Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (8)

 

O Vikipediji govoreći: 3. avgust 2006.
Image Nekoliko meseci pre smrti, proslavljeni arhitekta, profesor, ali i pesnik Ranko Radović, izjavio je u jednoj emisiji Televizije Novi Sad (parafraziramo) da mu je žao što neće živeti još sto ili dvesto godina samo zbog toga što će budućnost biti renesansna. Razume se da je uvaženi profesor Radović mislio na multidisciplinarnost, svestranost i ono slatko svaštarstvo koje treći milenijum apriori podrazumeva. Učinilo mi se tada da je metamorfoza enciklopedije u vikipediju dokaz takve tvrdnje. Dok se u enciklopediji moglo doći do objašnjenja jednog pojma, vikipedija ide bezbroj koraka dalje i svaku sledeću reč linkovski podvlači nudeći čitaocu-posetiocu mogućnost da već nakon subjekta uroni u predikat, a potom i u sve dodatke. Ta virtuelna igranka bez prestanka - puna naučenjačkog virtuelnog lutanja i eklektičkog sakupljanja znanja u beskrajnom prostoru - mogla biti metafora stalnog usavršavanja i rada na sebi koji se takođe podrazumeva. Učinilo da Radoslav Petković svoju knjigu eseja (ili ipak jedan jedini esej o svemu i svačemu) "O Mikelanđelu govoreći" nenamerno ispisuje upravo kao svoje parče vikipedije. Jer, kako drugačije objasniti to što Petković počinje sa Mikelanđelom, da bi odmah potom kliknuo na reč-link koji uz Mikelnađelovo ime ide. I mada taj pojam samo na prvi pogled nema velike veze sa upitom koji smo pred sebe postavili, ispada da esejiziranje Radoslava Petkovića na temu papa ipak ima više nego čvrstu link vezu sa Mikelanđelom. "U knjizi se na razne načine govori o stvarima, a da se, prividno, ne pominju. Kao i u životu", izjavio je na jednom mestu Radoslav Petković. Ta izjava potkrepila je moju skromnu tezu o vikipedijskom esejiziranju. Iako vam privatna enciklopedija na prvi pogled nudi sve o pojmu Mikelanđelo, Petkovićevo svestrano obrazovanje i velika erudicija srazmerna je potrebi surfera da uđe u svaki novi virtuelni rukavac koji mu pomen velikog imena nudi. Zbog toga u bogatoj knjizi nalazimo mnogo toga o Pragu i Berniniju, Martinu Luteru i Šekspiru, pa onda o Janu Husu, tradiciji i tako dalje u vikipedisjki beskraj.Najznaimljivije je ipak to kako toliko tematsko šarenilo svog dela pisac uspeva da umetne u čvrstu formu i svoju privatnu vikipediju na neki način ipak smesti između korica knjige iako ne postoji virteulni kraj sveta. U tome mu pomaže uparvo T. S. Eliot. Pošto je na početku citirao njegove stihove koji kažu da "U sobi žene klize gore dole / O Mikelanđelu govore", Radoslav Petković nastavlja svojim putem, surfujući i stalno otvarajući nove pikantne teme, da bi se na kraju, odjednom zapitao "da li žene zapravo uopšte o Mikelanđelu govore". Tako je to sa linkovima koji vas naprosto teraju da idete sve dalje i dalje u potrazi za informacijama, stalno napred, u samu "renesansu", kako reče profesor Radović. Sreća je što Internet Eksplorer sadrži komandu "Back" koja će vam biti od koristi dok čitate esej "O Mikelanđelu govoreći". Puno je tu finih mesta na koja bismo se mogli vratiti.

 

ImageNemački TV vodič: 9. avgust 2006.
Jutarnji ritual "skidanja" pošte. Pet novih mejlova. Jedno od pisama šalje mi prijatelj kog dugo nisam video. Ima satelitsku antenu sa brdom nemačkih kanala. Ne zna šta da gleda. Šta mi preporučuješ, pita me, znamo da si pravi TV manijak. Sa zadovoljstvom odgovaram na njegov mejl, dokazajući tako da je moja veza sa televizijom zaista neobična... Pre svega, preoručujem mu "opšte" mesto kad se o nemačkim programima radi - emisiju "TV Total" čuvenog komičara Štefana Raba koju može gledati od ponedeljka do petka, nešto posle deset sati uveče. Rab je duhovit i traje godinama. U svom otkačenom šou programu pušta najsmešnije snimke koje njegova ekipa lovi po drugim nemačkim kanalima. Majstor je za izmišljanje neobičnih i novih sportova. Godinama štopericom meri za koliko sekundi može da se spusti niz gilender. Elton, njegov dugogodišpnji saradnik, u međuvremenu je dobio svoj šou na Prozibenu i sada je i sam velika zvezda. Šta još preporučujem svom prijatelju koji će još kratko nasumice tapkati po daljinskom upravljaču? Skrećem mu pažnju na Olivera Pohera. Njegov šou program je dibidus otkačen i smešan, a gotovo je neverovatno, bez bilo kakvog preterivanja, kakve je emisije pravio pre i tokom Svetskog šampionata u fudbalu. To su bile takve luckaste ideje da mi se učinilo kako je Oliver Poher jedini čovek na svetu kome bi takve stvari u tom trenutku mogle da padnu na pamet. Pišem drugaru da nikako ne mimoiđe još jedno ime, možda najzvučnije i najvažnije kada se radi o nemačkoj televiziji. Ginter Jauh, pedesetogodišnji voditelj, verovatno je najpopularniji TV lik. Zrači harizmom koju nije lako definisati, ali i energijom koja privlači milione gledalaca. Ginter Jauh vodi nemačko izdanje kviza "Želite li da postanete milioner", ali, istovremeno, već šesnaest godina uređuje i vodi izuzetno gledanu emisiju "Štern TV", čija je medijska moć tolika da reportaže emitovane u ovom programu ponekad direktno menjaju nemačku stvarnost. Gosti u studiju, zanimljive političko-društvene teme. Velika ekipa novinara-istraživača, zanimljivi testovi, otvoreno postavljanje pitanja i beskompromisno otvaranje teških problema - sve su to oružja "Štern TV-a". Razume se, glavna zvezda je genijalni Ginter Jauh koji, jednostavno rečeno, zna da razgovara na svaku temu. Može da priča o politici, ali je, recimo, u isto vreme, na kanalu RTL, domaćin otvorenih studija nakon odigranih mečeva Lige šampiona ili odvozanih trka "Formule jedan". Na kraju mejla, na brzaka, ispisujem naslove još nekoliko emisija, podvlačeći i boldirajući program "Najlepše železnice sveta" koju nudi televizija ARD. Iako ide dosta rano, u četiri ili pet ujutro, pišem prijatelju da ne mogu da odolim tako jednostavnoj, a tako fantastičnoj ideji. Neko se setio da "na vrh lokomotive" stavi kameru. I ništa više. Dok voz ide, pruga pod gledaocem. Okolo uvek druge zemlje, rampe i ljudi. U pozadini tiho kloparanje vagona. Ma, ništa lepše za uspavljivanje.

 

Bejbi bum: 16. avgust 2006.
Image Čekam pola dva iza ponoći da bih gledao emisjiju "Hardtalk" na BBC Worldu. Najčuveniju intervju emisiju više ne vodi legendarni Tim Sebastian, ali opet tu ima mnogo zanimljivih tema. Ova nedelja je posebna. Tema svih razgovora je bejbi-bum generacija. Njeni pripadnici rođeni su nakon Drugog svetskog rata. To je obeležilo njihove živote i krojilo njihov pogled na svet. Odgajali su ih roditelji koji su prošli kroz jeze rata. Učestvovali su u burnim šezdesetim, a sada i sami imaju po šezdeset. Da li su i danas podjednako buntovnici? Da li su se promenili? Da li su još uvek revolucionari i idealisti? Nekoliko zanimljivih gostiju. Naročito mi je zanimljivo gostovanje bivšeg britanskog ministra inostranih poslova Džeka Stroua. Jedan od najčuvenijih svetskih političara, u emisiji koja podrazumeva "težak razgovor", otvoreno govori o sebi, bejbi-bumersima, svom putu, pogledima na svet koje je imao kao revolucionarni i buntovni tinejdžer i onim pogledima kojima posmatra današnji svet, na čiju sudbinu, inače i sam utiče. Novinarka mu postavlja savršeno pitanje. Da danas, gospodine Strou, imate osamnaest godina, da li biste protestvovali protiv vojne akcije u Iraku? Najverovatnije, odgovara Strou, ali potom diplomatski vešto umekšava svoj odgovor, pokušavajući da objasni da ni njegovo današnje - gotovo sasvim suprotno - stanovnište nije pogrešno. Zaista zanimljiv razgovor koji ilustruje suštinu bejbi-bum, ali i svake druge generacije koja stari, shvata da ništa nije idealno, onda umekšava svoje stavove, sasvim se menja, iako tvrdi da je ostala ista. Dok se spremam za spavanje, podstaknut razgovorom, razmišljam o svojoj generaciji. Kakvi su njeni stavovi? Ranije mi se činilo da o toj generaciji nema naročitog stava, osim onog da je izgubljena, kao i mnoge druge koje su rasle tokom devedesetih godina. Činilo mi se da i ta generacija nešto slabo progovara o sebi i svojim mukama. Bila je spremna da ustane protiv Miloševića i da ga pobedi. To je bio velik čin. I danas srećan zbog te pobede spuštam se na krevet i puštam muziku. Nedavno sam narezao sve ove naše odlične mlade repere. Marčela, Škabu, Štruku i čitavo društvo. Nikada nisam slušao takvu vrstu muzike, ali su me izuzetni Marčelovi stihovi privukli da kupim nekoliko diskova. Marčelo je pesnik. I eto, tek su mi prve pesme koje sam ove noći čuo naterale da dođem do odgovora za kojim sam tragao. Učinilo mi se da u pesme ovih momaka staju stavovi moje generacije. Generacije koja možda nije bila bejbi, ali svakako jeste bila bum. Nalet muzičara koji imaju mnogo toga da nam kažu nije slučajan. To je prava revolucija. Generacija je eksplodirala kroz hip-hop. To je erupcija dugo potiskivanih osećanja, lavina jeze kroz koju smo svi prošli. Marčelo, Škabo, Štruka i drugi recituju i protestuju za nas. Oni svojim stihovima vraćaju dug svima onima koji su nam uništavali i koji nam uništavaju živote. Tvrdo i u rebra, što bi rekli fudbaleri. Ipak, dopada mi se i velika doza samokritike koja izbija iz njihovih pesama. Za mnogo stvari smo i sami krivi. Bilo bi zgodno da Marčelo za dvadeset godina postane ministar inostranih poslova i da ga novinarka posle još dvadeset godina upita o pesmama koje danas peva. Sigurno bi se snašao. Kao Strou.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement