Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (23)

 

Borba protiv citata

 

ImageNe želim na ovom mestu da obrazlažem teoriju o istrošenosti strategije jedog od najefektnijih postmodernističkih oruđa u prozi, jer su o citatu i citatologiji pisali toliki vrli prethodnici da bi uplitanje moje naknadne pameti bilo, u najmanju ruku, neumesno. Ipak, knjige Tomasa Pinčona, Itala Kalvina, Umberta Eka, Antonija Tabukija, Viktora Jerofejeva ili Danila Kiša i Svetislava Basare, između ostalih, odavno se smatraju obaveznim vodičem kroz bespuća savremene književnosti, bez obzira na to šta ko mislio o dometima svetske, ali i srpske postmoderne proze i to shvaćene u najširem mogućem kontekstu.

 

Prema jednom od novijih istraživanja, utvrđeno je da većina ljudi sa ovih prostora jedni drugima mogu da oproste, recimo, neverstvo, potkradanje, laganje, ali ne i uspeh. Prostije rečeno, istraživanje se svelo na poslovicu koja glasi: "Da komšiji crkne krava!" (Moji pokušaji da značenje ove narodne mudrosti prevedem, prepevam i objasnim jednom Britancu, novinaru Bi-Bi-Sija, bili su bezuspešni, ali ne zbog toga što engleskim ne vladam najbolje. Nastavak poslovice "Da komšiji crkne krava!" glasi: "Da i meni crkne krava kako komšija ne bi kupovao mleko od mene!") Veza između postmodernizma, citata i komšijine crknute krave je očigledna: ne treba verovati onome književniku koji puno citira u svojim knjigama, jer to znači da je puno čitao, a to je, samo po sebi, uspeh vredan divljenja, a rekosmo već, uspeh jednih prouzrokuje zavist drugih. Otuda se, i dan danas, mogu čuti pogrdne reči upućene postmodernistima koji su citatima samo proširivali polja naracije. Štaviše, nedavno je jedan - hajde da kažemo pa da se ujedemo za jezik - "književnik", kome je pre mesto u zatvoru nego na televiziji jer je onomad švercovao oružje i municiju, prokleo srpske postmoderniste. (Pod terminom "književnik" ovde se shvata živo biće koje po spoljašnjim obeležjima nalikuje čoveku, ali je iznutra beštija.) Nisam nikakav drveni advokat postmodernistima, niti mislim da im je u ovoj stvari potreban, dela su ta koja svedoče u prilog svakog od nas. Ali, ako smem da primetim, dokle će da traje polemika između postmodernista i pisaca stvarnosne proze? Borba protiv citata, koja se vodi već decenijama, direktno je proizašla iz teze da pre dolaska ljudi na ove prostore nije bilo nikog pismenog. Otuda, po zagovornicima te teze, proističe da je svako citiranje lažno. Kao da kažu: "Nama niko nije potreban, dovoljni smo sami sebi. Citiranjem se potvrđuje postojanje nekog drugog sveta, a to je opasna ludost, jer preti da dovede u pitanje naš autentični doživljaj sveta koji nije najbolji od svih najgorih svetova nego je jedan i nedeljiv sa drugima."

 

Čini se da danas samo književnost koja je transparentna ima pravo da postoji. Neretko i post(post)moderni književni kritičari upadaju u zamku da kažu kako našoj bolesnoj prozi nedostaje tretman injekcijama stvarnosti i angažovanosti kako bi se digla na noge. S obzirom na to da nije jasno da li mi živimo stvarnost ili fikciju, čini se uzaludnim pokušaj da se brani neki sistem književnog ili bilo kakvog drugog vrednovanja. Ako se složimo sa argumentom poljske književnice Nataše Gerke koja kaže: "Kome je do fabule, neka gleda španske serije", kako onda vrednovati, recimo, duhovite defabularizovane priče o pričama? Saša Obradović, književnik i diplomata, pisac romana "Ulazak u zamak" i "Mardijan je najzad mrtav", kaže u jednom intervjuu: "Ne verujem u realizam u književnosti. Mada sam imao privilegiju da živim neobičnim životom, smatram da savremeni pisci svoje iskustvo treba da crpe iz literature, a ne iz života." Slažem se, donekle, sa Obradovićem. Glavni lik njegovog misterioznog romana "Mardijan je najzad mrtav" je evnuh Mardijan koji je, u stvari, epizodista čuvene Šekspirove drame "Antonije i Kleopatra". "Šekspir ništa nije napisao, a da pored sebe nije držao neku đavolski debelu knjigu da iz nje crpe teme. Dok je to radio, samo je doterivao stvari prema svome ukusu", tvrdi Reks Gibson, urednik celokupnih Šekspirovih dela. Citat citata citiranog citata. Ima li ko šta da doda?

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement