Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Ekskluzivno: Intervju sa Ibrahimom Hadžićem koji je Mića Vujičić napravio za "Feral Tribune" i Plastelin

 

Tajne noćnih leptira

 

ImageBeogradski pesnik Ibrahim Hadžić, nekada legendarni urednik Školskog programa Televizije Beograd, otkriva "Feralu" kako je početkom devedestih oteran sa televizije, kako je izgubio dragog prijatelja pesnika Milana Milišića, u kakvom je paklu proveo rat i zašto danas proučava gljive i noćne leptire... Ima li nekoga kome od nekud nije poznato ovo ime? Teško da ima. No, stvar će ipak biti jasnija ukoliko ispred imena i prezimena stavimo ono čuveno "urednik školskog programa" i dve tačke - telop koji ste mogli videti na ekranu pre nego što bi počela jedna od vaših mnogobrojnih omiljenih emisija iz zlatnog doba obrazovnog programa Televizije Beograd. Književnik, novinar i prevodilac, proučavalac gljiva i noćnih leptira, Ibrahim Hadžić, rođen u Rožajama 1944. godine, stojao je iza svih ovih uspešnih TV projekata.

 

Mića Vujičić: Gospodine Hadžiću, godinama ste uređivali školski program na Televiziji Beograd. Godine vašeg urednikovanja, od strane mnogih istoričara medija, ali i vaših kolega, proglašene su zlatnom erom obrazovnog programa. Dugo već želim da vas pitam u čemu je bila tajna uspeha te televizijske ere? Kakav je bio vaš uređivački koncept koji je doveo do takvog televizijskog buma?
Ibrahim Hadžić: - U vreme kad sam kao diplomirani istoričar umetnosti došao u Televiziju Beograd, 1975. godine, Redakcija školskog programa bila je u formiranju, malobrojna i sa još uvek nedovoljno definisanim konceptom. Šest godina uređivao sam emisije iz oblasti likovnih umentosti, jedne veoma zahvalne i televizične oblasti, a onda sam postavljen za glavnog urednika. Nastavio sam da razvijam ono što je moj prethodnik, Čedomir Mirković, bio dobro započeo. Naše emisije morale su da ispune tri uslova: da budu edukativne ali istovremeno i zanimljive, da ne liče na školske časove i da budu zasnovane na fundamentalnim sadržajima. Da bismo to postigli, angažovali smo najbolje saradnike i bili smo otvoreni prema mladim rediteljima i scenaristima. Uz program sopstevene proizvodnje, emitovali smo i brižljivo birane programe stranih produkcija. Pre svega one iz prirode i sa civilizacijskim temama. Kao urednik Redakcije bio sam u prilici da eksperimentišem sa šemom emitovanja: pokušao sam da pravim monotematske celine sa naizmeničnim emitovanjem društvenih i prirodnih nauka pa su učenici, a i drugi gledaoci željni permanentnog obrazovanja, imali priliku da u toku jednog dana u školskom programu prate komplementarne emisije iz književnosti i stranih jezika, drugog iz slikarstva i muzike, trećeg iz geografije, biologije, fizike… Jednom rečju, naš osnovni zadatak bio je da se bavimo obrazovanjem i mislim da smo uspeli u tome i eto tajne uspeha školskog programa.

 

Bez obzira na takav uspeh, vi ste se povukli sa televizije početkom devedesetih godina. Da li su na vas vršeni pritisci da to učinite?
- Ovim pitanjem vraćate me u vreme neslavnog završetka mog radnog veka na Televiziji, kada sam sa nepune 52 godine života oteran u invalidsku penziju. Kažem oteran, zato što moja duša nije izdržala pod teretom svih užasa koji su se tada dešavali meni i oko mene i pukla je. Kao da sam slutio šta će se desiti, davno pre toga, u svojoj knjizi pesama "Vežbanje osećanja" napisao sam stihove: "Odnosim svoju dušu u bolnicu/ Na belom tanjiru". Vraćate me u vreme mračnih spodoba koje su rovarile po našim dušama - vreme raznih Vučelića, Milovanovića, Savkovića, Bokana ... Kako su se omraza i rat širili, imao sam sve više problema i kao urednik i kao Ibrahim. Od početka devedesetih ja sam, praktično, samo figurirao kao glavni urednik. Podnosio sam zahteve da me smene ali rukovodiocima Televizije, očigledno, to nije odgovaralo. Čekali su da sam podnesem ostavku što sam na kraju i bio primoran da učinim, kako zbog brižljivo stvarane nemoguće atmosfere, tako i zbog pretnji smrću koje su meni i mojoj porodici upućivane telefonom (po nečijoj porudžbini, uveren sam i dan-danas). Jer da su me oni smenili, ne bi imali pokriće za svoje tvrdnje da nisu verski ili nacionalno isključivi. Ovako su mogli da kažu da je to moj izbor i moja stvar.

 

Kakva je bila atmosfera na televiziji pre vašeg povlačenja? Kako se uspon Slobodana Miloševića reflektovao na stanje u televiziji?
- Celokupna slika mog uspešnog rada i uspešnog rada redakcije Školskog programa, zamagljena je kanceroznom senkom zbivanja u Jugoslaviji, Srbiji, Televiziji Srbije. Često mi se dešava da mi mladi (a i stariji) ljudi koje srećem, kad saznaju kako se zovem, kažu kako im je moje ime odnekud poznato. Neki se sete, a neke moram da podsetim da su ga svojevremeno viđali na TV ekranu, kad su gledali emisije Školskog programa. Tada se obraduju i počnu priču o tome koliko su voleli te emisije, kako su to bile najbolje emisije koje je Televizija emitovala i kako su iz njih mnogo naučili. A ja, umesto da budem polaskan, osetim neki gorak ukus u ustima. A kako i ne bih! Upravo Televizija Beograd u kojoj sam proveo tolike godine, bila je glavna mašinerija uspona Slobodana Miloševića i njegove partije. U samoj kući vladala je atmosfera straha i zastrašivanja. Pravljeni su spiskovi "nepodobnih" i mnogi ljudi su oterani sa posla. Mnogo ih je stavljeno "na led" koji se nikad nije otopio. Postojao je samo Dnevnik, pa dodatak Dnevniku, pa dodaci dodatku Dnevnika, u šta se pretvorilo skoro sve što je ta televizija emitovala. Televizija je ostala samo sa onoliko tehnike koliko joj je bilo potrebno za proizvodnju "specijalnih emisija". Ogroman deo tehnike, a i tehničkih kadrova, predat je novosonovanoj propagandnoj mašineriji, Televiziji Politika. Žika Minović je postao nova važna figura koja je umnožavala "istinu" o Srbiji.

 

Kako ste proveli devedesete godine i kako ih se sećate?
- U stanju teške depresije. U nesigurnosti. U opljačkanom stanu. Ni do danas nisam uspeo da saznam ko je to uradio ali je vrlo simptomatično da je najviše preturao po fiokama mog pisaćeg stola. U očekivanju da će mi dželati zakucati na vrata. U brizi šta će biti sa mojom porodicom. Sin mi je odslužio vojsku na samom početku rata pa smo očekivali da ga pokupe kao rezervistu i pošalju na neko ratište (što su i pokušali u nekoliko navrata). Družio sam se sa istomišljenicima i provodio mnoge sate u protestnim uličnim šetnjama i na mitinzima. Bio sam nerazdvojan sa Predragom Čudićem, Mirom Miočinović, Miroslavom Karaulcem, Mišom Stanisavljevićem, Jelenom Trpković... Ali, kao izraz bekstva od stvarnosti, sve više sam se okretao prirodi i izučavanju gljiva. No, ni tamo nije bilo bezbedno. Sećam se da kada sam sa još trojicom prijatelja gljivara otišao u obližnju šumu koja je stotinak metara udaljena od velikog policijskog punkta Makiš, u njoj smo naišli na neki zastrašujući bivak, boravište napravljeno od granja, okićeno crnim zastavama sa belim mrtvačkim glavama i sa natpisom "Sa verom u Boga". Zastali smo uplašeni. Srećom, u tom trenutku u bivku nije bilo nikoga. A moj prijatelj, Jevrej, izbeglica iz Sarajeva, rekao je: "Sreća te nisu tu. Tražili bi nam da im pokažemo osobene znake. Rekli bi: "Gaće dole - Ibrahim i ja bismo najebali."

 

Da li gledate televiziju ovih dana i da li vas je neko pozvao da uređujete program na nekoj od mnogobrojnih televizija?
- Televiziju vrlo malo gledam iz više razloga. Radije čitam. A što se tiče mog angažmana, nikada me niko nije pozvao da ponovo radim za neku od mnogobrojnih beogradskih televizija. Režim se promenio, ali suština skoro da je ostala ista. Istina, pre tri godine zvali su me iz Obrazovnog programa Televizije Podgorica da eventualno radim za njih. Bio sam njihov gost dva dana i preneo sam im neka svoja iskustva.

 

U Dubrovniku je 1991. godine, kao prva civilna žrtva granatiranja grada, poginuo slavni pesnik i vaš dobar prijatelj Milan Milišić. Jednom prilikom ste izjavili da je Milan Milišić metafora našeg građanskog rata, baš kao što je Lorka metafora španskog građanskog rata…
- Milan Milišić bio mi je izuzetno blizak i drag. Poslednji put videli smo se pred sam rat, u Beogradu. On je bio sa svojim sinom Olegom, a ja sa mojim sinom Demirom. Milan je proročki kazao svom i mom sinu: "Dobro je da se vas dvojica ponovo upoznate, vidite, rat se primiče, da ne biste pucali jedan na drugoga." Milan je poginuo prilikom prvih napada crnogorskih rezervista i vojske JNA na Dubrovnik. Ubili su u 51. godini života sjajnog srpskog, i hrvatskog pesnika. A to što sam napravio poređenje između Lorke i Milišića ima veze sa njihovom pogibijom, kao i sa time da su pre smrti boravili u Njujorku. Lorka je ostavio za sobom zbirku "Pjesnik u Njujorku". I Milišić je tamo napisao neke pesme i tekstove, pa sam mu, kada mi je pred rat poslao rukopis na čitanje, savetovao da i on objavi zbirku pod nazivom "Pjesnik u Njujorku". Ni slutio nisam da će i Milan poginuti u "građanskom ratu".

 

ImagePoslednjih dana života, Milišić je čitao Sartrove "Beleške o ludoriji rata", a na pitanje šta radi u to opasno doba na Stradunu, odgovorio je parafrazirajući Kavafija: "Čekam da dođu varvari". Da li ste razgovarali sa njim neposredno pre smrti, po početku rata? Ukoliko nije suviše lično, pitao bih vas šta vam je pričao o svemu tome? Kako je video tu čitavu ludoriju?
- Nažalost, nisam se čuo sa njim neposredno pred njegovu pogibiju. Iz priča Milanove supruge Jelene, saznali smo da je čitao Sartra. Milan je bio civilno lice. Uostalom, on ni vojsku nije služio. On je apsolutno bio protiv svakog nasilja. Grozio se primitivizma. Bio je jedna izvanredno osetljiva duša. U bioskopu mu je pripadala muka kada bi se prikazivala neka scena teškog nasilja. A pokušali su, naravno, srpski i crnogorski nacionalisti, da ga smeste među zengovce, ustaše, među one koji su poginuli pod oružjem. To su radili da bi opravdali svoje zlikovačko delo.

 

Beogradski "Forum pisaca" nedavno je objavio knjigu o Milanu Milišiću…
- Knjiga "Hommage Milišiću" urađena je na ideju njegovih najbližih prijatelja (Čudić, Donić, Hadžić) i supruge Jelene. Namera nam je bila da se knjiga pojavi na desetogodišnjicu pesnikove pogibije, no kako kod nas sve ide teško, i kako su to najčešće lažna obećanja, knjiga se pojavila četiri godine kasnije. Ovaj zbornik tekstova predstavlja sjajan dokument o dinamičnom životu i raznovrsnom delu ovog izuzetnog Dubrovčanina.

 

Pripremate i knjigu o nedavno preminulom pesniku Miodragu Satnisavljeviću…
- Miodrag Stanisavljević je i po delu i po načinu života neobična figura u srpskoj književnosti druge polovine XX veka. To je izvanredan pesnik, jedan od najboljih dramskih pisaca za decu, sjajan esejista o filmu, prevodilac moderne ruske poezije i pisac briljantnih, satiričnih i političkih tekstova o zbivanjima u Srbiji i Jugoslaviji. On je doživeo sudbinu da bude potpuno marginalizovan u srpskoj kulturi zbog svoje razorne pisane reči. Bačena je anatema na njega i od crkve i od vrednovatelja srpske književnosti danas. Knjiga "Sećanja na Miodraga Stanisavljevića" će se zajedno sa njegovim sabranim delima, pojaviti do jeseni ove godine u izdanju izdavačke kuće "Res publika" koju vodi Nebojša Popov.

 

Objavili ste deset zapaženih knjiga i to u uglednim izdavačkim kućama. Da li ste zadovoljni svojim statusom u domaćem književnom svetu?
- Živim u uverenju da sam pesnik, ali sebe smatram jugoslovenskim pesničkim otpadom. Između pisaca sa vrednim ostvarenjima, a u senci, kao što je recimo već pomenuti Miodrag Stanisavljević i kvazistvaralaca (koji nisu zanemareni od medija i kritike) nalazi se Matija Bećković, ikona srpskog pesništva i visokoumlja. U najzvaničnijem srpskom glasilu, listu "Politika", redovno ga ima i na po dva-tri mesta: Matija pesnik, Matija na mitinzima, Matija s Koštunicom drži sveće u crkvi, Matija u reklamama. Tako i na elektronskim medijima. Nastranu njegov pesnički domet (koji je zaplašio kritičare pa kažu da ga treba čitati stojeći, kao da je Sveto pismo), ali njegovo političko mešetarstvo izgovoreno gnomskim jezikom zaista deluje otužno i užasno anahrono. O tome kakav je moj status može da potvrdi "Politikin" dodatak za kulturu, koji izlazi subotom. Naime, u svakom broju donosi se sadržaj najnovijih brojeva književnih časopisa. Evo već nekoliko godina nikako da tu nađem svoje ime iako su u nekim od prikazanih časopisa i moji književni radovi. Da li namerno ili slučajno, tek neko potire moje ime. Moj prostor je užasno sužen.

 

Pratite li kulturna i književna događanja u bivšim jugoslovenskim republikama?
- U poslednje vreme pratim, jer je to moguće. Dobijam neke knjige i časopise iz Bosne, Hrvatske pa i iz Makedonije i Slovenije. Nedavno sam pročitao izvanrednu, pesničku knjigu "Žamor" Danijela Dragojevića. Već danima osećam tanano uzbuđenje izazvano njegovim stihovima i duhovitim zapisima.

 

Smatrate li da je i televizija u izvesnoj meri kriva što se kulturni model u Srbiji ne menja, pa imamo bezbroj izgubljenih (a ustvari sjajnih) književnih generacija?
- Ne samo televizija. Televizija svakako, ali prava krivica leži na oficijelnoj kritici. Oni su mera onoga što se pojavljuje i u književnim časopisima kao i u famoznom "Politikinom" dodatku za kulturu. Kulturni model koji se već skoro dvadesetak godina nameće ovom narodu, apsolutno nema nikakve veze sa pravom umetnošću i kulturom. Taj model protkan je bljutavim nacionalnim ili verskim temama, naročito kada na te teme pišu pesnici bivši partijski sekretari. To prolazi, to se podržava. Evo, pre nekoliko meseci na nemački jezik prevedena je sjajna prozna knjiga Predraga Čudića "Ljudske slabosti", svojevremeno kod nas zabranjena. Nijedne novine ili književni časopis nisu doneli ni noticu o tom uspehu pesnika. A dostignuća trećerazrednih pisaca ili nekih drugih umetnika, odmah se stave na znanje javnosti. Nadam se da će uskoro doći vreme koje će početi da menja sliku srpske kulturne čaršije. Čujem da neki mladi i talentovani ljudi pripremaju nešto što treba da uruši taj kič-model. I čujem da će se taj projekat zvati "Beton". Zbilja, samo beton može da dođe glave tom nakaradnom kulturnom modelu koji se tako nasilno ustoličio.

 

Potpisali ste pre godinu dana proglas "Za novu političku akciju", otvoren proglas građanima Srbije, koji pored vas potpisuje velika grupa intelektualaca. Da li biste želeli da prokometarišete svoje učešće u tom oštrom pismu "naciji"?
- To su samo kamenčići bačeni ne u more vode već u more blata. Pitam vas kakve koncentrične krugove može izazvati kamenčić koji padne u gusto blato. On samo bućne i utone. Puf! Takva je, uglavnom, situacija kod nas. Malo šta može uzbuditi srpsku javnost, osim izručenje Ratka Mladića. E, ako se to dogodi, a sumnjam da hoće, tada će se zatalasati i to grozno blatište.

 

Dok pripremamo ovaj razgovor, spremate se za odlazak u Crnu Goru, u kojoj ste rođeni. Kakav je vaš stav povodom crnogorskog referenduma za nezavisnost?
- Očigledno, u Crnoj Gori stasala je generacija mladih ljudi koje ne pritiska sentimentalnost prema bivšoj Jugoslaviji. Oni, osim nekih rodbinskih veza sa građanima Srbije, a to nije za ovu stvar dovoljno, nemaju realno nikakvih drugih motiva da ostanu u zajedničkoj državi. Imaju svoje granice, imaju svoju valutu, imaju svoje univertzitete, imaju svoju teritoriju gde služe vojsku. Njima to deluje sasvim zaokruženo i realno je bilo očekivati da će tako veliki broj biti za nezavisnu Crnu Goru. Ja podržavam te snage, naročito mlade ljude. Njihovo je pravo da odlučuju o tome gde će i kako će da žive.

 

Napisali ste tri knjige o gljivama. Šta smatrate svojim najvećim otkrićem i uspehom na ovom polju?
- Već dvadeset godina bavim se izučavanjem ovih čudnih stanovnika naše planete. To su "životinje koje ne hodaju", kako ih definišu neki bilozi. U Srbiji i Crnoj Gori gljivama se u prošlosti posvećivalo malo pažnje, pa nije bilo čak ni domaće literature o njima. Ponosan sam što sam otkrio desetine vrsta za koje se do sada nije znalo da rastu u Srbiji i Crnoj Gori, a neke su prvi put registrovane i za ceo Balkan, recimo "Gyromitra esculenta var. alba" koju sam otkrio 2002. godine u šumama Rožaja.

 

U vašoj biografiji pronašao sam i jedan podatak koji mi je bio jako zanimljiv - da izučavate noćne leptire. O kakvoj je to "disciplini" reč?
- Moja interesovanja za prirodu su beskrajna. Od pre tri godine izučavam noćne leptire - moljce - rožajskog kraja. Oni imaju nešto zajedničko sa gljivama, a to je hitin. Do sada sam registrovao preko sto vrsta. To su zaista čudna bića, čudnih oblika, čudnih boja. Neki od njih su i "svetski putnici". Našao sam jednu vrstu koja je stanovnik severne Afrike. Dakle, preletela je Sredozemno more i došla u moje Rožaje na 1.100 metara nadmorske visine. Vrsta se zove "Agrius convolvuli".

 

Autor: Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement