RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Ana Never - Ana Never (Webizdat + PopKontroll, 2006)

 

ImageNe volim da dajem odrednice i definicije. Najlakše je reći da je ovo post-rock, ali šta je zapravo to? Da krenemo od Can ili da petljamo Tuxedo Moon u sve to? Odgovori na neka kompleksna pitanja često se nalaze na najmanje očekivanim mestima. Sahranjujem umnjak i teta zuba me šalje na slikanje. Gore levo osmica je ispozirala i ostaje nekoliko minuta blejanja u ordinaciji dok se fotka ne pokaže uspelom. U uglu fancy prostora, kako i dolikuje, TV, kablovska, a na njoj Classic FM, a tamo Sigur Ross - Hoppipolla. Shvatam. Najlakše je lupiti etiketu. Uporediš/svrstaš bend sa nečim već poznatim ko bi se mogao uzeti kao uzor ili čije se preslušavanje oseća u radu i kažeš to je to. Ana Never se lako da svrstati u post-rock, ali treba biti jasan. To što danas svrstavamo u termin post-rock, to je današnja savremena "klasična" (joj, rogobatnosti izraza) muzika. I Bah i Mocart i Palestrina i Vagner i Sati i Filip Glas jesu klasika. Svako svog doba. Ovo je klasika ovog doba.

 

Kako onda opisati sve to što dolazi do ušiju i prija im? Intimistička projekcija unutrašnjih emigranata? Zvučno oslikavanje emocija predapokaliptičnog doba? Možda sve to ali sigurno i još štošta uz to.

 

Ovaj album traje nešto više od sat vremena, a na sebi nosi samo četiri numere. Nije vam logično? Možda, u prvi mah. Svaka numera je priča za sebe. Kao muzika za film koji sami skapirate u glavi (ukoliko vam je glava jošte sposobna za tako nešto). Muzika obično podstiče na neku komunikaciju i razmenu emocija sa drugim ljudima. Ova muzika čini to isto samo što drugih ljudi nema. Ovde je stvaranje muzike uslovni refleks. Ne nužnost već potreba. Na sav glas pričamo o sopstvenim strahovima da bi se oslobodili istih. Bubanj koji lupa u otkucajima srca, a ostali instument prave instrumentarijum zaslužan za tahikardije, aritmije i ostale perifene pojave neurotičkog tipa. Jednom rečju - život. Upravo tako, jer ovakva muzika koju nam Ana Never isporučuje nastaje iz suočenja sa samim sobom, a ima li težeg suočavanja? U epizodnim likovima najčešće se krije srž (nije ovo slučajno pomenuto... epizoda Priviđenje Ane Never u Dilanu Dogu). Esencija i otrovi koji se nužno drže u malim bočicama. Strast za životom, ali ne onakvim kakvim ga većina nas živi i umišlja da tako treba, već za onim životom kakav bi trebao i morao biti. Ne pristajanje, a opet sa druge strane nemoć da se bilo šta kvalitativno promeni na makro planu. Unutrašnja emigracija kao nužnost. Hod po treperavoj žici, muzika melanhoničnih anđela, vikanje u pomoć bez glasa, emocije koje se raspadaju...

 

Sve je to Ana Never. Barem je ja tako osećam. I tera me da istražujem i da dođem do Čat Geze (Csat Geza) kome je posvećen "Dnevnik jednog morfiniste". To vam je domaći zadatak ako vas ovo interesuje, da ne trošim reči. Lako se nađe ako se "gugluje".

 

Sam bend Ana Never nastao je 2002. godine. Tri gitare + bass + bubanj + vokal. Ništa spektakularno. Na ivici egzistencije su svih tih godina, opet opšte mesto. Svi ti faktografski podaci nisu ni najmanje bitni za ovaj tekst. Do toga, ako želite, već ćete doći.

 

Ono što je suštinsko. Gde sve ovo čuti: www.myspace.com/AnaNever, www.fokus-su.org.yu, www.ananever.co.sr Tamo možete downloadovati ceo ovaj album plus numeru "Gorgeus One" koja se nalazi na kompilaciji "Sever-severozapad #2". Ali ako odete na: www.melodija.users.cg.yu/ananever.html tamo možete nači i neke live snimke. Kada se saberu svi ovi linkovi devet različitih numera i nešto više od dva sata muzike... Malo li je?

 

Po Dilanu Dogu, Ana Never je najzgodnija i najnespretnija u univerzumu. Pokušava da glumi ali zbog nespretnosti ne može da dobije ni ulogu statiste, ali nju sanjaju. Vlažno i krvavo. Jedna osoba posebno. Dilan je smešta u grob, ali... To je samo privremeno. On ustaje i kreće da traži Anu... Kraj? Da li kraj postoji? Da li Ana Never postoji? Da li je ovaj bend plod mašte i stripa? Da li je ovo bilo priviđenje? Ne, ne verujem... Ana Never je tu... u dimu, u vazduhu... ovo jeste prava Ana Never... Kraj? Da, on definitivno ne postoji. Sve su ovo bili samo odsjaji beskonačnosti za one koji postojanje beskonačnosti shvataju.

 

Ako vas ova muzika na trenutak barem ne natera da uronite u sebe, da se suočite sa svojim strahovima i nadanjima, da se suočite sa samim sobom, da suočite vaš duh i emocije... mislim da je stručna pomoć potrebna. Bez ustručavanja je potražite. Možda vas Mileta sačeka na prijemnom, a to je već protekcija u najavi. Šifra je naravno - Plastelin.

 

Autor: Branislav Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement