RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Erik Satie - Socrates (Factory Classical, 1990)

 

ImagePred sam kraj osamdesetih John Metcalf je u razgovoru sa legendarnim Tony Wilsonom predložio da se jedna od vodećih, najuglednijih i najuticajnijih engleskih nezavisnih etiketa - Factory iz Manchestera (Joy Division, A Certain Ratio, New Order...) upusti u avanturu zvanu Factory Classical. Metcalf je iskoristio svoj uticaj kod Wilsona kao član sjajnih Duruti Column (iza koga se ipak krio Vini Reilly) kao i činjenicu da je svoje klasično obrazovanje uspeo da promoviše i unovči kao aranžer, a najbolja preporuka mu je bio rad sa stringovima na "Viva Hate" našega (polu)mrzovoljnog gosta Morriseya, sa kojim se i popeo na mesto broj 1 zvanične britanske top liste. Upravo taj uspeh ga je preporučio za rad i sa rezidentima top lista kao što su, da kažemo, sa jedne strane Blur, Simple Minds, a sa one manje dostojanstvene The Corrs ili George Michael. Ipak, svojih idola kao što su Joy Division se još uvek jako i živo sećao, te je uspeo da uveri bonvivana Wilsona da u Britaniji postoji čitav soj mladih umetnika koji se bave klasičnom muzikom i da je to čitavo jedno polje na koje Factory može sebi da upise još koji plus. Da l' već čuvena alavost za predvodništvom ili nešto drugo, Wilson je dopustio da bude nagovoren i tako je počela ne baš duga epizoda u pomalo posustalom Factory životu, ali sa druge strane za imena kao što su Steve Martland ili Rolf Hind svakako dobrodošla i plodonosna. Metcalf je opet iskoristio priliku i sam lansirao svoj Duke Quartet. Celokupno gibanje je 1989. ovoploćeno prvom serijom Factory Classical izdanja, a sledeće godine su čak održavani i serijali koncerata po Britaniji pod imenom "Classics In Motion". Početak 1991. je doneo drugu seriju Factory Clasical diskova, taman pre bankrota i gašenja etikete sledeće godine. Projekat nije puno živeo, iako pristojno reklamiran (još negde imam stare NME sa reklamama na celoj strani) uz angažovanje "prve ekipe" etikete na čelu sa neverovatnim dizajnerom Peterom Savilleom. Mora se priznati da je eri jingle-jangle indie prangijanja ovakav potez ipak delovao kao osveženje, potpomognut hajpom koji je etiketa još uvek imala, te je deo publike po inerciji pratio i ovaj rad - što je ipak svima na ličnom nivou donelo dosta koristi.

 

Subjekt ovog teksta je jedan od naslova, proistekao iz te čuvene serije, upravo onaj pod oznakom FAC 356 i radi se o radu na Satiejevom Socratesu. Satie je Socratesa zavrsio 1918. i bazirao ga na tri Platonova dijaloga koji opisuju vreme neposredno pred Sokratovu smrt (Portrait De Socrate, Bords d'Illusis i Mort De Socrates). Kao što mu priliči, a važio je za ekscentrika, Satie je izjavio je da je za vreme rada jeo samo belu hranu da bi se na taj način integrisao sa čistim i belim na koje ga je asocirao Sokrat. Na disku su se našle i celine Trois Melodies (iz 1886. i 1916), Trois Autres Melodies, Quatres Petites Melodies i Ludions u izvedbi Music Projects London. Omot je uradio Peter Saville u svom klasičnom izdanju koji je ciljano i gađao na Factory fan bazu i kontigent, i ako je i delimično uspeo treba mu odati svaku pohvalu. Čitav poduhvat je takođe zaslužio pozornost, pa je i čuveni Stuart Maconie u NME iz januara 1991. rekao da ovaj predivan komad zajedno sa muzikom Reicha i Glassa svrstava sebe u najbolje radove veka. Da sve bude u duhu ovoga broja Plastelina koji je najviše promoterski, a najmanje kritičarski (ako je Plastelin ikada to i bio), potrudio se i čuveni i neverovatni James Nice iz diskografske kuće LTM (Les Temps Modernes), svojevrsni nastavljač i obnovitelj "pomalo" zaboravljenih vrednosti iz 80-ih. James je u svoj katalog uneo mnoga imena iz Factory kataloga i sada je došao red na Satiejevog Socratesa. Uz novi omot, disk sadrži novi liner notes, kompletan tekst Socratesa i 18 Melodies na engleskom i francuskom. Izdanje se zove Socrates + Melodies i nosi oznaku ltmcd 2459. Dakle, sav info je tu. Ostaje samo da nekako dođete do ovoga i da užitak bude samo vaš.

 

I sasvim kratko o Satieju, jer, kao što reče moj prijatelj Bane, o Satieju se puno ne priča. Volim da vidim i čujem kako ga ljudi doživljavaju. My friend Dario mi onomad reče, a kasnije još u nekoliko različitih prilika ponovi, da mu je životna želja da napiše tekst o Satieju i njegovoj fascinaciji kišobranima. Evo, zloupotrebljavam ovo mesto i javno ga pozivam da to iznese upravo ovde, na Plastelinu. Umbrella Man je i jedna skladba Siouxsie and the Banshees... skoro pa balada. Uvek se setim Satieja kada je čujem.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement