RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

The Pink Mountaintops - Axis of Evol (Jagjaguwar, 2006)

 

ImageOvo je jedan off projekat ili tako nešto Stephena McBeana iz benda Black Mountain. U stvari, ovaj album sasvim malo odstupa od standardnih Black Mountain, tako da se pitamo čemu novi bend? U stvari, kada se oduzme hard rok inspiracija Black Mountaina, uvede malo elektronike i sve to snimi u izmenjenom stanju svesti - eto novog benda. Samo nedostaje malo više produkcije i raznovrsnosti.

 

Godinama unazad nisam čuo ništa bliže zvuku Mudhoney i Spacemen 3, tačnije, Pink Mountaintops zvuče kao ovi prvi koji koriste iste droge kao ovi drugi. Stondirana i teška atmosfera, koja se kreće od akustičnih repetativnih melodija do fuziranih overdoziranih gitara, uz glas koji pripoveda o svojim religioznim vizijama sa odjekujućim ehom iz metafizičkih visina. Doduše, kao i u slučaju Spacemen 3, često pominjanje religioznih motiva ima više stilsku ulogu, i halucinatorne objave koje nam se isporučuju zvuče suviše plastično. No, to nije sve, korišćenje primitivne elektronike putem ritam mašine takođe je bitan momenat u sveukupnom utisku. Ceo album poprilično odiše u lo-fi atmosferi, poput kućnog produkta nekih entuzijasta.

 

Usled svega gore rečenog, album pomalo odiše poznatošću, tako da nije teško ući u njegov svet, i iako ne previše originalno zahvalno je za slušanje upravo zato što su gore pomenuti bendovi nestali sa scene ili posustali u kreativnom smislu. Album Axis of Evol svakako uprkos tome pruža dovoljno toga da bude vredan pažnje. Ipak je prošlo mnogo vremena od kada smo čuli nešto slično.

 

Postoje dve vrste pesama na ovom albumu. Prve su akustične pesma nalik na gospel komade, koje se obično fokusiraju na goli zvuk gitare koja prati vokal koji se nalazi u stanju transa, pevajući zamišljeno, tiho i povremeno nas pozivajući da mu se priključimo. Kao pomoćne alatke povremeno se pojavljuju slajd gitara ili pulsirajući efekti, odnoseći nas u prostranstva pustinje kao najpogodnijeg mesta za introspektivnu potragu za metafizičkim istinama. Po duhu, ali i po načinu izvođenja, Pink Mountaintops bi se lako uklopili u psihodeličnu scenu 60-ih, samo, naravno, samo mnogo manje ozbiljnosti.

 

Drugu vrsu pesama čine repetativni gitarski komadi, često uz pratnju minimalističkih elektronskih zvukova, kao što je jednostavno ritmičko pištanje. Takođe, u nekim pesmama bitnu ulogu dobija ritam mašina koja svojim monotonim udarcima može i te kako dobro da nosi pesmu. Pesme ne odstupaju mnogo od jednolične strukture, bazirajući se na jednoj melodiji, baš kako sestra Rej kaže. Cold Criminals je pesma koja bi po svojoj jednostavnosti mogla da bude i neka nestala i pronađena pesma Velvet Undergrounda. I druge pesme su u sličnom maniru, sastavljenje od rifova koji svojim ponavljam samo postaju jači i intenzivniji. Pesma New Drug Queens više liči na Sonic Youth čitanje velvetovske tradicije, dok nas osmominutna Slaves poziva u jednu vožnju, doduše sporu i razvučenu, ali potpuno na tragu ranih Mudhoney fuziranih gitarskih improvizacija. Lord, Let Us Shine najbolje oslikava pomenuti spacemenovski momenat religiozne stondiranosti i slavljenja gospoda u gospel maniru.

 

Ovo je dakle album koji se može preporučiti, pogotovo ako vam je neka od referenci koje sam gore naveo i inače bliska. Skromnih 35 minuta trajanja je dovoljno kratko da ne donese nikakvo iskušenje u vidu monotonije, a vreme će vam svakako brzo proći slušajući ovaj album.

 

Autor: Miloš Trifunović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement