RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Đorđe Miljenović - Zagađenje u Japanu (Multimedia, 2006)

 

ImageKo je sad pa ovaj, verovatno se pitate? Da li ste ikada čuli za čoveka koji se potpisuje kao Wikluh Sky? E, to je taj. Posle svih projekata u kojima se potpisivao tim pseudonimom, što solo što kao deo ekipe (Bad Copy, recimo, ili duet sa Marčelom), eto ga konačno pod punim imenom i prezimenom.

 

Iako će delovati da se mnogo pravim pametan, samo bih želeo da podsetim na nekoliko rečenica koje sam o ovom pojedincu izrekao u tekstu o Marčelu pre nekoliko meseci (vidi u arhivi Plastelina). Neke moje prijatelje ta teza je začudila, no meni je to bilo prosto sabiranje dva i dva. Dakle, mladi g. Miljenović, ovim albumom još jednom je potvrdio svoju kreativnost i talenat koji poseduje u tolikoj meri da se čini kako se njime prosto bahato razbacuje. No, gde ima, tu se i preliva. Nadam se samo da će da potraje.

 

Kao prvo, želim da odam priznanje izdavaču ovog albuma. Definitivno, niti jednu od numera sa obog albuma nećete čuti u medijima. Naravno da kvalitet ovde ne dolazi u pitanje, ali tekstualni izraz... Hm... Za one sa retardiranopartijarhalno zapeklim ušima ovo izdanje je dovoljno da njenog autora spusti u deveti krug pakla, ali i na tarabi svašta piše. Ovakva količina vulgarnosti, ali ne one prostodušne već apsolutno kontekstualno primenjenje uz jednu ultra inteligentnu manipulativnost u pričanju priče (Digresivno - ovako suludokreativni pristup na ivici žileta sa tri oštrice nije čut jošte od vremena Radio Gliglifa i njegovog John Holms Football World Cup, emisije Radio Pančeva iz devedesetih i jedino se može meriti sa Moskrijevim lucidarijama u Prti Bee Geeu). Na prvi pogled (pre)banalan i (pre)vulgaran Miljenović je ispričao priču kojom se u lice nasmejao većinskoj Srbiji današnjice, upotrebivši jedini mogući jezik koji ista razume, dok se sa druge strane koristio formom koju neko ko se ne razume u posao nikako ne može da primeni (istražući saznajem da je Miljenović nekoliko godina pohodio muzičku akademiju, koju je napustio jer mu je bilo dosta šablona i klišea). Dakle, ovo je rock-opera. Baš to. Ako treba tražiti neke reference na sceni možemo ih naći kod Frenka Zape ili u ranim radovima Buldožera, mada "ideološki" ovo je najpribližnije legendarnom Franciju Blaškoviću.

 

Zagađenje u Japanu slika je zemlje u kojoj jedan kubik silikona vredi više od milona suza. Upravo iz tog razloga, verujem da kada bi neko stisnuo petlju i ovu rock operu postavio na scenu, postao bi bogat čovek. Zvezde, oni kojima su takve zvezde idoli, oni koji bi želeli da postanu zvezde bili bi redovni posetioci ovog spektakla. Nije da volimo da nam se pljune u facu, ali volimo da vidimo sebe na sceni, pa makar bili negativci. Da komšiluk priča da nas video na televizoru, sad što je to bila crna hronika, nema veze.

 

Radnja kreće u klubu "Gayzeer" (onaj gde radi DJ Shoopko), koji posećuje mladi, siromašni nezadovoljni Marijan. Gazda lokala ga primećuje i nudi mu posao PR-a. "Izliv mozga" (lik glasa razuma) ga upozorava na posledice ali želja za slavom i uspehom je jača. Malo oralne satisfakcije gazdi - to se podrazumeva. No, sluzav je put do zvezda ili, kako Marjan izreče parafrazirajući "vrhovni gazdaricu": "Ma boli me uvo za sve / Ja imam svoje sne / Moj vazelin je pod jastukom / Zaluđujem se kurčinom". Želja za slavom i uspehom je dovoljna da se promeni vera i promeni pol. Marjan postaje Vjera Hadži Majdžić i pošto potencijalni izdavač Prkno records propada potpisuje za Grnd (baš tako - Grnd). Naravno, kreće da peva narodnjake ("Usmine sam ti dala / Nisam ih oprala / Malo sam te zajebala / Kara ti je raspala..."). Dosta joj je turobnog života po evropskim kafanama gde jedva zarađuje za pivo i odlučuje da ode u Ameriku, gde bi konačno naplatila svoj odsečeni ud. Tamo brzo upoznaje pravila života. Malo gudra, malo seks kada treba bez obzira o kom se radi, snima svoj r’n’b projekat i postaje mega zvezda ali i to nije dovoljno. Samo je nebo granica. Postaje guverner Kalifornije a Švarceneger joj statira u filmovima. No, kada brzo trčiš, u jednom trenutku se okreneš i shvatiš da si sam. Vjera je rešenje našla u žiletu. Kraj? Ne, tek početak... U Japanu joj dižu spomenik, klinci se razbijaju od video igrica sa njenim likom i tu kreće njen večni život...

 

To je upravo malo veći dajdžest ove rock opere. Malo suludo vam zvuči sve ovo? Možda, ali ima li sistema u ovom metastaziranom ludilu u kome živimo?

 

Sastavni deo ovog CD je kompjuterska igrica. Moje računalo nešto kašljucka, tako da, nažalost, ostajete bez priče o tom delu diska. Ipak, respekt za ideju.

 

Kako sam Đorđe u bookletu najavljuje, ubrzo se očekuje drugi deo ove trilogije pod nazivom Viršle sa senfom. Radoznao sam unapred, sa ne malim očekivanjima.

 

Vjera Hadži Majdžić kao paradigma Srbije. Genijalna zamisao i apsolutna tačnost. Sjajan rad Đorđe, samo malo manje trošenja na sitnice. Ovoj zemlja, ma kakva bila može od tebe dobiti još veće stvari. Bar ona preostala manjina "normalnih" koji žive kao unutrašnji emigranti. Neko kasnije će to verovatno jednom razumeti i znati da ceni. Mi smo ovde, ionako, samo privremeno...

 

Autor: Branislav Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement