaju, sasvim odgovorno obrazložio ocene. "Taj sastav je dobar", rekao je, "ali sam ti dao minus zbog jednog detalja." O čemu se radilo? Opisujući vozača, sasvim otaljavajući stvari, priznajem, napisao sam da on uvek "nervozno" drži jednu ruku na menjaču, dok drugom "nervozo" lupka po volanu, "nestrpljivo" čekajući zeleno svetlo. Odmah sam shvatio gde sam pogrešio. Ma gde sam ja to video vozača-profesionalca koji je nestrpljiv i nervozan pred crvenim svetlom na semaforu?! Oni su uglavnom mirni, staloženi, to je njihova profesija, oni uostalom nikuda ne žure, jer će već sutra biti na istoj raskrsnici. Čudno, ali u tom trenutku sam zavoleo knjige i pisanje. Sve to sam doživeo kao zanimljivu igru ukrštenih reči čija me polja i danas drže nad belim papirom. Fascinantna je ta mogućnost stvaranja likova i života. Njihovo profilisanje i krojenje sudbina. Autobus je izlazio iz Podgorice kada sam po glavi počeo da prevrćem Aristotelovu "Poetiku". Proučavali smo je godinu dana na Filološkom fakultetu. Učili smo mnogo toga o ogrešenju o motivacijsku logiku i pričali o izboru između logike radnje i psihološke motivacije. To vam je ona stara priča kada prijatelji iskrcavaju Odiseja sa broda. On spava, ne budi se, iako ga dugo tako nose. Nije baš logično da ga taj čin ne probudi. (Ni ja u autobusu ne mogu da zaspim dok me ljuljuškaju krivine.) Ipak, Aristotel ne kudi Homera zbog takvog postupka, jer, bez obzira na svu nelogičnost situacije, radnja zahteva takav postupak. Dok ulazimo u Mojkovac - poput Odiseja koji spava i Odiseja koji je budan - shvatam da sam imao retku privilegiju da od svog nastavnika, u petom razredu, naučim za mene toliko bitnu stvar: detalj koji je u sebi sadržao gotovo sve kasnije glomazne lekcije. Srećan sam i zahvalan zbog toga. (Pauza deset minuta!)

 

Na Trećem Trgu: 27. jul 2006.
Image Kikindska Narodna biblioteka "Jovan Popović" objavila je zajedno sa Udruženjem građana "Treći Trg" antologiju nove kratke priče Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije i Crne Gore. "Osnovna namera ovog projekta bila je povezivanje i međusobno upoznavanje mladih pisaca kratkih priča sa prostora Zapadnog Balkana koji se koriste međusobno razumljivim jezicima", piše u belešci o ovom projektu Srđan Papić. Svaka od zemalja učesnica imala je priliku da predstavi četiri autora, pri čemu je svakom autoru posvećen približno jednak prostor za tekstove. Uživam u knjizi. Volim antologije. Pre svega zbog šarenila, ali i zato što se mogu čitati "preko reda". Tamo gde se knjiga sama otvori. U sadržaju koji su krojili antologičari Srđan Papić (koordinator projekta), Šejla Šehabović (urednica za BiH), Olja Savičević Ivančević (urednica za Hrvatsku) i Jelena Angelovski (urednica za SCG) pronalazim puno zanimljivih priča i imena. Pre svega, čitam priče "Feralovog" novinara Ivice Đikića, pisca odličnog romana "Cirkus Columbia" - čoveka koji je napisao i odličnu političku biografiju hrvatskog predsednika Stipe Mesića. Zatim je tu i Enes Halilović, sa svojim dobrim pričama koje su jezički sasvim orginalne. One svoj literarni temelj imaju u usmenoj pripovedačkoj tradiciji, u bošnjačkoj narodnoj priči. U antologiji je odlična pripovetka "Pad i dar" koja otvara Halilovićevu zbirku "Potomci odbijenih prosaca". Halilović ume da piše bajke, ali ih gnjura u realizam i oštri usmenom tradicijom koja dotiče postmodernizam. Zaista orginalna pojava u savremenoj prozi! Tu je i Lamija Begagić, jedna od najvažnijih spisateljice nove bosansko-hercegovačke proze. "Rende" je objavilo njenu zbirku "Godišnjica mature" koja sabira sudbine prijatelja koji su išli zajedno u razred - đaka još jedne izgubljene generacije. Ali, bosanski deo nadopunjuju i priče Tanje Stupar Trifunović i Šejle Šehabović. Mima Simić, Andrea Pisac, Zoran Lazić i Vlado Bulić već su poznata imena u najmlađoj hrvatskoj prozi. Prozi koja dopušta mladim glasovima da progovore i daje im više medijskog prostora nego što to činimo mi u Srbiji. U srpsko-crnogorskom bloku čitam priče Jovanke Uljarević, Srđana Papića, Marka Vidojkovića i već pomenutog Enesa Halilovića. Zaista fina knjiga i dobre priče. Kikindska biblioteka može da se ponosi ovakvim projektom. Još jednom skreće pažnju na svoju izdavačku delatnost. O polemikama koje antologije uvek započnu, neka pišu drugi. Leto je i nadam se da imam prava na literarni hedonizam.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement