Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Savremeni srpski film ne mari za ovdašnju književnost

 

Zašto se danas ne ekranizuju romani ili pripovetke savremenih srpskih pisaca?

 

ImageKada su me angažovali da za Festivalske novine ovogodišnjeg Palićkog filmskog festivala napišem prigodan tekst - iz ugla nekog ko "iskosa" gleda filmove - pala mi je na pamet jedna neistražena filmsko-književna tema. Zašto se danas ne ekranizuju romani ili pripovetke savremenih srpskih pisaca? Da li je stvar u piscima ili rediteljima? Filmska industrija, naročito holivudska, ne može se zamisliti bez ekranizovanja hit-knjiga. Šta je bilo uzbudljivije na ovogodišnjem Kanskom festivalu od novinskih izveštaja o "usponu i padu" filma Rona Hauarda "Da Vinčijev kod" snimljenog prema mega-hitu Dena Brauna? Ovoga puta nećemo da pričamo o tome koliko smo poslednjih godina svi bili zaokupljeni ekranizacijom romana Džoane Rouling i Džona Ronalda Rojela Tolkina. Uspeh koji prati neku knjigu namirišu bez greške filmski agenti istrenirani za takve stvari kao foksterijeri u pronalaženju eksplozivnih naprava. Romani Nika Hornbija "High Fidelity" sa Džonom Kjuzakom i "About a Boy" sa Hjuom Grantom, dobar su primer kako se prelazi "trnoviti" put od knjige do filmskog hita koji ima dobru prođu kod kritike, ali i na bioskopskim blagajnama. Primere možemo potražiti i kod suseda. Za razliku od Srbije, u Hrvatskoj, recimo, roman "Što je muškarac bez brkova" Anta Tomića odlično je, da ne kažemo skoro kao Hornbi, prošao i kod čitalaca i kod gledalaca.

 

Pravo je pitanje: zašto kod nas nema aktuelnih ekranizovanih proznih knjiga? Svojevremeno se pričalo, ako se ne varam, o filmovanju Albaharijevog "Mamca", Ćirićevog "Hoboa", Teofilovićeve "Klopke" i Vidojkovićevih "Kandži" koje su i najbliže "velikom platnu", ali zasad (tj. tokom devedesetih godina prošlog veka i u prvih pet godina novog veka) ništa nije realizovano sem filmova: "Vizantijsko plavo" (1993) reditelja i koscenariste Dragana Marinkovića i scenariste Nade Marković-Bebler, rađenog prema kratkoj priči Milorada Pavića, "Ubistvo s predumišljajem" (1995) reditelja Gorčina Stojanovića, rađenog prema romanu Slobodana Selenića, "Lajanje na zvezde" (1998) reditelja i scenariste Zdravka Šotre, ekranizovanog prema romanu Milovana Vitezovića i "Nož" (1999), reditelja Miroslava Lekića i scenariste Igora Bojovića, snimljenog prema romanu Vuka Draškovića. ("Boj na Kosovu" Ljubomira Simovića i "Bumerang" Svetislava Basare i Filipa Davida su dve opozitne "filmske priče za sebe" i neće biti predmet ovog članka.)

 

ImageOvakav odnos filmadžija prema domaćoj literaturi čudi, naročito zbog toga što je jugoslovenska kinematografija bogata filmovanom književnošću. Romani i novele Miloša Crnjanskog, Ranka Marinkovića, Meše Selimovića, Branka Ćopića, Oskara Daviča, Antonija Isakovića, Miroslava Krleže, Borislava Pekića, Mome Kapora, Dragoslava Mihajlovića, Mirka Kovača i drugih prozaika često su bili ekranizovani, bilo da je reč o filmovima snimljenim za emitovanje na televiziji ili za projektovanje na bioskopskom "velikom platnu". Zašto danas niti jedan mladi reditelj ne želi da snima film po nekoj knjizi nekog mladog pisca? Ruku na srce, danas samo poneki reditelj ima volje da snimi film po nekom klasičnom delu poput romana "Nečista krv" (1996, reditelj Stojan Stojčić), "Zona zamfirova" (2002, reditelj Zdravko Šotra) ili "Ivkova slava" (2005, reditelj Zdravko Šotra) Bore Stankovića ili Stevana Sremca.

 

Malo sam se raspitivao kod onih kojima su književnost i filmska umetnost bliski pa sam doneo nekoliko ad hoc zaključaka. Prvo što mi pada na pamet je da dok nam je država bila veća i bogatija, naša je socijalistička televizija u udarnom terminu znala da pusti kakav Bergmanov film i takve "FEST-ove premijere" kakav je "Diskretni šarm buržoazije". Jedan mi prijatelj, gotovo u poverenju i sa setom, reče: "Sećam se ciklusa Pazolinijevih filmova, ciklusa latinoameričkog filma, Kantorovog 'Mrtvog razreda' i eksperimentalnih filmova iz emisije 'Jedan autor - jedan film'." Emisije o filmu su bile veoma gledane i uticajne, voditelji tih emisija i autori priloga imali su status neprikosnovenih zvezda. Znači, postojali su ne samo novac i spremnost da se on izgubi na filmovanje značajnih dela već i adekvatne gledalačke navike.

 

ImageFilmadžijama je, doduše, bilo lakše sa Pekićem i srodnim piscima nego sa Albaharijem i postmodernistima koji su se u svojim knjigama (ne svi listom, naravno) poigravali formom. Dela ovih prvih bila su linearnija i dramatičnija, a film, barem bioskopski, jeste dramska forma. Iako su neki posmodernisti napisali potpuno "filmične" romane, teško je zamislivo da bi se neki reditelj usudio da snimi film po nekom od, recimo, Basarinih romana bez obzira na to što u njihovu književnu vrednost nema nikakve sumnje. Ili, s druge strane, kako snimiti film po tzv. azbučnom romanu "Semolj zemlja" Mira Vuksanovića, Bećkovića u prozi, koji je ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade i još nekoliko drugih prestižnih nagrada? Ima i onih koji tvrde da je možda i moguće snimiti nešto-nalik-na-film kome bi kao predložak poslužio taj, hajde da kažemo, roman. Kao argument se navodi da su mnogi skeptici sumnjali i u mogućnost ekranizovanja knjige "Ime ruže" Umberta Eka, ali je 1986. godine Jean-Jacques Annaud pokazao da je i taj zamršeni i zahtevni filozofsko-detektivski roman "filmičan". Naravno, u potpunosti se slažem sa američkim romanopiscem Džonatanom Kerolom koji, pozivajući se na Klajva Stejplsa Luisa, zaključuje "da u suštini svaki pisac piše onu vrstu priča koju bi sam rado čitao". Prema ovome, ne mogu se uslovljavati pisci da pišu za potrebe filma, jer ako se kroz istoriju književnost izborila da ne bude prosta sluškinja teologiji i filozofiji, ponajmanje onda može da bude sluškinja filmskoj umetnosti.

 

ImageEkranizacija u socijalističkim zemljama (gde se u razgovorima o filmskim projektima nije pominjao najpre njihov komercijalni potencijal, nego društvena funkcija) predstavljala je podizanje jednog vida spomenika knjizi ili piscu. Ko da u našem bezglavom i sluđenom društvu danas digne spomenik piscu? I zašto, kad pisci nemaju nikakvu značajniju ulogu u društvu i, štaviše, ni ne rade za dobrobit društva - za razliku od "političara" Andrića, Krleže i Daviča ili, na drugi način, Pekića i Marinkovića - i kad mu se pisanija umnožavaju u svega 500 primeraka? Istina je da danas nema velikih književnih hitova. Ne znam koliki beše tiraž edukativnog romana dečaka iz Junkovca Radomira Belaćevića "Ne pušim više", ali pretpostavljam da je premašivao tiraže knjiga nekih dobitnika NIN-ove nagrade. Na top-listama najprodavanijih knjiga skoro da i nema domaćih autora. Kako se dogodilo to da su naši pisci postali tako smrtno ozbiljni? Ovo je, naravno, retoričko pitanje, ali u aktuelnoj srpskoj književnosti malo je knjiga koje odišu vedrim duhom i čistim humorom (što bi bilo idealno za "filmovanje"). Kao da su se i ovdašnji pisci svrstali uz kritičare i teoretičare književnosti koji smatraju da duhovnost i duhovitost ne mogu ići ruku pod ruku. To se nekako lepi uz onu opasku da je dobar onaj pisac kog čitalac ni posle ponovljenog čitanja knjige ne razume. S druge strane, žalosno je to što je, recimo, Legija u stanju da u zatvoru napiše roman o građanskom ratu, ali ne i većina naših književnika. O ozbiljnim temama koje potresaju naše društvo nema ko da piše (osim, bože me prosti, Pukovnika). Ako je suditi prema dobitnicima književnih nagrada, većina pisaca i dalje eskapistički beži, udarajući se sve nogama u tur, u "veoma potresno" bavljenje jezikom i formom. Pa hajde da budem iskren, i sam sam, pišući knjige za posvećene i prosvećene, doprineo bogaćenju postmodernističkog književnog fonda. Kao da živimo u Švedskoj i nemamo drugih briga nego nam je najveći egzistencijalni problem to što u gradu u kom živimo ima sve manje parking-mesta. Nije ni čudo to što filmadžije izbegavaju ovdašnje pisce kao da su udareni mokrom čarapom.

 

ImageSad je pravo mesto da u ovom članku citiram reči jednog svog prijatelja sa kojim se u potpunosti slažem: "Nisam primetio da su naši savremeni reditelji naročito strasni čitaoci od ukusa. Dosadašnje iskustvo nas uči da biti autor, i napraviti dobar film, gotovo po pravilu znači biti čitalac, čak, zamislite, biti intelektualac, bar u onoj meri u kojoj je Hjuston čitao i poznavao dela Džojsa i Tenesi Vilijamsa, Korman Poa, Milijus Konrada, Orson Vels Šekspira, a Kronenberg Berouza."

 

I na koncu, ako smem da primetim da medalja ima dve strane, nekada smo imali kinematografiju. Sad imamo samo pojedinačne ekscese. Sve je više gradova u Srbiji koji ostaju bez bioskopskih dvorana. Tu se, negde, mislim, kriju odgovori na pitanje zašto se danas ne ekranizuju romani ili pripovetke savremenih srpskih pisaca.

 

Autor: Srđan V. Tešin

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement