Laslo Blašković, književnost i vinil ploče

Kubure s rokom

Đ. Kuburiću, rok pesniku, ovdašnjem

Nikada nisam imao bend, mada sam kao stvoren za to. Neosedlan poput Adolfa Topića, sa seksi jurodivim morisonovskim pogledom i torovskom figurom Roberta Planta. Mrtav kao Džon Lenon. (Možda je trebalo da se okušam kao solista?)

Nisam postao čak ni knjiški roker, od onih koji znaju svaku postavu Dip Parpla, svaki datum otkazanog koncerta ili imena svih Makartnijevih kućnih ljubimaca, i koji bi se, doduše, rado pridržavao čvrsto zadatog ritma, prozirnih slika, diktature slobode, ali se opet dvoumi da li da rokenrol shvati kao tradicijski predložak, kao izvorno i pamtljivo, mada ništa manje nedodirljivo i jarosno od onog mitskog zlatnog doba, ili pak kao simptom prevaziđene savremenosti. (Razmišljajmo o ovome sledećih deset minuta.)

Ne vredi, nisam ispao ni taj bibliotečki surfer ili rolingston koji život nastavlja kroz mitske muzičke parafraze i citate rok maksima, a kamoli onaj koji niče iz podzemnog sveta podruma, garaža i pabova, ambivalentno rašniranih pertli i uzvišeno spuštenih hozn-tregera.

U stvari, sve dublje sam shvatao da takva opčinjenost muzikom prestavlja spontano ironičnu aluziju na simbolističku opsesiju istom supstancom, samo sad u pitanju nije Debisi, nego, recimo, Klepton. Uostalom, i nije tako bitna stvar da li je kazana muzika presvučena u ironičnu filmsku kopiju, ili u video-spot na zidu pećine. Samo, osećao sam da tu postoji izvesna kvaka.

Nije se bez razloga Tolstoj pitao da li je moguće išta ozbiljno reći o nečemu što može da napravi četvorogodišnje dete (makar se ono zvalo i V. A. Mocart)! Ali, šta da radimo, kada se negdašnji rokerski ideal umreti mlad i imati lep leš (mada, ruku na srce, ni Dženis ni Hendriks nikada nisu bili za izložbu) potpuno inkarnirao u živim, sedokosim leševima koji vitlaju fenderima, u povampirenim Remboima koji su nastavili da pišu i posle dvadesete. Tako i danas, na raznim MTV-ima, viđamo ljude koji su (govorim bez i najmanje zlokobnosti) zaista zaslužili da budu mrtvi, mumificirani u slavi, neizrecivi, ili da bar, oženjeni afričkim princezama, nose zlatne pojaseve, prodajući oružje i belo roblje, kako je to uzorno činio Žan-Artur.

Elem, ništa od toga nisam postao, iskreno, nisam bio nizašta, mogao sam samo da melanholično čupkam žice zbornika Rok i književnost, sve više ubeđen da je upoređivati te dve pojave isto kao i misliti o odnosu književnosti i literature, sve je to, bivao sam sve više siguran, - samo lirika poezije.

Nisam ja, velim, bio za te igre (ma bile i jezičke), precizne i neosetne kao gubljenje pamćenja. Kako god bih probao, svaka moja priča bivala je apokaliptična i stroga, u najveselijem značenju koje mogu da imaju te reči (kao i metafizički cirkus, salto mortale, akrobatski rokenrol, na primer.) Stalno se, uzmimo, širi ista glasina kako je sve odavno svršeno s poezijom. Homo faberi su uvek na tu zapanjujuću delatnost duha gledali s podsmehom. Ako se prohujali vek završio izveštajima o propasti istoka ili o okrajku istorije, nije nam potrebno slonovsko pamćenje da bismo se setili kako je počeo famom o kraju umetnosti. Sve te storije o truleži građanskog društva, o džojsovskim zidovima iza kojih se ne može više, o nebitnosti talenta i oslobođenju ništavila, znate.

A kada je o tom neprestanom smaku reč, ne možemo preskočiti priču o propasti rokenrola. Usud mu je od vodeće ideologije mladih šezdesetih i sedamdesetih, dodelio ulogu ušećerenog marginalca, nebitne novosti, kliničkog samrtnika, kako vam drago, kakva je odavno morala biti poezija.

I sve je ovo bio uvod u davljenički zagrljaj ta dva prividna luzera - pesništva i roka. Kroz ta vrata mnogi su pokušali da uđu, izdaleka se ona čine širokim, naravno da bi bilo lako kada poezija ne bi bila samo teror nad jezikom, već i ironična žrtva, kada u ovom svetu ne bi bilo još tragičnih jaraca, i da Orfejev stratokaster nije prikačen na maršalova pojačala, spremna da pripitome rokenrol standarde (ili starudiju, ako tako više volite), da sve to nije artistička dresura za divlje u srcu, kojom su Odiseja u slatku značenjsku propast zazivale sirene hitne pomoći.

Znao sam sve to, ali najviše jedno - da od mene neće biti ništa, iako sam neprestano govorio sebi da moram biti živ, a nečega će, po logici stvari, već biti. No kada bih zamislio da bih jednom, na književnoj večeri u kakvoj seoskoj biblioteci, mogao da zapevam sa nekim svojim mladalačkim idolom (Džegerom ili pokojnim Sidom?), moja sestra je rekla da bih bio isti Duško Trifunović, sa Bregovićem pod miškom, i to mi je raspršilo sve, ionako izgubljene iluzije.

Nešto se nikada neće desiti, poručivao sam (s malo melanholije na početku sreće) svim mladima koji se vole. Jer, poživeli i sto godina, a svaki gutljaj popili u drugom kafeu, postoji baâr u koji nikad nećete ući. Možete venuti za hodanjem, ali ima jedna ulica koju ćete uvek promašiti, samo za vas će ona ostati večno slepa. Ako ste, konačno, čitalac, hitam da vas obavestim, čak i među vašim najomiljenijim knjigama (po kojima upravo prebirate) postoji makar jedna koja je zauvek zatvorena, čije su stranice za vas zalepljene onim tutkalom kojim se prišiva nebo za zemlju.

No, ostavimo ove neprimerene lamentacije najvećem argentinskom pesniku (a to nije Maradona mia), i pomislimo samo na one srećne knjige, koje su nam dopale šaka a da to uopšte nismo poručili.

Recimo, letnji je raspust, svi vaši su jednoglasno odlučili da morate definitivno kod rođaka na selo (osamdesete su, i selo još uvek postoji), i to čitave dve nedelje ("ni reči više"), kako bi vam se vratila neka boja u lice. Šta ćete, odete, izljubite se sa strinama i tetkama, raspakujete se i utvrdite kako ste zaboravili da ponesete knjige. O, dosado, tvoj sam! Onda vas ujna, sve u želji da se beskrajno dobro zabavite, sprovede s komšijskim deranom na igranku.

A tamo se hevi metal smenjuje s morskim sentišima, da bi sve završilo dinamitaškim narodnjacima i (glogovim) kolcem u koje se ’vata i staro i mlado. Pošto ste novo meso, izazivate opštu senzaciju među devojkama što cevče vita sokove i cede naglas bubuljice. Oho, jasno vam je da se njihovi momci spremaju da vas dobro nalemaju i pepeljuginski hvatate maglu u pet do dvanaest. Sve se dobro završava, sem što ste u mraku nagazili na kravlju poganu pogaču (da se izrazim lirski). Izuvate se u dvorištu, konačno, krevet. Još trinaest ovakvih dana i slobodan sam, mislite.

A onda, između porculanskih tanjira koji se ne koriste, vidite nekoliko knjiga. Perl Bak, opsasa! Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita. Gle, gle! Gajenje patuljastih ruža. (Sjajan naslov, ako je poezija u pitanju.) Mogli biste ovako, kao književni seljak, da živite zauvek.

To je bar prosto, ako ne osnuje bend, nikad nije kasno da čovek postane pisac. (Da ste u Golubincima, put bi možda bio skraćen, probali biste da pristupite Sonorima, najmoćnijem seoskom rok sastavu SFRJ, uz Asteroide - valjda - iz Bajmoka, neka me ispravi neki proćelavi rokerski intelektualac, ako sam kriv. Padnete li na audiciji, barem ćete znati da niste za to. Ali biti pisac međutim, to svako može.)

Premda zvuči paradoksalno, život u provinciji za pisca može imati izvanredan marketinški značaj. Kad usred noći, na putu za more, ugleda iz autobusa oguljeni natpis Požega na putokazu, ko od čitalaca ne bi pomislio na pesnika Danilova? Ko se ne bi setio Milenka Pajića, kada u Sportskom pregledu upljuvani novinar zucne o neslavnim rezultatima F. K. "Mladosti" iz Lučana? Da mi sad neko kaže kako mu na pomen "Crvene zvezde" padne na pamet Radoslav Petković, teško da bih mu poverovao, smatrao bih njegovu asocijaciju, u najmanju ruku, bizarnom. (Mihajlo Pantić se lukavo ogradio satelitskom senkom Novog Beograda.)

Uzgred, svesti čoveka na mesto gde živi uobičajeni je kliše." Šta ima novo u Novom Sadu?", hladno će vas upitati beogradski seljak (ako ste, kojim slučajem, odande), kao da je reč o trafici, a ne o pomenutom ofucanom gradu, pa kud god da krenete, zapnete za zajedničkog znanca.

Dugo robovanje pod turcima i patnje naših naroda (da parafraziram pesnika), mozga rezanoga makazama, još od malih nogu, vavilonska lutrija selo-grad, fatalne devojke iz grada, san o ’lebu bez motike, seoska pripovetka i naturalni antiratni romani, izazvali su razne migracije, koje su od prestonice očas uspele da naprave selo veselo.

Ali sve te nevolje koje su nas zadesile (kulminirale su inspirativnim bombardovanjem), začudo nisu, s druge strane, dovele do obnove lapota, procvata kanibalizma i pisaca-samoubica po našim malim gradovima. Tamo se, naime, zapatio rok, folksšturm rokenrola, da budemo direktni, u divljoj logoreji električnih gitara imunih na redukcije struje, kroz beskrajnu priču zadihanih, dlakavih Šeherezada.

Hoću da kažem da uvek postoji šansa. Što ste stariji, bliži ste nekom bendu, ili nekoj naciji. I Pašić je, nadam se, rekao da je svaki pristojan čovek u mladosti levičar, a roker u zrelim godinama. Valja samo biti koliko-toliko živ, nešto će već ostati.

Koliko juče, kada je naš svet još živeo u iluziji da je mlad, ili bar mestimično evergrin, neko je duhovito primetio da nije ništa na svetu starije od mladih pesnika. A mislio je na rokere. Koji su, u stvari, čisti dečji pesnici. Zar ne? Rokenrol je oduvek stvar roditelja i dece. Kada ste ono budili krave novim talasom, gonjeni zapomaganjem vaše majke (bitlsovske prošlosti) zbog nove stereo-buke, zaklinjali ste se da se, što se vas tiče, generacijski sukob tu završava, da ste muzički sve preživeli, te iz toga sledi da ćete razumeti svaki hir budućnosti, no niste mogli ni da sanjate kako nećete stići ni da se čestito oženite i rasitnite decu, a nadolazeće urbane (već od tog pojma nam je muka) mase, uveliko će ludovati za vama dalekim i hermetičnim turbo folkom, koji će prekriti sve, kao lišće Lisabon. Svet će proći pored vas, a da se niste ni rasanili. Bolje odmah napišite nešto o glavobolji uzrokovanoj čistim vazduhom.

Biti pisac na selu, milina je. Suseljani vas pozdravljaju pesmom na lokalnom radiju, promašuju vas u lovu na zečeve, donose vam sveže potkovana jaja. Rok sastav, s druge strane, morate odvesti u svet. Mada je, na kraju krajeva, sasvim dovoljno i jedno ime. Uopšte nije potrebno da se skrpe momci i utisnu na lakobrišuće trake. Valja samo imati dobro ime i ispisati ga na što više zidova koji se sporo kreče. I ne morate biti door da bi vam se zid otvorio, da bi vaše ime skakutalo svima ispred nosa kao privezak na lančiću, kao sunce, kao kamenje koje se iza brda kotrlja. (Suvišna je primedba da ovu marketinšku operaciju treba izvoditi krišom. U protivnom, puštaju kera.)

Ali ni sa imenom mi nije išlo. Jednom sam, na vratima Tribine mladih, naleteo na plakat koji je najavljivao gostovanje jedne bande iz Segedina, i tamo je lepo, među drugim izvođačima, stajalo: Laslo Blašković - truba. Promukla, jerihonska, šta drugo, odavno smo to znali. Uzgred, taj tip je pljuckao u lim čisti džez, i nije mu bilo do novih imenjaka.

Međutim, kada me je, prošle jeseni, u Beogradu, prilikom upoznavanja, Franci Blašković, sablažnjujući istarski roker, srdačno izljubio (3 X), uz ironični komentar: "Dragi, rođače, ne možeš zamisliti koliko dugo čekam ovaj trenutak", nisam mogao, jedva se iskobeljavši iz kuzensko-davljeničkog zagrljaja, a da se ne setim leta 83. (još smo svi bili živi), kada sam istog ovog nepoznatog Blaškovića čekao posle svirke na kafanskoj terasi u Rovinju, da bi me, preko krvne veze, primio u svoj Tingl-tangl (tako se, uistinu, zvao njegov sastav, tezgaroški ili pastirski, bilo mi je svejedno, plašio sam se da sam na dobrom putu da zakasnim, da ostanem rokenrol usedelica), osećao sam da ističe poslednji čas da od grinhorna postanem Old Šaterhend, koji će ukazati pogođenom Mirku na metak, matorom Vinetuu na njegove zapaljene uši, ali ga nisam dočekao, zbog nasilne distorzije električnih gitara, od koje bih posle, čak i u minimalnim količinama, uživo dobijao alergijsku kijavicu.

Tako se ta stvar sa rokenrolom za mene završila. Ne bih da zvučim tašto, ali u isto vreme sve je uopšte počelo da vene.

I uglavnom sam miran, no moram priznati da ponekad sanjam kako sa nekim krvavim bendom dobrano prašim, na igranci za novogodišnju noć, u udruženju gluvonemih.

I nikako ne mogu da odlučim da li je to košmar ili san želje.

"Severni bunker", broj 11, jul 2003.