RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

BELEF: Laurie Anderson - Dom sindikata, Beograd, 10. jul 2006. i Roxy Music - Sava Centar / Beograd, 16. jul 2006.

 

ImageNije mi baš teško da priznam da sam sa prezrelim nestrpljenjem iščekivao da se zatvori EXIT i onda se otvore vrata za dva (već u najavi) samo "obična" (prezanimljiva) koncerta. Taktika prema EXIT-u ("na kraj srca čađava mehana"), potpomognuta prosečnim lineupom, koji su organizatori i oni oko njih plaćeni za promociju pokušavali da nam pre-pre-pre-promovišu kao nekada davno jednom caru njegovo novo odelo, to je samo potcrtala. Ako nešto pretenduje da bude "izlaz" sveopštem ludilu, a samo ustanovljuje drugu vrstu, ajd da blago kažem, "nelagodnosti" kao orvelovsku kontru nečemu prema čemu se bori, onda tu, cenim, nešto nije u redu. Čak ni lični sjajni osećaji na Tvrđavi i viđenja sa starim prijateljima, pa i upoznavanje sa stranim muzičarima koji nisu u kavezu, nisu više vredni toga. Prošlogodišnja kupovina karata po bankama, u redovima koje su prizivali srednje atletičarske dužine, sa davanjem podataka bankarskim činovnicima, o prvom seksualnom opštenju, dužini i vrsti maske i make upa koju se dotični nosili, sklonosti ka astrologiji, feng-shui tehnikama, psiho-testovi o svojevrsnom drill-survivallu, nošenje ranca u koji bi stali svi dokumenti da bi se pokazao i dokazao identitet već su mi se onda smučili i odlučili i prestrojili me od kandidata do apstinenta za ovaj put. Ove godine je disciplina bila čekanje na internetu! Pa u zemlji koja ima najmanji broj računara i u kojoj ljudi ne znaju šta je window ni na "nekompjuterskom engleskom" - to je i više nego prst u oko. Jedan je onako usput... i za druge lokacije. A tradicionalni treći... pa tu već dolazi čuvena srpska snalažljivost. Uz, naravno, zapršku: na svakih 38 novih kupaca, kao u Monti Pajtonu, cena je rasla za odgovarajući procenat, ustanovljen, valjda, u specijalnom bordu za najveće svetske festivale i na drugom programu RTS-a gde nije moglo da se živi od ljudi koji su prošlih godina na EXIT-u doživljavali izlazak sunca, gledanje u Dunav i tako te i još veće pseudo-kosmičke žanrovske discipline. Lepo je meni rekao jedan novosadski prijatelj da to nije muzički festival i sva sreća poslušao sam ga. Glede najvećeg festivala mi je jedino žao što nije došlo do susreta dva velika srpska sina - onog što ministariše spoljna dela i ovog mančesterskog koji nam je izgleda svima srcu draži, bez obzira na krajnje nemušto zvedašenje. Verovatno, bi naš... mislim sin... u pokušajima da ga dovede na "svoj" EXIT i imao muke da mu objasni kako tamo nije baš sve vegatarijansko, tj. po protokolu je valjda i zabranjeno. Uvod i igranje fudbala su mi još otupeli utisak, tako da sam očekivao neku rezoluciju srpskog parlamenta da se FF posthumno odlikuje, a Škotima da nagrada, kao nastavljačima loze. A možda su oni odabrali lozu, nabasavši pre toga na onog prvog srpskog sina. A što se tiče fudbala... kakva je bila kvota... da l' 1,23 da ćemo ispušiti za vize ponovo... kakva sigurica.

 

No, dan posle medijske hajke došla je Laurie Anderson, hvala nebesima. U okviru BELEF, mora se spomenuti. Malo mi je bilo čudnovato zašto je odabrana lokacija Doma sindikata, ali tek nakon što se koncert (da ne kažem performans) završio, shvatio sam da je to, u stvari, i bilo sjajno. Priče koje Laurie priča su svakodnevne, prosto boli kako ih se sami nismo setili i kako ih ne primećujemo i ignorišemo u životu, a u njenom slučaju su svojevrsnom genijalnošću podignute na skoro meta nivo. Nakon što smo na platnu iza nje pogledali sve što nam je pripremila/improvizovala, izlazak nas je suočio sa mnogim njenim anonimnim junacima i to je to. Direktan izlazak u vrevu, centar grada... mravinjak. Kao da je i to bio planirani deo događanja. Nadam se da ovime Laurie sebi kupuje dobru i možda onu najbolju karmu. Karma uostalom i znači - akcija. A i nama je donela nekoliko poena. Zurenje u svakog od tih, za nas anonimusa, a za sebe i još nekog - glavnog junaka - je kao da želimo da otkrijemo kakvu to zapravo priču taj čovek čuva. Ne bi bilo fer ne pomenuti i svojevrsni performans u sali, s obzirom na to da je organizator prodao karte za nepostojeće redove, te su zbunjeni "dragi posetioci" uzalud tražili svoja mesta. Ljubazna sprovodnica, tetkica X, pokušavala je da objasni da nije do njih, već do organizatora koncerta, no u tome nas je i zatekao početak. Confuse The Cat, rekli bi mnogi koje znam. U beogradskim uslovima, gde sve kasni, ovakav je happening i poželjan, ukoliko pomenute karte nisu u vašem vlasništvu.

 

Još malo na koncert. Sama izvedba je bila sjajna! Laurie je imala pomagače koji duže ili kraće rade sa njom, kao što su Peter Scherer i Skulli Sverrisson. Scherer je Švajcarac koji radi u Njujorku već mnogo godina i sarađivao je sa svima: od Davida Byrnea do Artoa Lyndseya i još nekoliko krugova po Njujorku, dok je Sverrisson islandski jazz muzičar (jedne godine i lauret u matičnoj zemlji u jazz ogranku) - obojica ništa ispod brilijantnosti. Iza Laurie su sinhrono na platnu išli prevodi tekstova koje je isporučivala i zaista je to sjajno izgledalo. Prvi deo je bio eteričan i likvidan, uznemirujuće dirljiv. Mene je podsetio na instrumentalne pasaže prvog dela "Der Himmel Uber Berlin" a ono što mi je još draže bilo je što Scherer sa daljine sa koje sam ja odgledao koncert skoro pa stvara razbarušenosću frizure utisak kao da je sam Wenders na bini. Ostatak koncerta je bio moderniji, negde i sa prenaglašenim, nepotrebnim ritmovima, i jedini put kada se vratila svom legatu je bilo u slučaju "Dance Of Electricity" sa posvetom Tesli. Hm, opet na "izlaz" - prošle godine su The White Stripes (koje lično ne volim, ali...) napravili svojevrsni hommage Tesli u nekoliko intervjua, pa i učešćem u Jarmushovom filmu o kafi i cigaretama. Zašto neko nije pokušao da nešto od toga priredi i za EXIT. Raspon bendova koji su "prikopčani" na Teslu ide od spomenutih WS i Laurie, pa do Neutral Milk hotel i ko zna koga još. Politički (ne)korektno ili ispuštena šansa za atrakciju koju su mogli da patentiraju. Laurie Anderson je završila predstavu u kojoj, naravno, nije bilo bisa. Nije ni trebalo da ga bude. Publika jako, jako zadovoljna. Ako smem da dodam, u poslednje vreme Laurie mi je postala objekt pažnje po svojoj strasti sa kojom je ispromovisala Anthonyja (da, upravo ga je ona gurala i gur - od njegovih ploča, pa do Cohenovih tributea), ali zaista sa nestrpljenjem očekujem da se nešto od ovoga usnimi, a moja lična želja je prvi set. Onaj tečni. OK, Laurie, i dalje ti priznajemo ono: This is your captain speaking... Dakle, prvo poluvreme. Kec. Za nekog ko je igrao iz keca u kec na ova dva meča na BELEF-u, 80 odsto posla obavljeno.

 

I onda čekanje iliti poluvreme - ali ako je Roxy čekan u mislima, ili gde već, toliko dugo, ono prolongirano za još koji dan nije izgledalo kao nešto prisilno. Karte su bile preskupe, što je uticalo da na koncert dođe najšarolikija moguća publika koju sam ikad video, uključujući i one čuvene koncerte povodom 25. maja iz nekog drugog života. Nažalost, masa mojih prijatelja koji prate bend već mnogo godina, nakon EXIT-a, Laurie, a i uopšte shodno situaciji u svojim buđelarima, nije imala ni promil šanse da odvoji toliko para. Efekat je bio da sam u publici video ljude, bankarke, činovnice, bivše stjuardese, najnovije silikonke koje verovatno nikada nisu bile na rok koncertu, ali Ferry im je "ono... faca" (sugurno preuzeto iz nekog od nebrojeno puno ženskih časopisa), a vreme do početka su prekraćivale pričama o popularnim zvezdama koje pevaju po splavovima. Koliko sam upoznat, artisti ili "projektanti" pominjani uz neprekidno kuckanje sms poruka, mogu se videti u onim šaradama na onoj televiziji koja je sinonim za "Panter Pantu". Malo nam nije bilo ništa od toga, tj. bljutavo ništa... ali, sve se to zaboravilo sa prvim udarima gitara na Re-Make, Re-Model i sada je bilo "in vivo" jasno svima koji su imali nekog znanja i predznanja "kako" su to RM uticalu na punk i new wave. Takve "raspuštene" gitare nisam čuo ni na onom koncertu Buzzcocksa. Zatim: Out Of The Blue... ha, ha, ha. (Što bi rekli Ultravox!) Howard Devoto može da priča o The Stoogesima kao uzorima i o njihova prva dva albuma koje je jedino i slušao od sve muzike, ali se sada još jasnije vidi šta su Magazine copy/pasteovali - na svu sreću (jer ih svrstavam u deset najbendova ikada). Kao i pomenuti Ultravox i mnogi uostalom. Bend je u savršenoj formi, rasvirani, inspirisani, ne mogu ni da ih prebrojim. Kakva je to menažerija na bini, ali ono... iskonski pozitivna. Manzanera još jednom dokazuje zašto je Eno rekao za njega da mu je to najomiljeniji gitarista, a onda kao svojevrsni poklon prepusta "gostu" Leou Abrahamsu (isto sarađivao sa Brianom Enom, ali i sa Sex Gang Children, pa i Davidom Holmesom) neke od najvaznijih solaža. Jedan od nosioca zvuka je još jedan gost. Colin Good, koji je radio sa Ferryjem na solo albumima. Pa pevačica iz Incognita. No, to ne utiče na ono što su RM patentirali kao svoj trademark. Ovako treba da izgledaju i pojedine reprezentacije - sastavljene i od zvezda i od fenomenalnih timskih igrača. Ferry đipa sve u šesnaest po bini, kao neki kauboj-amater koji imitira rodeo junaka, ali bez konja. Fotografi uživaju! U jednom trenutku se čak Ferry namešta za kontra svetlo jednom srećniku. Vidi se šta su majstori, nema onih suludih zabrana fotografisanja, ovoga, onoga, da ne budem vulgaran - ovo je ipak bend koji svira muziku. Andy MacKay je elegantniji nego ikada, nekada davno mu je frizura bila gora i od one koju je sportisao i sam Eno, ali ovo je sasma ok. Čovek drži master class. A Song Of Europe je probudila mnoge emocije, suze su krenule. I ostalo je bilo "poselo" ali u onom drugom smislu - najboljem. Virginia Plain. Editions Of You, My Only Love. Let's Stick Together... sa sve podvrsikivanjem koje po inerciji vizueliše Jerry Hall, pa čak i Ladytron. Meni je falila samo All I Want Is You i Thrill Of It All (ali to nisam ni očekivao, ni u najluđim snovima) pa da lumperajka bude savršena. Ali, i ovako je bilo 10/10. Nakon koncerta elektronički sam zahvalio Keithu Knightu, koji me je nekoliko dana ranije obavestio da ih je video prošle godine i dodatno me kuražio i lišavao tenzije i zebnje da će ovo biti sjajno, iako je ona bila skoro pa i nepostojeća. Ipak smo se nagledali i svojevresnih nostalgičnih prevara tipa The Saints i Sistersa, pa... A Keith Knight je samo rekao: "Ja ih nikada nisam gledao, ne znam da li da ti zavidim ili mrzim tu činjenicu... Roxy i Laurie u istoj nedelji... pa... bolje da se uzdržim od komentara..." Eto, i nama da se to desi jedared. Sva hvala i slava onome ko je izabrao RM i LA za BELEF. Pre nekoliko godina sam isto tako žrtvovao EXIT za Nine Rain i pogodio. Još malo možda da se poradi na finansijama, očito da ideje ne nedostaju... ali ne puno. Neka postane nama dobar, a ne "najveći" svetski letnji festival, mislim da nam nikakvo slavoljublje ne treba, već samo ovakav, na publiku usmeren rad. Proizilazi da je i dobitak zaista bio lak. Iz keca u kec, dosta je uloženo, uostalom, ali sa ovakvim igračima, kvote su bile očekivano male male, ali... dobitak ostaje u srcu. I osmesi, osmesi i ponovo osmesi...

 

Da, na kraju lična impresija. Nismo stopirali. Da l' će neko prijaviti svemirskoj policiji što za Pančevo ide i regularan bus iz Beograda posle 23h (i time nas lišiti iskušenja da ostajemo daleko od kuća tako kasno) zaista ne znam, ali smo deo dobitka, nadam se, preneli i na ekipu prevoznog sredstva. Savršena noć.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement