Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (2)

Postani ono što jesi

Iako bi možda bilo uputnije da pišem o aktuelnoj knjizi Svetislava Basare "Srce zemlje" - basarističko-groteskno-beketovskoj mistifikaciji (studiji!) o boravku Fridriha Ničea na Kipru, odlučio sam da se podsetim jedne potpuno drugačije knjige o filozofu koji je 1889. godine pao na ulici u Torinu, nesposoban da podnese pogled konja koji je bio šiban. Knjiga "Kad je Niče plakao" (Plato, 2001), s podnaslovom - roman o opsesiji, dr Irvina D. Jaloma, profesora psihijatrije na univerzitetu Stanford i autora bestselera "Love's Executioner", "Every Day Gets a Little Closer" i "Theory and Practice of Group Psychotherapy" roman je o nastanku i izazovima psihoanalize u kojoj se susreću istorijski likovi Jozefa Brojera, Sigmunda Frojda, Pola Rea, Lu Salome i Fridriha Ničea. Radnja romana smeštena je u godinu 1882. kada su se zaista dogodile istorijske činjenice u vezi sa glavnim akterima romana, ali ne tim redom i ne tako izukrštane kako ih je Jalom prikazao u knjizi. Naravno, Fridrih Niče i Jozef Bojer se nikada nisu sreli, ali Brojer je zaista bio duševno rastrojen 1882. godine zbog slučaja Berte Papenhajm, Niče je bio očajan zbog narušenog zdravlja i lud za Lu Salome, Brojer je Frojdu preneo svoja iskustva lečenja metodom "razgovora" i tumačenja snova, istorijski je te godine i začeta psihoterapija. Irvin Jalom je sve biografske i istorijske činjenice crpeo iz knjiga Štefana Cvajga (o Ničeu), Albrehta Hiršmilera (o Brojeru), Ernesta Džonsa (o Frojdu) i drugih, a za potpunost književne građe, autor je pohađao kurseve iz nemačke filozofije i fenomenologije, što svedoči o autentičnosti navoda i Jalomovoj predanosti, a zbog toga se ova knjiga može čitati i kao skraćena verzija istorije filozofije i psihoterapije.

Jalom je, veštinom pravog majstora pisane reči, izgradio složenu priču sa mnogim krakovima koja započinje zahtevom Lu Salome, Ničeoove neprežaljene dragane, doktoru Brojeru da se pozabavi izlečenjem čoveka od koga zavisi budućnost nemačke i svetske filozofije. Sklopivši dogovor sa Lu Salome da Niče o njihovom dogovoru neće znati ništa, dr Bojer upoznaje autora "Volje za moć" i započinje sa dijagnostikovanjem Ničeoove bolesti. Istorijski je poznato da su se 1873. godine pojavili prvi simptomi Ničeove bolesti, koja ga je 1879. godine primorala da se odrekne katedre u Bazelu. Niče je sjajanu karijeru profesora grčke literature zamenio neprestanim bežanjem od bolesti. Godine 1889. pojavilo se organsko moždano oboljenje, pa je Niče morao da bude smešten u duševnu bolnicu u kojoj je i umro 1900. godine. U Jalomovoj knjizi, dr Bojer uspe da izleči Ničea, konstatujući da pati od užasne migrene koja se mora lečiti preventivno. Ali to je suvišan podatak iz finiša knjige, a dotad su glavni likovi prolazili kroz pakao duševnog bola: Bojer je umislio da je zaljubljen u svoju pacijentkinju Bertu Papenhajm (Ana O.), a Niče je zaista bio očajan zbog toga što se Lu Salome zaljubila u njegovor najboljeg prijatelja Pola Rea. Bojerov plan izlečenja bio je da se pretvara da mu je potrebna filozofova pomoć: trebalo je Anu O. izbaciti iz misli i pronaći svrhu životu. S druge strane, Niče je, pričajući sa Bojerom, o muško-ženskim odnosima, o religiji, o "volji za moć", sam sebe izlečio: iz njegovog života nestala je famozna ruska dama Lu Salome. Suze su bile neminovne. Poznata je fotografija na kojoj se vide Niče i Re upregnuti u amove, a Lu drži kajase i bič. ("Kad pođeš kod žene - ponesi bič", zapisao je Niče.) O Ničeu i Lu Salome kod nas je pisao Jovica Aćin u knjizi "Poetika krivotvorenja".

"Malo je mislilaca koji izazivaju toliko nesporazuma, a koji su u isti mah takođe za njih odgovorni, kao Niče. On je danas veoma popularan, svako govori o njemu, pozivaju se na njega u politici i desničari i levičari", piše Žana Herš. Ko bi rekao da će filozof koji je za života bio zaboravljen i koji je objavljivao knjige o svom trošku biti najčitaniji filozof XX veka? Odgovor se nalazi u Jalomovoj knjizi: Lu Salome, ona zbog koje je Niče toliko patio, bila je sigurna da će Ničeovi stavovi o natčoveku, o smrti Boga, o čoveku, o ženi, o istini... postati okosnice savremene misli. (Najčuvenije maksime: "Bog je mrtav, a uprkos tome treba živeti", "Postani ono što jesi", "Ono što me ne ubije čini me jačim"...)

Pojam o natčoveku jedan je od onih koji su istorijski omogućili najveći broj zloupotreba: nacisiti su se njime poslužili da bi okaraktrisali rasu gospodara (Herrenrasse), superiornu nad svim rasama. Smatrati sebe natčovekom znači zastupati, u odnosu na ničeovsku misao, potpunu besmislicu, budući da je čovek, po Ničeu, upravo biće koje stvara istoriju i koje se nikada ne zadovoljava onim što jeste. Ničeovo najčuvenije delo "Tako je govorio Zaratustra", poetski najizrazetije i najlepše, začeto je, samo u Jalomovoj knjizi, u razgovoru sa Brojerom. Ničeova estetika zasniva se na stanju duha koje primorava život da prevaziđe sebe, ostajući ipak u vlastitoj sferi. U knjizi Irvina D. Jaloma "Kad je Niče plakao" opisano je početno stanje duha nalik opijenosti ("sveto pijanstvo"). Brojera (kasnije i Frojda) i Ničea takvo je pijanstvo dovelo do velikih misli i otkrića, a Jaloma do odlično napisanog romana o opsesiji.