RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Pekinška patka - Plitka poezija/Strah od monotonije + singlovi (Jugoton 1980/1981, reizdanje Multimedia, 2006)

 

...ti si uvek bio lep
a mene briga baš za sve
ali to je naša stvar
biti ružan, pametan i mlad
i onako nema veze...

 

ImageNeke stvari se dešavaju onda kada im je suđeno. Obrada kompletne diskografija Pekinške patke u rubrici Retro bila je planirana, ali ne baš sada. No, reizdanje kompletne diskografije još jednog benda koji je obeležio moje rano detinjstvo i samim tim ostao upisan u moj genetski kod do dana-današnjega (čitaj doživotno) jedan je od razlog ovog pisanja. Drugi, prozivka od pre mesec dana na jednom poznatom forumu od strane prijatelja, kasnije će biti pomenuta. Ipak, možda je mudrije reći da se neke stvari dešavaju onda kada treba da se dese jer se značaj ovog benda za mene, hronološki, tačno nadovezuje na tekst iz prethodnog broja.

 

Ne mogu sa sigurnošću da se setim kako je izgledao moj (tada desetogodišnjaka) prvi susret sa ovim bendom. Bio je to neki Rockenroler ili Hit meseca ili tako neka muzička emisija koja se emitovala na tadašnjoj televiziji.

 

Ne mogu da slušam više ovaj rock
Krajnje je vreme za novi zvuk
Glava mi je puna raznih idiota
Želim samo pravu frku i pank!
Oooooooo, poderimo rock!

 

Bio sam kupljen definitivno. Iako u pank vode ulazim sa zakašnjenjem koje mogu pravdati okruženjem i malodobnošću, sve je to nadoknađeno. Lično zastupam tezu da ko je jednom iskreno bio panker (ovo ne mešati sa garderobom, izgledom, pozerisanjem i sličnim mondenskim tripovima) to ostaje do kraja života. Mentalno. Sad koliko ko poštuje sebe i koliko je ko iskren prema sebi, druga je priča. No, vreme je krajnje da se pozabavim svojim današnjim viđenjem onoga od pre više decenija...

 

Pre pojave Pekinške patke, na području tadašnje SFRJ već je bilo pank bendova za koje se čulo (Pankrti, Paraf...) ali spreman sam da branim tezu da je pank na koliko-toliko velika (u svakom slučaju bitna) vrata na ove prostore ušao tek sa pojavom ovog benda. Znam da se neki neće složiti sa mnom, ipak... Kraj je sedamdesetih, vrhovni vođa je još živ, živi se koliko-toliko lepo, i koga će sada da se preterano udubljuje u političke teme koje su bile karakteristika do tada poznatih domaćih pank bendova. Daleko od toga da nije bilo mesta i osnovanosti za takvu antisistemsku agitaciju, ali tadašnji establišment je sve to posmatrao više manje kao priču tipa, "igraju se deca, mi to držimo pod kontrolom, kad porastu, sve će doći na svoje mesto". Pojava prvog singla Pekinške patke razorila je takav stav.

 

Godina je 1979. kada Jugoton (da li je potrebno pominjati da je PGP RTB odbio da izda ovo) izdaje singl sa numerama "Biti ružan, pametan i mlad" i "Bela šljiva". Pojavila se neka skupina čudaka koji se blesave, skakuću, pevaju o neki stvarima koje su bliske pubertetlijama, i najbitnije, drugačiji su od svega ostalog što establišment nudi. Kako se ne zainteresovati za to? Pekinšku patku mnogi ni tada, a ni sada, nisu priznavali za pravi pank bend. Pre ih svrstavaju u parodiranje žanra, ali... daleko bi odvelo detaljno objašnjavanje, no samo naznake... Pank nastaje kao nešto krajnje iskreno da bi kasnije bio iskorišćen u medijsko-manipulativnom smislu pojavom Malcoma Mclarena i njegovim uticajem na Sex Pistols. Može se ovom bendu zamerati štošta, u zavisnosti od ukusa, ali nikako ne može da im se prebaciti da nisu bili iskreni...

 

Godinu dana kasnije (uz višemesečno kašnjenje zarad prvo bolesti a potom i smrti vrhovnog gurua JBT-a) pojavljuje se, takođe za Jugoton, singl "Bolje da nosim kratku kosu/Ori, Ori" i konačno dugosvirajuće izdanje Plitka poezija. Danas shvatam koliko je to bio fenomenalan naziv za ploču. Ono što je ovaj bend tekstualno isporučivao je upravo bilo to. Tekstovi prilično prozaični ali opšteprihvatljivi. Šta znači bilo šta što ima veze sa politikom za nekog/u omladinca/ku kome/joj je glavni problem hiperpotentnost i seksualna isuficijencija? Jeste da mi je Jung bliži i draži ali i čika Frojdu se mora odati priznanje na mnogim stvarima.

 

Plitka poezija donosi šesnaest numera prosečnog trajanja tek sekund više od dva minuta. Da je potrebno da objašnjavam kakvu je to promaju napravilo? Ipak, mišljenja sam da ako je iko nešto loše učinio ovom bendu, to je bio vrhovni Maršal lično. Nije baš morao da umre tada. Koliko su god singlovi doneli euforiju, sam album ipak nije imao toliku propraćenost koliko je zasluživao. Svi mediji su nešto naprasno posatali "ozbiljni", ali... tko mari za čari... To što je do tada uspela da uradi Pekinška patka nesumnjivo je otvorilo vrata za sve ono što dolazi već godinu-dve kasnije. Ko je iskren prema sebi, to mora priznati.

 

Tek kada sa ove vremenske distance posmatram činodejstvovanje PP shvatam koliki i kakav su oni bili, neočekivani, udarac na sistem. Znam da će neki reći da je ta trivijalna, masturbatorska tekstualnost njihovih numera predstavlja sirotinjsku zabavu, ali ma koliko njihova poezija činjenično bila "plitka", posledice su joj dalekosežne.

 

ImageU davna doba industrijske revolucije, tadašnja radnička klasa se borila za tri osmice. Osam sati sna, osam sati rada, osam sata zabave, uživanja i života uopte. Oni koji su tada bili na vlasti spremno su tvrdili da su to i ostvarili, ali... Represivni režimi tog doba nužno su sa sobom nosili i represivnu seksualnost. A, uzimajući u obzir sve ljudske različitosti u planetarnom okviru, sem hrane, seksualnost nam je jedini konstantni fundament. Znam da će onima koji nisu živeli u to doba sve ovo zvučati kao baljezgarija, ali... Kupovina časopisa sa duplericama (zagrebački Start, inače sjajan politički magazin ako zanemarimo srednje strane - btw. Etorika se kao časopis pojavljuje tek negde 1982/83), otkrivanje šteka prezervativa (onih čeških sa lavljom glavom) u džepu starog sakoa, blaženopočivšeg matorog, koji stoji poslednji u plakaru (a ja sam samo hteo da budem panker u sakou starom) ili sablažnjeni pogledi kasirki (u samoposluzi gde sam obitavao svaki dan) kada sam iz dosade, neznajući šta je u tome, čekajući svoj red, uzeo da vidim tu kutijicu na kojoj piše "o.b." (tamponi)... Kupovina prvih cigareta u varoši gde te svi znaju je za to bilo piškenje u pesku.

 

...panker u sakou starom od svoga tate
hoću smernu žensku da se trudi oko mene wow...

 

U snove džaba je bilo dirati. U samoupravni socijalizam radničke klase takođe (rekoh gore o dečijoj igri). Ali, u ono treće... Iz ove perspektive deluje banalno, ali da neko duva u prezervative i baca ih u pubiliku i to na proslavi SUBNOR-a (za mlađe: to je ono gde su se skupljali partizani posle rata)? Ha! Kakav šok za sistem! Nisam siguran, i ne smem da tvrdim (pre mislim da je suprotno) da je PP to svesno i sa ciljem radila. Mišljenja sam da je sve to negde dolazilo iznutra i da njihov nastup nije bilo ni najmanje konceptuala već samo jedna nepatvorena, pomalo naivna, iskrenost. Mislim da tada apsolutno nisu bili svesni koliko veliku stvar čine za sve nas. Danas kao matorcima, nadam se da su im stvari jasnije... ;)

 

Pauzu između dva albuma popunjava treći singl "Bila je tako ljepa/Buba rumba". Još jedan posredni udarac, ali drito u vugla. Da li je sada neko svestan šta su tada značili osmomartovski koncerti Dragana Stojnića u Domu sindikata? Da pokušam da pomognem. Zamislite euforije oko višednevnih koncerata Đorđa Balaševića u SC. Pa na to dodate svojedobnu euforiju oko Željka Samardžića, Maga(c)zina i sličnih. I kada sve to saberete i dignete na neki stepen, odokativno to je to...

 

...bila je tako debela i bubuljičava
a ja sam bio mrtav pijan...

 

Konačno izlazi drugi album PP - Strah od monotonije. Bilo je to veliko razočarenje za mnoge fanove. Ipak, bio je to hrabar korak napred, ali ispostavilo se preveliki za opstanak benda na ovom prostoru. Definitivno, ovaj album ubrajam u top 5 najzapostavljenijih albuma na ovim prostorima. Ako bi trebalo da u muzičkom smislu merimo ova dva albuma, drugi odskače za koje koplje iznad, ipak...

 

Koliko god je Plitka poezija čist i nepatvoren pank album, doduše sa nekoliko godina kašnjena, koji je za scenu tadašnje zemlje legao kao guza na nošu, toliko je Strah od monotonije bio album koji je u apsolutno korespondirao sa dešavanjima na tadašnjoj svetskoj sceni. PP je između dva albuma otkrila Joy Division, tadašnje Stranglers i Cure... I to je to... Tekstualno je to i dalje možda bilo malo naivnije ali u muzičkom smislu nikako.

 

Ljubiš me nežno i oči ti odaju blistavi sjaj
Prsti ti klize po telu mom i grade kulu od sna
Zaboravljaš sutra i polako postaješ deo mene
Kako da ti kažem da mislim da prošlo je sve
Monotonija...
Naša tela u tami u čudesnom plesu poznatom
Misli daleko od tebe i znoj na čelu mom
Ne shvatam zašto ali osećam ja sve manje sebe
A ti, srećna nego nikada pre
Monotonija...

 

Da je samo ova numera, koja je pregršt puta odradila svoju play-rut u mom mentalnom mp3-u, ostala iza PP, tvrdio bih da su bili mnogo veliki bend. Namerno ne želim da u ovom tekstu detaljišem o muzici već pričam neku svoju priču. Želim da preslušate i da sami skrojite svoj film. Moj skromni pokušaj je samo da zainteresujem.

 

Svesno sam bio uopšten do sada i nisam pominjao lica koja imaju vezu sa radom i delovanjem PP. Istorijski gledano, vrlo bitno, oba albuma i prva dva singla PP producirao je Sloba Konjović. Njegovi pajtosi iz projekta Kozmetika (ko ovo ne čita redovno neka u arhivi Plastelina i rubrike Retro potraži o čemu se radi) zaslužni su za omot prvog albuma. Ništa od ovoga nije nebitno. Jednog dana, kada pored svih naših protivljenja Majka Srbija postane punopravni regularni član EU (neće to biti skoro, a ni za života moga verovatno) jedna od glavnih gradskih džada mora nositi ime ovog čoveka. Toliko o tome.

 

Nebojša Čonkić, od milošte profesor Čonta, bio je frontmen ovog benda. Nije da sva kreativnost benda pripada njemu, ali na njegovim plećima je izneto. Meni jako drag lik iz više nego privatnih razloga. Vo vremja nastanka PP bio je profesor u lokalnoj srednoj školi. Hm... Sistem? Udarac?

 

Znam da će zvušati krajnje lično, ali u istoj starosnoj dobi smo svršili iste škole i držali dnevnik ispod miške. Doduše mene moji klinci nisu deklarisali kao pankera (već je to bilo zaboravljeno) nego kao padavičara. Hvala im na tome. Doduše Čonta navija za Partizan, ali svako ima neku manu.

 

Čemu ovo pominjanje? Na retkim video zapisama PP u prvim redovima su bili Čontini đaci. Od oca je ostanulo sinu. Koliko god na mene dječarca uticalo gledanje/slušanje PP, po medijima nisam imao utisak da sam ja to prenosio dalje. Dovoljno je što sam bio čudak.

 

Neka puška iz prvog pasusa ovog teksta opali sada. Pre mesec dana, dobar poznanik na jednom forumu napiše kako je on prvi put za PP čuo na moru kada je bio kao klinac u osnovnoj školi i to tako što je neki lik bespomučno (igrajući flipere) trovao Jukebox novčićima koji su puštali prvi singl PP. Da kažem da se to dešava u Zelenici, mnogi bi pitali gde je to. Vraćam film unazad. To je neka 1983. godina, ja završio sedmi razred, a dotični, tada klinac, jedno treći. Uopšte nemam pojma da je on tada bio tamo ali da mu verujem (ipak, zvanično smo se upoznali tek mnogo godina kasnije). I nije ovo priča hvale radi. Ovo je priča o najdražem učitelju. Od spomenute trojke samo ja sada ne držim dnevnik. Mislite o klincima oko vas...

 

...moja mala obožava Travoltu
a ja samo profesora Čontu...

 

Ako bi sada krenuo sa pričom tipa "gde su šta rade..." ostali ljudi koji su prošli kroz PP, odužio bi se ovaj predugački tekst samo tako. Ipak, mora da se zna da je na prvom albumu gitaru svirao Sreta Kovačević (kasnije Kontraritam - još jedan bend u top 5 zapostavljenih albuma), a da su iz postave za drugi album Bale, Mare i Cila nahvatali Tišmu, i tu je negde došao Firči i nastala je Luna... Ako se zateknete u Moskvi, možda je vašu klopu spremio upravo Bora, basista na prvom albumu. U stvari, na ovom spisku fali samo još Laci, ali on je legenda za sebe. Ko nije pazario onu NS punk verziju, neka ispravlja greške... Čonta je negde u Kenjadi, i dalje ima neke đake samo što se od bandera okrenuo kompjuterima...

 

Net je čudo i mnogo toga možete saznati tamo, samo malo mrdnite guzom. Pazarite svoju kopiju, a film koji sledi ostavljam vama. Valjda vam glava još koliko-toliko služi za razmišljanje.

 

Danas, posle toliko godina, iz kolevke r'n'r američkog Memfisa stiže bend Final Solution, koji na svom EP obrađuje PP. Meni u glavi/telu/duši (iako mi je najbolji prijatelj nadenuo nadimak Sol Kembpel, a niti sam crn, niti znam da igram fudbal, već...) ostaje zakopan i svagdašnje korišćen statement "Ko vas jebe, mi sviramo pank!" (to je ona ne cenzurisana verzija), a vama?

 

I još nešto... Svi oni koji su pomislili kako ovo nema veze sa recenzijom u potpunosti su u pravu. Ovo nije ni bila recenzija. Ovo je zahvalnica.

 

Ako ste došli do kraja ovog teksta, potražite svoje mesto u njemu.

 

Autor: Branislav Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement